Активиста из Либана: Желио сам напустити земљу и отићи, кад сам видио да је народ масовно схватио превару политичара, остао сам да се борим за бољи Либан

Гино Раидy један је од најпознатијих блогера и активиста у Либанону. У интервјуу објашњава како се земља промијенила, зашто се не боји грађанског рата и зашто не жели емигрирати.

BUKA portal / 05. новембар 2019

Кажете да Либанон прије и послије протеста више није исти. Шта се промијенило?

 

Либанонци су и раније говорили: ми смо земља с идентитетом и тако даље. Али то је била само поезија. Људи из различитих регија су међусобно били јако неповјерљиви. Нетко из Триполија на сјеверу вјероватно је мрзио некога из Набатије на југу и не би се тамо одвезао ни на недјељни пикник. Не би се тамо осјећао добродошлим. А сада људи са сјевера и југа једни другима шаљу поздраве. Раздијељени су у многим социјалним, економским и вјерским линијама сукоба. Нитко није очекивао да ће се толико подржавати. Политичари су, с друге стране, увијек увјеравали народ да смо још увијек у сталном рату, мада то у стварности више одавно није случај. Да им се ова «логика» сада уздрмала, поприлично је значајно.

 

Ипак, још се није пуно тога десило. Премијер Саад Харири који је поднио оставку и даље управља.

 

Стога су захтјеви врло јасни: формирање пријелазне владе неовисних стручњака. Његова је главна сврха стабилизирање економије, коју је стара елита уништила. Остали циљеви су ново гласање и нови избори за стварање парламента који заиста и презентира вољу народа. Последњи избори нису тако далеко - одржани су у мају прошле године. Чињеница да људи из свих слојева живота излазе на улице показује да резултати не одражавају стварност. Како су се бирале изборне јединице, нова лица једва су имала икакву прилику да иста успију. Постоје заступници који су изабрани са 10 000 гласова. Остали нису изабрани са више од 100.000 гласова. Добар примјер је министар вањских послова Гебран Бассил. На изборе се кандидира још од деведесетих и увијек је губио. Све док ово ново изборно право није усвојено.

 

Али нови изборни закон може само парламент усвојити. А тај парламент је још увијек исти.

 

Зато је улица наше једино средство притиска. Људи знају да су и Влада и Парламент само завјеса, у ствари они се покоравају вољи различитим ратним војсковођама који су на власти још од грађанског рата прије тридесет година. Ти људи неће отићи добровољно. Либанонци морају бити спремни за ову дугу борбу и развити облик свог отпора. Већ можете видјети како се различите групе организирају и праве планове. Већина демонстраната нема другог избора. Још увијек живе с родитељима, не могу си приуштити стан, једва аутомобил или боравак у болници. За ове људе протести су посљедња шанса. Ако се демонстрације не наставе сутра, онда након само мјесец или годину дана.

 

Демонстранти на просвједима називају политичаре лоповима. Јели ова паушално прозивање заиста оправдано ?

 

Нешто прије револуције су широм земље су били огромни шумски пожари. Они су разоткрили колико је политичко водство корумпирано и неспособно. Влада није имала план, цак ни хеликоптери нису функционисали. Влада је основала четири различита одбора за борбу против природних катастрофа. Куда је отишао сав тај новац? Зашто постоје та тијела ако нису учинили ништа од оног сто се оцекује од њих? Готово свакодневно постоје извјештаји о корупцији. Сваки полицајац или војни официр приређује вјенчања од 5 до 6 милиона долара. Они не само да краду, већ показују своје богатство и људима. Али проблем је што је политичка класа именовала суце. Никада неће ићи против њих. Због тога је потребно неовисно правосуђе. Елита је мислила да смо превише глупи или превише слаби. То се сада промијенило. Људи су доказали да су интелигентни и креативни. Сама оставка владе је за Либан монументални успјех. Изгледа мало с обзиром на многа питања с којима се сусрећемо. Али то не умањује важност да су и они једном саслушали политичку класу, а не њој диктирали.

 

Протестни покрет јос увијек нема правог вођу или « носиоца наде ». Ваљда се неце на томе сломити ?

 

Снагу овог покрета видим управо у чињеници да нема водећу фигуру. То смо већ видјели у Либанону и другим арапским земљама. Чим се појави носилац наде, он бива или убијен, ухићен или дискредитиран кампањом прљавштине. Зато не желимо водју нити главног говорника. Наравно, као и у било којој другој земљи, стотине хиљада демонстраната не слажу се о томе какву владу или економски програм желе. Али разговарати о таквим питањима прије него што су испуњени наши главни захтјеви нема смисла.

 

Министар унутарњих послова Раyа ал-Хассан рекао је да је Хариријева оставка била важна и да је помогла у спречавању поновног грађанског рата. Постоји ли заиста опасност од поновног грађанског рата?

 

Ко би се требао борити против кога у том грађанском рату? Наравно, може постојати насиље: између власти и народа. Али неће бити грађанског рата. Револуција је управо показала да се вјерска подјела распада. Политичари покушавају искористити старе страхове подсјећајући се на трауме грађанског рата. Они упозоравају на политички вакуум, повратак милиција и хаоса. Кад моји родитељи то слусају, логицно је да се тресу од страха. Али протесте води млађа генерација, која такву трауму није интернализирала.

 

Тротздем кам ес береитс зу Геwалт. Сцхлäгер дер сцхиитисцхен Партеиен Амал унд Хизбуллах хабен дас Протестцамп ин Беирут верwüстет.

 

Наравно, људи знају да се могу догодити и горе ствари. Али, колико год били моћни, не можете се борити против стотина хиљада демонстраната. За мене је било изненађујуће како је и сам Хизбуллах ушао у игру. Протести нису били усмјерени против одређене групе већ против свих. То је уједно и слоган: Са «свима» мислимо на СВЕ! Нема ту никога коме можемо вјеровати. Не желимо вас више! Не ради се ту о оружју Хизбуллаха већ и о корупцији и незапосленошћу. Сама Хизбулла (сиитска партија и милиција у Либанону) се позиционирала као лидер против протестног покрета и оклеветала је као агенте под контролом САД-а. По мом мишљењу, Хизбуллах је тиме изгубила много политичког капитала. Кад би се раније у Бејруту појавило пет мушкараца обучених у црно, сви би у паници викали "долази Хизбуллах" и трчали кући. 

Сад је дошло око педесет разбијача и уништило све. Пет минута касније демонстранти су се вратили и све обновили. Од разбијених шатора направили су умјетничко дјело и на њега поставили либанонску заставу.

 

Значи, оптимистичан си?

 

Искрено, након те двије седмице: Да. Не прије. 

Желио сам напустити земљу и отићи у Њујорк или Берлин. Већ сам размишљао о томе што бих могао тамо учинити - можда и постдипломско абсолвирати. Одустао сам. Али када сам видио мјеста попут Набатиyе и Триполи, чији становници никада нису демонстрирали или критиковали своје локалне вође, то ми је дало пуно самопоуздања. То је вријеме којем смо се увијек надали, али никада нисмо мислили да ће доћи. Толико пријатеља је дошло из иностранства само да би протестирало. Неки су стигли из Дубаија, али такођер из далеког краја, из Аустралије или Новог Зеланда. Видели су шта се догађа и жељели су да буду дио тога.

 

Гино Раидy, познати либанонски блогер, који на основу широког протеста народа у Либанону поново има наду за бољитак своје дрзаве.

Преузето са хттпс://www.нзз.цх/ 

За БУКА магазин превела Сањина Карић 

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.