Ријеч двије о Буберу и Левинасу илити Дотакни, човјече, човјека*

Основне речи нису речи за себе већ парови речи. Једна основна реч је пар Ја-Ти.

Miroslav Gojović / 23. март 2020

Foto: Emanuel Levinas

 

Није случајно да су написане толике приче, књиге и студије о пријатељству, од Махабхарате, Рамаyане, Епа о Гилгамешу, библијских прича, до студија о љубави и пријатељству од Платона и Аристотела, Сенеке и Овидија, до Канта, Монтења, Шопенхауера и Ничеа.

Да не помињемо тек литературу двадесетог вијека, која је пребогата темом односа, како проза, тако и филозофија и психологија, а посебно социологија, што се ваљда подразумјева (тематизирање односа), у вријеме када су здрави односи, и односи уопште, у радикалном дефициту.

И није нимало случајно да најгласније захтјеве за одговорношћу за-Другог и према-Другом упућују они који су преживјели најтеже облике одбацивања и порицања Другог. Виктор Франкл, велики психолог, који је три године провео у нацистичким логорима, и био директан свједок смрти десетина хиљада људи, међу њима и најужег круга своје породице, рећи ће:

„Не смијемо никада сметнути са ума чињеницу да слобода није задња ријеч. Уколико слобода не оживи у одговорности, она се врло лако може изродити у самовољу. Кипове слободе надопунити киповима одговорности“.

Двојица мислилаца који такође упућују радикалан захтјев за попуњавањем вакуума који се створио међу људима, празнином у односима јесу Емануел Левинас и Мартин Бубер, обојица такође обиљежени личним трагедијама за вријеме рата, трагедијама које из коријена мијењају њихов поглед на стварност, суштину, те на захтјев и задаћу мишљења и филозофије.

Тако ће нам у свом најпознатијем дјелу Ти и ја Бубер подвући неке важне ствари: „Основне речи нису речи за себе већ парови речи. Једна основна реч је пар Ја-Ти“.  По чему произилази како смо ми у потпуности неодвојиви и не-(за)мисливи једни без других, без узајамних односа. Оно што је у тој релацији Ти-ја, то је оно „међу нама“ о чему нам говори Левинас.

„Лице је Други који тражи да га не пустим да умре сам, Лице је увијек заповест Не убиј“, рећи ће Левинас. Читав наш живот је пружање руке ка Другом, ка оази мира у пустињи патње, за потврдом да увид у трагичност егзистенције није последња ријеч живота, да живот није само празно трајање, да постоји нешто изван и изнад бешћутне окрутности смрти.

* „Ти с наочарима од појмова међу онима који носе појмовне наочаре, ти, кога све што је поучавало није научило да види људе, него грађане и пролетере, образоване и необразоване, народне другове и народне странце, партијске другове и партијске непријатеље, другове у вјери и непријатеље вјере, скини наочаре, разбиј их, гледај голим очима голи живот! Укључени усред укључених... пробиј свој оклоп, пробиј још оклоп других, постани непосредан, дотакни, човјече, људе!“ Рицхард Wиссер, Одговорност у мијени времена

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.