Реконструкција догађања на Блеибургу и позадина ликвидација: Цхурцхилл је хтио да се усташе и партизани сукобе у Словенији

Била је то заправо шаролика гомила њемачких војника и њихових квислинга из више земаља источне Еуропе, укључујући и албанске балисте и мађарске хортхyјевце, и Козаке и Черкезе. Сви су имали исти циљ: пробити се до аустријске границе.

Damir Pilić / 22. мај 2020


Прича о Блеибургу почиње 10. травња 1941., оснивањем НДХ, а завршно поглавље 30. травња 1945., кад су Павелић и Влада НДХ на сједници одлучили да се неће предати партизанима – који су већ пристизали пред Загреб – него ће побјећи преко Словеније до Аустрије, те се предати Британцима.

Повлачење Оружаних снага НДХ почело је у ноћи између 5. и 6. свибња. Придружио им се и дио цивила који нису хтјели дочекати нову власт, па се на путу према Цељу формирала дугачка колона, на челу с око 40.000 њемачких војника, којој се придружило 10-12 тисућа словенских белогардиста и цивила, те 5-10 тисућа српских и црногорских четника.

"Колико је укупно било војника и цивила, не зна се точно, јер су емигрантски кругови тежили увећавању бројки, док је комунистичка литература или о томе шутјела или била склона бројчаном умањивању", пише хрватски повјесничар Иво Голдстеин у књизи "Повијест Хрватске: 1945. - 2011.", додајући да анализа свих докумената указује на то да је у "избјегличкој колони која се кретала из Хрватске могло бити око 150.000 особа", док је колона "била дуга између 45 и 65 км".

Истовремено, цестама кроз Горењску, од Љубљане и Крања према Аустрији, "повлачило се око 17.000 словенских белогардиста, српских љотићеваца, четника и мања скупина војника НДХ, заједно с око 10.000 словенских цивилних избјеглица".

Прве борбе започеле су 11. свибња око Цеља, а 12. свибња главнина усташке војске и цивила налазила се на цестама и путовима из Цеља према Дравограду, густо концентрирана у долинама ријека Паке и Мислиње. Према Голдстеину, "ту су се још кретале бројне постројбе Wехрмацхта (...) те једна 'козачка' дивизија руских Власовљеваца, остаци двију разбијених мјешовитих муслиманско-фолксдојчерских легионарских дивизија и близу 10.000 српских и црногорских четника, који су се у повлачењу са својим обитељима придружили оружаним снагама НДХ".

ШАРОЛИКА ГОМИЛА КВИСЛИНГА

Била је то заправо шаролика гомила њемачких војника и њихових квислинга из више земаља источне Еуропе, укључујући и албанске балисте и мађарске хортхyјевце, и Козаке и Черкезе. Сви су имали исти циљ: пробити се до аустријске границе.

Водство јединица НДХ упорно је одбијало капитулацију пред Титовим партизанима, и то "из страха да ће партизани с њима поступати једнако као што су они претходне четири године поступали према партизанима и пропартизанском цивилном становништву", пише у књизи "Рат и револуција у Југославији" хрватско-амерички војни повјесничар Јозо Томасхевицх, професор емеритус на Сан Францисцо Стате свеучилишту. Умјесто предаје, усташе су одлучили наставити борбу.

Како наводи Голдстеин, покушај Оружаних снага НДХ да пробију партизански обруч према Аустрији предводе усташки ветерани из Црне Легије и Поглавникова тјелесног здруга ("двију јединица чији су припадници тијеком рата починили бројне злочине над цивилним становништвом") те Усташке обране ("коју су чиниле посаде готово свих логора НДХ, укључујући и Јасеновац").

"И усташе, баш као и четници и љотићевци, оптерећени почињеним злочинима, знајући да им ништа друго не преостаје, јер се не смију предати, боре се упорно и безобзирно, на живот и смрт", указује хрватски повјесничар.


Борбе кулминирају 13. и 14. свибња, а пуца се чак и 15. свибња ујутро (кад у читавој Еуропи већ данима влада мир), кад предњи дијелови Оружаних снага НДХ стижу до Блеибуршког поља. У тим жестоким окршајима страдало је и много цивила, а Голдстеин детаљно описује највеће цивилно страдање, које се догодило 12. и 13. свибња у долини ријеке Мислиње, око села Горњи Долич.

Претходно су усташке јединице из предњег дијела избјегличке колоне напале Дравоград, с циљем да створе мостобран преко Драве, али су партизани из словенске 14. и војвођанске 36. и 51. дивизије одбили напад и задржали контролу над дравоградским мостовима. Истодобно су друге партизанске снаге подузеле мјере да усташе код Дравограда не добију појачања, па је "у подневним сатима 12. свибња 17. источнобосанска дивизија, препадом с југозападних обронака Похорја, напала језгру и залеђе дугачке колоне".

СВАКА МИНА – ПУНИ ПОГОДАК

"То је била најкрвавија дводневна битка у цјелокупним завршним ратним операцијама у Словенији у свибњу 1945. године. Артиљерија 17. источнобосанске дивизије и Мајевичка бригада немилосрдно су тукле по избјегличкој колони, при чему је страдавало много војске, али и цивилних избјеглица", нотира Голдстеин, који преноси и исказ преживјелог усташког војника Звонимира Скока:

"Када смо након пуног дана хода (али још увијек пробијали борбом пут) стигли пред мјесто Дравоград, и видјели да се овдје налазе велике концентрације наших снага у пуном наоружању, било нам је лакше, али та срећа била је кратка јер се је све више стезао обруч око нас. Са леђа јединице Тита, са десне стране напријед јединице Руса, са чела јединице Енглеза, са лијеве стране једне мање ријеке налазиле су се јединице Бугара, мислим у саставу Титове војске. На том простору унутар обруча налазило се цца 60 хиљада, што војске што цивила у потпуном наоружању", присјећа се Скок, те наставља:

"Титови су партизани почели пуцати из свих оружја по том простору, гдје је био набијен човјек до човјека без 2 м2 слободног простора. Свака мина од бацача имала је пуни погодак, тј. своје жртве. (...) Једино могу рећи да када сам с првог брда погледао у долину, одакле смо кренули, видио сам да је доље нашло гроб цца 2 до 3 хиљаде људи. Закључујем по томе, јер је управо, био војник или цивил, један преко другог лежао мртав."

Осим усташа и цивила, у борбама је тих дана страдало и много партизана: док сви еуропски антифашисти већ данима славе побједу над највећим злом у повијести, само југославенски партизани и даље гину. Укупно су партизани у борбама од 9. до 14. свибња имали близу 1000 мртвих и рањених. Истодобно, штаб партизанске Треће армије у извјештају, у рубрици "непријатељски губици", биљежи "преко 20.000 убијених".


"Несразмјер жртава с једне и друге стране свједочи о томе да су заробљеници убијани, и то масовно", закључује Голдстеин.


ПОВЛАЧЕЊЕ ОРУЖАНИХ СНАГА НДХ ПОЧЕЛО ЈЕ У НОЋИ ИЗМЕЂУ 5. И 6. СВИБЊА 1945.


Нове спознаје о дубљим узроцима блеибуршких страдања дао је словенско-талијански повјесничар и академик др. Јоже Пирјевец, чија је књига "Тито и другови" од изласка 2011. у Словенији пробила продајне рекорде за хисториографски жанр - те је преведена на бројне језике – добрим дијелом и зато што је аутор успио ући у дотад затворене архиве ЦИА-е, као и у руске, британске и њемачке архиве.

Пирјевец тврди да се догађаји на Блеибургу не могу разумјети без познавања тадашњих међународних релација, односно настојања британског премијера Цхурцхила да након рата обнови Краљевину Југославију и британски утјецај у њој, према договору са Стаљином на Јалти. У интервјуу за Слободну Далмације 2018. Пирјевец је нагласио да је у вријеме уочи Блеибурга Цхурцхилл већ скоро уништио партизански и комунистички покрет у Грчкој – којег је претходно помагао у борби против нациста – те су југославенски комунисти страховали да ће то покушати и у Југославији:

"Блеибург је јако сложена ситуација. Доста сам то истраживао. Стаљин је дозволио да Енглези уђу у Грчку, па су се Југославени бојали истог сценарија. (...) Југославенски комунисти су мислили да ће ти западни империјалисти искористити усташе, четнике, љотићевце и остале групе с Блеибурга као "пету колону" против њих, што није било далеко од истине. Сад сам у Цхурцхиллову архиву у Цамбридгеу нашао документ који је написао тадашњи британски амбасадор у Београду Ралпх Стевенсон. Неколико дана уочи Блеибурга, 29. травња 1945., Стевенсон пише: "Ми смо планирали да ће се партизани и квислинзи сударити у Словенији и оставити нама простор да уђемо у Југославију."

ПОСЉЕДИЦЕ СУТЈЕСКЕ И НЕРЕТВЕ

Према архивским документима које је Пирјевец открио, Цхурцхилл је од продора на исток – гдје би након освајања Југославије кренуо и на СССР – одустао тек кад су му генерали предочили да Стаљин у Централној Еуропи има двапут више дивизија од западних савезника, па би напад на Црвену армију значио тешки савезнички пораз.

"Партизански врх није знао да су Британци одустали, па су масовно ликвидирали њихове потенцијалне помагаче, од усташа и четника до бјелогардејаца и балиста", тумачи Пирјевец, који је преклани за наш лист изјавио да Блеибург "разумије, али не опрашта“:

"Треба рећи да је у том часном партизанском рату при крају дошло до вандализације, као што треба рећи да су усташе у претходних четири године починили ужасне, страховите злочине. Морамо признати да су се ту догодиле ужасне ствари. То се не може објаснити ако не узмемо у обзир количину мржње коју су партизани након четири године рата осјећали према онима који су скривили те патње."

Супротно каснијем емигрантском наративу да су усташе и цивили побијени од српских партизанских јединица, Пирјевчеви документи указују да су то починили махом хрватски партизани:

"У Титовој 4. армији било је највише Далматинаца и Личана – они су у рату претрпјели невиђене патње и страдања, и када су им ти људи дошли у руке, они су напросто подивљали", држи талијанско-словенски повјесничар, указујући и на тадашњи еуропски контекст, кад су у свибњу 1945. широм Еуропе побједници стријељали своје колаборационисте – па је само у Француској без суђења убијено више од 100.000 домаћих нацистичких помагача – те закључује:

"Гдје год је био отпор фашизму, дошло је до реваншистичких злочина. А у Југославији је отпор био највећи, тако да су и жртве биле големе – погледајте само Сутјеску и Неретву – па су и осветнички злочини били велики."

 

Извор: Слободна Далмација
 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.