Ричард Холбрук: Свијет је након Дејтона окренуо своја леђа Босни

"Прије дванаест година, оружје у Босни је утихнуло након рата у којем је убијено најмање 100,000 људи, више од 2 милиона је остало без својих домова."

BUKA portal / 21. новембар 2020

 

Од тада, Дејтонски мировни споразум из 1995. године често се сугерише као модел за друге мировне напоре у земљама са дубоким етничким или вјерским разликама. Босанска федералистичка структура се наводи, нарочито од стране сенатора Джоа Бајдена и бившег предсједника вијећа за спољне однос Леса Гелба, као могући модел за Ирак.

Али свијет је мање или више окренуо своја леђа Босни. Ја сам се вратио да видим каква је ситуација. Оно што сам открио релевантно је за многа друга подручја, укључујући Ирак.

Прије Дејтона било је више од 30 неуспјелих прекида ватре. Наш главни циљ био је да зауставимо рат – једном и заувијек. Дванаест година касније, тај циљ је у потпуности постигнут, по цијену нула америчких и НАТО живота.

Били смо забринути због присуства мало познате групе исламских терориста у Босни, који ће касније постати злогласна ал-Qаеда. У Дејтонском споразуму, захтијевали смо њихово уклањање и дали НАТО-у право да их нападне. Без Дејтона, ал-Qаеда би вјероватно планирала нападе 11. септембра из Босне, а не из Афганистана.

Због свађа унутар НАТО-а, Дејтон је оставио једну државу са три војске. То је очигледно било неодрживо. Али захваљујући истрајним напорима, сада постоји јединствена командна структура и јединствена војска на нивоу државе, изграђена у складу са НАТО-ом, гдје су некада биле три зараћене фракције. То је посао који још није завршен, али напредак је заиста постигнут.

Док смо преговарали, већином се предвиђало да ће српски и муслиманско-хрватски ентитети остати физички одвојени и да ће земља бити подијељена. НАТО је очекивао да ће њихове трупе патролирати демилитаризованом линијом раздвајања, као у Кореји. Ништа од тога се није десило. Можете се возити без проблема с једног краја Босне на други, а некада свеприсутни контролни пунктови су нестали. 

Постоји јединствена валута и мноштво комерцијалних трансакција између етничких група. Проблем је што је корупција дубоко укоријењена у оба дијела Босне, са многим политичарима који се прерушавају као националисти како би одржали контролу над државним предузећима.

Босна, као и њени балкански сусједи, нема одрживу будућност осим као чланица Европске уније. Од неуспјеха реформског пакета који је понудио “високи представник” Лорд Педи Ешдаун, ништа се није помјерило – до овог мјесеца, када су Босанци одобрили ограничени споразум о реформи полиције. То отвара пут Босни за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, што је значајан корак према чланству у Европској унији. То су најбоље политичке вијести након дуго времена.

До априла 2006. године, постигнут је спор али стабилан напредак. Ешдаун, који је био на моћној позицији међународног надзорног органа успостављеног Дејтоном, гурао је реформе. Он је произвео пакет уставних реформи који би ојачао централне државне институције, остављајући довољно власти у рукама ентитета. Али је добио два гласа мање од потребних двије трећине у Народној скупштини, када се Харис Силајджиц, који је био муслимански премијер током рата и који је поново дошао на власт као један од три члана предсједништва БиХ, успротивио пакету, тврдећи да би он ојачао позицију Срба. Од тог неуспјеха, није било значајног политичког напретка. Предсједник српског дијела Босне, Милорад Додик, подржао је Ешдаунов план, али се онда окренуо против реформи, тражећи подршку од Београда и Москве. Он сада жели да ослаби или парализује централну власт у готово свакој прилици. Интеракција између Силајджића и Додика је била затрована, гдје су муслимани говорили о укидању два ентитета, а Срби пријетили да ће прогласити независност свог ентитета ако Силајджић истраје. Обојица знају да ниједна од њихових позиција није дозвољена према Дејтону и да би такве ретроградне политике могле тешко дестабилизовати Балкан. ( Треба се присјетити око чега се водио рат.)

Многи људи са којима сам разговарао указивали су на исту ствар: Политички напредак је почео да опада када је постало јасно да Босна није приоритет Бушове администрације. Вашингтон мора имати на уму да без јаког америчког вођства, успјех који је постигнут у Босни могао би нестати. Одлука да се НАТО замијени мањом војном силом Европске уније била је ужасна грешка, наводно диктирана од стране тадашњег секретара одбране Доналда Рамсфелда. Слаби Ешдаунов насљедник даље је подровао реформу, тиме охрабрујући опортунистичке политичаре да поново играју на етничку карту. Нови високи представник Мирослав Лајчак из Словачке је вјешт дипломата, али не добија довољно подршке из Брисела, а Руси се противе готово свему што ради и покушавају да угрозе споразум који су они помогли да се испреговара.

Постоји један пасош, амбасадорске позиције се дијеле између етничких група и постоји мање-више јединствена спољна политика. Посљедњи министер спољних послова је био Србин, а послије њега је дошао Босански Јевреј.

Лекције за друге државе:

Ниједан уговор не вриједи много ако није снажно имплементиран и спроведен. Политички аранжмани морају одражавати историјску и етничку реалност. Јединствена држава са јаком централном владом можда може функционисати у Француској или Јапану, али не и у Босни – нити, вјерујем,  на мјестима као што су (између осталог) Ирак, Афганистан или Судан. Тамо (као и у САД-у, Њемачкој и индији) власт се мора дијелити између централне владе и држава или провинција. Сједињене Државе морају ово препознати у Ираку.

Рицхард Холброоке, главни архитекта Дејтонског мировног споразума из 1995. године у колумни објављеној 2008. године у Wасхингтон Пост.

 

Превела Милица Плавшић
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.