Растко Мочник: Мјесто лијеве политике је међу масама

"Излаз је у стварању алтернативе. У самоорганизацији друштва. Као што је то било и у прошлости."

BUKA portal / 06. новембар 2019

Foto: Portalnovosti.com

 

"Велики процват алтернативе у Југославији у касним седамдесетим и у осамдесетим годинама био је производ самоорганизације културно експроприране младежи. Нешто такво не може се декретирати – али вјерујем да ће се прије или касније опет догодити."


С познатим словенским и југославенским социологом Растком Мочником разговарали смо о судбини критике и теорије, повезано с организационим облицима лијевог дјеловања у нас.

Живимо на полупериферији свјетског система у тренутку када се једно релативно стабилно уређење свијета посвуда урушава. Већ је било раздобља у повијести да је политичка ситуација у неким земљама и регијама очајна, но да свеједно цвјетају критика и теорија. Данас то није случај. Па ни у нас, гдје бисмо се имали на што наставити. Зашто?

Не бих рекао да данас нема критике или теорије. Само их нема у просторима гдје су се некада производиле и гдје их још увијек тражимо. Нема их на универзитетима, институтима, у стручним часописима… Из масовних медија већ су их одавно прогнали. Тај процес истјеривања теорије и критичке мисли из јавности није био посвуда једнако интензиван, али је сада више-мање завршен свуда у Европи. Точно, већ је било мрачних времена, а теорија и критика су устрајале. Али гдје су биле теорија и критика нпр. у мраку царске Русије? У емиграцији, у народњачким, анархистичким и социјалистичким кружоцима, у субверзивној штампи. Данас имамо Европску унију па немате више камо емигрирати, али субверзивне јавности још се држе. Да подсјетим само на недавно преминуле Иммануела Wаллерстеина и Самира Амина те њихове ‘школе’. Или на теоријску критику иначе лијеве свјетско-системске теорије и исто тако лијеве теорије ‘развоја у неразвијеност’ од стране ‘политичког марксизма’ (Роберт Бреннер и његова ‘школа’). Па на француске економисте као што су Мицхел Хуссон, Цатхерине Самарy, Јеан-Марие Харрибеy… Постоје јаке лијеве организације изван политичког и академског естаблишмента, као Аттац, ЦАДТМ (Комитет за анулирање дуга трећег свијета), новонастала лијева алтернатива Еуропској унији РеЦоммонс Еуропе коју анимира Ериц Тоуссаинт… Постоји група Згрожених економиста, Éцономистес аттеррéс. Они су формулирали врло прецизну и компетентну критику економске политике ЕУ-а, с приједлозима алтернативне политике. Код нас у југословенском простору заиста нема толико јаких алтернативних групација, али ипак дјелују интелектуално врло снажна и продуктивна жаришта која производе лијеву теорију и анализирају актуелне процесе. Ако погледате на интернету, наћи ћете врло квалитетне сајтове с текстовима какве не можете читати ни у новинама ни у стручној публицистици. Али је сувишно да вам то говорим, ви лијеву теорију и критику на југословенским просторима познајете боље од мене. ‘Новости’ више-мање редовно прате теоријску производњу на нашим просторима: тим својим радом су изнимка међу медијима и обављају функцију од хисторијског значаја. Проблем је, додуше, да теорија и лијева политика немају институционалну подршку, да су код нас плод ентузијазма и самоодрицања. Оне и они који производе теорију морају да раде глупости да преживе, а преживљавају сировом самоексплоатацијом тако да за теорију остаје мало енергије и времена. Данас је прва борба теорије и критике бој против биополитике сувременог капитализма. Чисте теоријске преокупације долазе на ред тек касније.

Етаблирана ‘јавност’ није јавност пошто је монополизирана у рукама буржоаске политике – а ‘ундергроунд’ опет није јавност пошто му фали инфраструктура и распада се у мале, врло продуктивне, али неповезане групице

Своједобно смо критизирали јавне интелектуалце као мандарине, чија ријеч се некритички преноси. Но данас смо свједоци урушавања самог концепта јавног интелектуалца. У нас кажу да нема људи који би били моралним вертикалама и чија ријеч би имала тежину. Што је све тому разлог?

Чини ми се да су управо ти јавни интелектуалци много придонијели истјеривању теорије и уништавању јавности. Међу проминентним медијским звијездама били су – и још су увијек – нпр. такозвани нови филозофи. Сада више нису толико нови, али још увијек праве срамоту филозофији. У чему је њихов трик? Присвојили су радикалну реторику љевице – а оно што том реториком говоре је оно што се од њих очекује: десничарске тривијалности. Здраворазумске флоскуле – а ‘здрави разум’ је владајућа идеологија. ‘Јавни ум’, као додуше и сама ‘јавност’, најчешће су били илузије. Реално говорећи, то су били или елитистички интелектуални кругови или апарати владајуће идеологије. Изнимке су периоди пријелома: не толико просвјетитељство које је било елитистичко, колико период прије и послије Октобарске револуције, па југословенски социјализам. Интелектуална експлозија двадесетих година у Совјетском Савезу још је увијек извор теоријске и умјетничке инспирације! Тада су произвели низ концепата које је требало послије Другог рата поновно пронаћи: материјалну егзистенцију идеологије (Волошинов – Алтхуссер), несвјесно – структурирано не као ‘говор’ него као идеологија (Волошинов – Лацан), допунски елемент (Маљевич – Деррида). У сликарству је ‘монокром’ први произвео Родченко године 1921., а не Клеин и Ротхко послије Другог рата. За Родченка је то био крај умјетности у традиционалном класном смислу – а за ове касније то је био само један модернизам међу многима.

У Југославији треба погледати број и квалитету теоријских и културних часописа, ниво издавачких програма, што се преводило и колико се – критички и теоријски – оригинално писало и уживо дискутирало баш о сувременим процесима и праксама у социјализму – па видимо да су наша мјерила јако превисока за садашња времена. Видим два главна узрока за декаденцију: економски је узрок комерцијализација, а политички буржоаска демокрација као институција која спонтано тежи тривијалности и једноумљу.

Кафанска дебата

Догодиле су се промјене у структури јавног мнијења. Оно што је релативно давно описао њемачки филозоф Јüрген Хабермас у својој књизи на ту тему у међувремену се само радикализирало?

Хабермас је заиста утврдио да је маса друштва већ од двадесетих година 20. вијека постала потрошачем политике. Људи су, нажалост, читали само његове описе херојског доба револуционарне буржоазије – и нису полагали пажњу на оно што је из тога произашло када је буржоазија преузела власт. Повијест се данас догађа на маргинама, у подпољу – оно на површини је само све тежа, све бруталнија репродукција једног нељудског и асоцијалног система. Данас постоје пустиња званичне јавности и дивљина теоријских иницијатива, интелектуалних продора, актуелних анализа. Етаблирана ‘јавност’ није јавност пошто је монополизирана у рукама буржоаске политике – а ‘ундергроунд’ опет није јавност пошто му фали инфраструктура и распада се у мале, врло продуктивне, али неповезане групице.

Често истичете да је теорија изгнана с универзитета. Што је будућност установа високог школства, ако смо свједоци њихова бродолома? Треба ли брод који тоне спашавати или напустити?

Ово је заиста академско питање. Теоретичарке и теоретичаре не пуштају на универзитете и на институте, па тако немају прилике да се питају да ли треба устрајати у институционалној герили или стварати аутономне алтернативе. Аутономија је њихова судбина – само што је без институционалне инфраструктуре и, наравно, без новца.

И медији проживљавају вишеструку структурну кризу. С једне стране она је технолошка, с друге комерцијална, а њихов одговор као да је самоубилачки: све већа залијепљеност за политичку касу и пропадање интереса за друштво. Како онда данас ‘бранити друштво’, како се назива једна збирка Мицхела Фоуцаулта?

Пропаст медија је спектакуларна, али разумљива. На почетку садашње буржоаске демокрације био сам шокиран када сам видио да јавна телевизија и јавни радио имитирају приватне радије и телевизије. Али то је само варљив утисак. Јавни медији не подражавају приватне, него само репродуцирају доминантну идеолошку форму. А у ту форму спада и улагивање спонзорима. Спонзор приватних медија је капитал, а јавних владајућа политика. Капитал ствара рекламни дискурс јер треба комерцијализирати своју хиперпродукцију – а владајућа политика опет тражи рекламу јер треба компензирати своју ‘хиперпродукцију’, тј. одсуство идеја. Излаз је у стварању алтернативе. У самоорганизацији друштва. Као што је то било и у прошлости. Велики процват алтернативе у Југославији у касним седамдесетим и у осамдесетим годинама био је производ самоорганизације културно експроприране младежи. Нешто такво не може се декретирати – али вјерујем да ће се прије или касније опет догодити.

Милан Кангрга је 1971. у ‘наступању средње класе’ видио опасност по социјализам. Био је у праву. Али сада се крећемо у супротном правцу: у Југославији су се сељаци и пролетери трансформирали у средњу класу – данас се средња класа пролетаризира

Тзв. друштвени медији, од усхита демократизације коју су требали донијети, претворили су се у нову мору. Како избјећи морализирање, а бити критичан спрам њихових учинака?

Социјалне мреже доносе кафанску дебату. Само што су каване некада биле интелектуална жаришта. Кавана дакле није права аналогија. Можда бисмо могли рећи да малограђанство, творац претенциозно названих друштвених мрежа, уз своју објективну пролетаризацију субјективно преузима лумпенпролетерску идеологију. То је њихов начин како се одупиру нестајању свог слоја. Наравно, није добро морализирати – можемо једноставно анализирати класни карактер тог миљеа. Малограђанство је унутрашње протурјечна категорија. Милан Кангрга је године 1971. у ‘наступању средње класе’ видио опасност по југословенски социјализам. Био је у праву. Али сада се процес креће у супротном правцу: у Југославији су се сељаци и пролетери трансформирали у средњу класу – данас се средња класа пролетаризира. То би могла бити објективна основа за њену радикализацију на лијевој платформи.

Имагинација и партија

У каквој су вези непостојање јаке политичке љевице и скретање јавног мнијења удесно, чему стално присуствујемо готово посвуда, а посебно у нас, бујањем хисторијског ревизионизма? Зашто наше љевичарске групе и странке нису способне изградити своју структуру неке јаче ‘контрајавности’, већ имају само тактику продора у мејнстрим, а и у томе нису нарочито успјешне?

Положај лијеве партије је нешто посебно. Она се, додуше, конституира као једна партија међу многима у апарату буржоаског парламентаризма – али њена је намјера да уништи тај апарат репродукције капитализма и да уведе социјалистичку демокрацију, политички апарат преласка у социјализам. Зато се и пракса лијеве партије битно разликује од праксе буржоаских партија. Тежиште лијеве партијске праксе није у парламенту, парламент је само трибина за пропаганду. И евентуално средство за поправке у оквиру постојећег система. Али главно подручје лијеве политике је међу масама. Од маса партијски кадрови уче о стварним животним условима радних људи, од њих могу научити класни однос према тим условима и према носиоцима њиховог одржавања и обнављања. Заједно с радним масама партија прво ствара идеолошку платформу за анализу објективних процеса нељудског и асоцијалног капиталистичког система. Полазећи од идеолошког преображаја своје свијести, радне масе започињу социјалистичку друштвену трансформацију.

У наше вријеме су се лијеве политичке формације ангажирале или у апарату буржоаског парламентаризма, гдје су постигле значајне успјехе као нпр. Левица у Словенији (подизање минималне плаће, подизање минималне основе за студентске хонораре, укидање допунског приватног здравственог осигурања, неке интервенције у стамбену политику итд.) или пак раде на изграђивању политичке платформе, као нпр. Раднички портал. Али до сада ниједна лијева формација није успјела да се ангажира у оба правца лијеве политике. Ипак сам оптимист јер су лијеве политике, успркос досадашњој својој једностраности, постигле високу квалитету политичке анализе и њеног представљања – и приличну вјештину у оквирима себи непријатељског буржоаског парламентаризма.

Песимизам и оптимизам, рекао је филозоф Тхеодор Адорно, нису теоријска полазишта. Недостаје ли нам онда лијеве имагинације?

Недостаје једноставно политичке снаге. Имагинација се најчешће рађа из спонтане дјелатности бунтовних маса. Ниче непрестано из хиљаду стваралачких кружока, студијских група, самоорганизираних иницијатива. Али онда треба политичка снага, апарат који је способан да сачува ова достигнућа имагинације, да их организира, да им осигура трајност у конкретним формама прилагођеним конкретним хисторијским ситуацијама. Укратко, уз имагинацију треба партија. Поучан примјер је египатско прољеће. Почело је као спонтани масовни покрет, пун антисистемске имагинације – а на изборима је побиједила политичка формација која већ деценијама ради међу масама. Завршило је у оквирима периферног друштвено-политичког система, стваралачка имагинација се изгубила. Без партије као колективног интелектуалца и материјалног политичког и идеолошког апарата, имагинација се губи у пијеску хисторије.

Како да онда теорија поновно постане практичком и као материјална сила судјелује у промјени свијета?

То ће бити резултат колективног рада, можда рада више генерација. А можда то и није тако удаљено. Вријеме сада брзо протјече. Негативни услови већ су ту. Произвођачи теорије избачени су из идеолошких апарата, већ су дио радних маса, експлоатираних, потлачених. Теоретичарке и теоретичари развијају класну свијест, раднице и радници их примају као своје. Тиме се ствара експлозивна смјеса, идеје постају материјална снага. Снага за хисторијске промјене.

 

Порталновости.цом


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.