Рат на рубу Европе

Регион Нагорно-Карабах на јужном Кавказу опет је поприште трагедије. Дозволите ми да вас проведем кроз тај лавиринт, као неко ко је извештавао о том сукобу и изучавао га са обе стране 25 година.

Thomas de Waal / 14. октобар 2020

Foto: Ilustracija

 

Регион Нагорно-Карабах на јужном Кавказу опет је поприште трагедије. Већ заборављени рат између Јерменије и Азербејджана поново бесни. Свет не зна како да реагује. Дозволите ми да вас проведем кроз тај лавиринт, као неко ко је извештавао о том сукобу и изучавао га са обе стране преко 25 година.

Пре свега треба указати на губитак људских живота. На стотине људи је погинуло од када су избиле борбе 27. септембра, готово извесно због одлуке Азербејджана о изненадном нападу. Обе стране користе застрашујуће оружје дугог домета, нагомилано током протекле деценије.

Штури извештаји из региона говоре да јерменско становништво у самом Карабаху трпи непрестано бомбардовање. Комесар за људска права из региона каже да је већ избегло више од 70.000 цивила. Организација „Амнестy Интернатионал“ наводи да се користе касетне бомбе, забрањене по међународном праву.

Такође стижу извештаји о јерменској артиљерији која туче по азербејджанским урбаним центрима у близини линије фронта. Мало знамо о војним операцијама, али нема сумње да многи млади регрути умиру у жестоким окршајима око овог комада територије.

Упоредо, на телевизији и по друштвеним медијима води се интензиван информативни рат. Отровна реторика конфликта где сукобљене стране дехуманизују једна другу као „фашисте“ и „фанатике“ додатно подстиче сукоб. Чини се да је мржња усмерена не само ка супротној страни, већ и ка малобројним храбрим гласовима у региону који заговарају мир и дијалог, као и њиховим међународним партнерима.

У овом сукобу нико нема монопол на истину. Обе стране имају легитимне захтеве које ватрено заступају, у обрачуну чији корени сежу до почетка 20. века и пада руског царства. Ово планинско подручје претежно је насељено јерменским становништвом, са дугом традицијом јерменске културе, али се географски налази унутар азербејджанске територије и такође је дом многим Азербејджанцима.

Бољшевици су 1920. силом увели ред. Међутим, њихово решење – нови аутономни регион Нагорно-Карабах у коме преовлађују Јермени, али у оквиру територије Азербејджана – био је извор несигурности за обе стране.

Јермени из Карабаха су 1988. лобирали код Михајла Горбачева да их пусти да се припоје Јерменији. Избило је насиље ниског интензитета које се с падом Совјетског Савеза 1991. развило у оружани сукоб две независне националне државе. После три године рата, 20.000 мртвих и масовних расељавања Јермени су победили и потписан је прекид ватре.

Обе стране имају легитимне, али различите притужбе. Јермени страхују од прогона из Карабаха. То се 1992. замало и десило. Азербејджански председник Илхам Алијев тврдио је да Јермени из Карабаха имају „највећи степен аутономије на свету“ – па ипак, од 1991. азербејджанска власт у Бакуу није израдила ниједан документ који то потврђује. Пројектили који сада пљуште по Карабаху су јасна порука Јерменима.

Али и јерменска страна сноси свој део одговорности за овај сукоб.

Јерменске снаге су од 1992. до 1994. преузеле контролу не само над Нагорно-Карабахом већ, у целини или делимично, над 7 других азербејджанских области. Уследила је хуманитарна катастрофа и прогон више од пола милиона Азербејджанаца. У почетку су јерменски лидери говорили да је то само привремена „тампон зона“. Временом се показало да не планирају повлачење из ових области, које зову „ослобођеним“ и где су омогућили насељавање око 17.000 јерменских колониста.

Фрустрација Азербејджана је разумљива. Али без преговора неће бити мира.

Оквирни мировни план који су скицирали медијатори из ОЕБС-а треба да одговори на захтеве обе стране.

На папиру, реч је о софистицираном плану. Проблем је у томе што су преговори у овом делу света слаб основ за изградњу мира. Увек су спорадични, не ангажују друштво нити припремају грађане на компромис, а и сувише уважавају руске интересе у овом подручју. Такође нема санкција за одсуство политичке воље за преговоре. После избијања сукоба априла 2016. обе стране су пристале да се поново укључе у мировни процес, да би затим одустале од онога на шта су се обавезале.

Рат односи животе и преноси сукоб на нове генерације. Борбе имају сопствену логику и престаће ако тако одлучи Азербејджан пошто заузме значајне делове територије уз велике људске жртве. У ове планинске пределе ускоро стиже зима, па би то могло убрзати ствари.

Ако и када наступи тај тренутак, активна улога Турске на страни Азербејджана биће фактор који додатно компликује разрешење. Председници Ердоган и Путин могу понудити Јерменији и Азербејджану нову погодбу која одговара њиховим интересима, без обзира на хуманитарне принципе и настојања обе државе да буду део Европе. Лењин и Ататурк су то урадили на Кавказу пре тачно 100 година.

Можда ће Европа, уз могућу подршку пост-трамповске Америке, покушати да сазове мултилатералну мировну конференцију, уз поштовање потреба људи и међународног права.

Засад то делује мало вероватно. У овом тренутку, једини који славе су екстремни националисти, Ердоганова Турска и руска војна индустрија, која обе стране снабдева оружјем, спремна да пошаље још чим на терену понестане средстава за убијање.

Тхомас де Wаал, Тхе Гуардиан, 10.10.2020.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 13.10.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.