“Са очајем у гласу рекао је да ће бити рата у Југославији”: Исповијест Паскал Делпеш, супруге Данила Киша

На згради у којој Паскал живи одмах је видљива плоча Општине 10. арондисмана на којој се налази обавештење да је ту живео и умро један од наших најпознатијих писаца – Данило Киш.

BUKA portal / 16. новембар 2019

Налазим се са Паскал Делпеш, у Паризу, у једном од најдинамичнијих делова града, у крају који је, како она каже, у последњих неколико година од врло народњачког места постао шик локација, стециште „бобо“ (боургеоис-бохеме) популације, тј. „ин“ интелектуалаца. У непосредној близини је 2015. извршен терористички напад на „Батаклан“ и друге оближње барове.

На згради у којој Паскал живи одмах је видљива плоча Општине 10. арондисмана на којој се налази обавештење да је ту живео и умро један од наших најпознатијих писаца – Данило Киш. Такве плоче су у Паризу резервисане искључиво за истинске величине. На вратима ме дочекује Паскал и поздравља на течном српском језику. Помислили бисмо да је евентуално Словенка… у гласу се једва наслућује другачији нагласак.

Ова Францускиња, по занимању преводилац, завршила је студије славистике у Бордоу, где као студенткиња упознаје Данила Киша, који је на универзитету радио као предавач. Са Кишом је провела више година, док он није прерано преминуо 15. октобра 1989. Паскал Делпеш није позната само као супруга Данила Киша. У питању је жена која је добила највећа признања из области превођења. Поред тога носи престижну титулу „витез из области књижевности и уметности“. У Србији је радила као културни саветник и директорка Француског културног центра у Београду, а њене дипломатске мисије су настављене по земљама региона, све до Кине.

Док седам за сто и узимам мало сира који нам износи, око ногу јој се увијају две симпатичне мачке Фоли и Фуфу, које је усвојила и довела као пратиоце из Шангаја.

Виђамо се поводом промоције књиге Данила Киша „Псалам 44“. Мање је позната прича да је Киш као младић написао ово дело јер се јавио на конкурс Јеврејске заједнице надајући се да ће освојити прво место и добити новац како не би дословно гладовао и како он каже „пушио пикавце са пода“. Зашто сте изабрали баш ту, прву књигу коју је Данило написао?

Да, „Псалам 44“ је Данилова прва књига када је реч о његовом сабраном делу, али је последња преведена на француски језик. Све што је написао након тога, већ је преведено. Још док је био жив, нас двоје смо се договорили о таквом редоследу ствари. Логика је била следећа: с обзиром на то да је „Пешчаник“, који је по мом мишљењу напросто врхунац његовог стваралаштва, већ преведен, француској публици не би било много занимљиво и корисно да се одмах објаве књиге које је Данило написао као младић. Он је „Псалам 44“ написао када је имао 25 година. То је књига писца-почетника и сâм Данило је говорио у интервјуима да она садржи извесне слабости младог писца. Књига је иначе изашла у априлу прошле године у издању једне од највећих француских издавачких кућа, Фајард, са уводом Жан Пјера Морела, који је професор емеритус на Сорбони и специјалиста за Кишово дело. Мада је „Мансарда“ у Француској први пут изашла 1989, ми смо је опет објавили уз „Псалам 44“ у овом новом издању из 2017, као што је уосталом то био случај и 1965. у Београду. Он је, као што знате, те две књиге писао у исто време. Штавише, Морел у предговору лепо објашњава историју настанка речених књига и чињеницу да се већ у њима уочавају кључне жице које се могу видети и у каснијим Кишовим делима. Најпре, иако су књиге инспирисане Кишовом животном причом, није реч о класичној биографској инспирацији, већ о томе да он кроз историју његовог оца и породице говори о нестајању јеврејске заједнице у читавој Централној Европи. Друга жица је пак инспирисана документима који ће се најбриљантније испољити у „Гробници за Бориса Давидовича“.

Промоцију књиге сте почели у Бордоу, а настављате је у Паризу. Да ли сте циљано изабрали баш та два града за која је Киш био везан?

У најкраћем, сада су све Данилове књиге преведене на француски, а с обзиром на то да сам се након дуго времена проведеног у иностранству вратила у Париз, дајем све од себе да промовишем ову последњу књигу, али и да оживим Данилово присуство у Француској. Он је у Француској писац који ужива огромно поштовање и престиж међу писцима и интелектуалцима, али је нажалост прилично непознат широј публици. То, наравно, није ништа страшно ни необично, и није он једини у тој ситуацији. Многи велики писци су доживели његову судбину. Међутим, ја се не предајем и у жељи да га откријем и представим широј публици, у последњих неколико месеци сам у две књижаре у Паризу организовала разговоре о Кишовом делу, као и сусрете у Бордоу. Знате да је он тамо живео једно време и био професор на факултету. И тај догађај од 25. марта у Меморијалу Шоа, који је једна од најпрестижнијих париских културних институција. Поред Киша, разговарало се и о Филипу Давиду, чија је књига „Кућа сећања и заборава“ недавно такође објављена у Француској. Сматрали смо да је важно и занимљиво да и његова књига буде представљена и да истовремено разговарамо о литератури ове двојице врхунских писаца. Данило Киш и Филип Давид били су блиски пријатељи.

Кога је још Киш називао пријатељем? Ко је био често у вашем дому?

Пријатељство, право пријатељство, било је једна од светих ствари за Данила. У француском контексту 1970-их и 1980-их година највише смо били окружени Југословенима, Мађарима, Русима и Пољацима. У Њујорку су се пак лакше успостављали односи и тамо смо били блиски са људима као што су били његов издавач Роджер Страус, Сузан Сонтаг, Јосиф Бродски и други Американци, углавном европског порекла.

Сигурно је да постоје разлике у пријему публике, рецепцији самог дела, умећу читања. Рекли сте да Киша читају писци и интелектуалци, а како на Киша реагује млађа публика којој се, приметићемо, сервирају неки лакши садржаји?

Оно што је посебно занимљиво је да има све већи утицај на млађе читаоце и писце. Недавно сам чула једну врло лепу причу од директорке Народне библиотеке у Београду која је пре неколико година организовала изложбу о великим писцима. У време када је на ред дошао Киш, она је ту први пут видела неку нову публику, која иначе апсолутно никада не улази у библиотеку: то су били панкери. Мени је било врло интересантно да чујем тако нешто. Изгледа да су алтернативним људима занимљиви његова личност и имидж. Зна се да је Киш био слободан човек, да није припадао нигде и никоме, што је уосталом скупо плаћао. Овакав његов начин живота и мишљења има изгледа резултат да га неки нови младићи и девојке који живе на маргинама друштва и који траже слободу и специфичан начин изражаја, сматрају узором.

Како бисте оценили пријем његових дела у иностранству? Има ли разлике у иностраној публици у Европи, Француској, Америци или Азији?

Што се тиче иностранства, Киш је објављен у целом свету, на око 40 језика. У последње време и више него претходних година. То је нарочито случај са Азијом, која је у свим доменима врло активна. У Кини су нпр. штампане три Кишове књиге, у Тајвану такође. Интересовање је велико, то могу да потврдим из прве руке јер сам једно време и сама била професионално везана за Кину. Тамо сам често причала са професорима и књижевним критичарима. То су заиста лепи сусрети који ми потврђују да на свим меридијанима постоје људи који Киша изузетно цене и читају. То су углавном интелектуалци и писци. Када је реч о Европи, Француска је земља где је он најмање читан! У Италији и Немачкој је неупоредиво познатији и читанији него у Француској. То је мистерија, јер га у Француској, како сам поменула, сви писци познају, али не и публика.

Додуше, Француска је генерално увек била затворенија према страним ауторима. Познајући како то овде функционише, мислим да је кључна ствар да о њему почне да прича нека позната личност, јер он има све предуслове да буде један од класика. Иако овде има неколико експерата за Данилово дело, и сви су они изузетно цењени професори, новинари или критичари, нажалост немају приступ широј публици и због тога све иде теже него што би требало. И у САД је ситуација боља него у Француској. Тамо је наиме 2014. изашла Данилова биографија, чији је аутор Марк Томпсон. То је једно веома оригинално и занимљиво дело које говори о Кишу, али и о историјском и политичком контексту у коме је стварао. Управо та биографија је померила ствари, људи су постали заинтересованији за његову књижевност. Како ће се даље развијати интересовање за Киша у САД не могу да проценим, али сам бесна због ситуације у Француској и због тог игнорисања које је он овде доживео. На сусретима које сам организовала у Бордоу публика је била врло пажљива и са великим интересовањем и задовољством је слушала оно о чему смо говорили. Ипак, мени је највећи утисак тај да им је он до сада био непознат писац. То је поприлично парадоксална ситуација. Имамо писца који ужива огромну репутацију међу интелектуалцима и издавачима, али с обзиром на то да је непознат широј публици издавачи су се спорије одлучивали да објаве нова издања његових књига. Јер њих ипак надасве интересује профит.

Како ви објашњавате ту ситуацију?

Ја мислим да он има репутацију „тешког“ писца иако је често говорио да то није случај. С друге стране, у једном интервјуу он каже да пише за читаоце који су читали исте књиге као и он, а зна се колико је он читао! Ако га упоређујемо са Кундером који има феноменалну каријеру и био је наш пријатељ, сигурно је да се он заиста лакше чита, тако да можда има и тога. Француски егзегети кажу да ту има нека мистерија…

privatna arhiva
приватна архива

Управо ће Кундера рећи да је међу писцима у Паризу осамдесетих Данило Киш био без сумње највећи. А шта је тих година читао Киш, кога је посебно ценио?

Читао је целе библиотеке, слабије савремене писце.

Мислите да то што није познат међу широким читалачким круговима у Француској има везе с тим одакле он долази?

Мислим да има и тога, то је увек био проблем, јер је у то време Југославија била слабо позната. Више пута сам чула да људи говоре о „Југословакији“. У ствари, нису знали никога осим Тита, Тито је био познат а све остало је за њих било непознаница. Осим југословенског фудбала, наравно! Французи су знали за совјетске дисиденте, то је период када се они масовно преводе на Западу. Дисиденти који су долазили из земаља совјетског блока били су такође познати. А Југославија није била део тог блока. Почетком осамдесетих долази до новог таласа интересовања за културу и друштво Централне Европе: Југославија је поново остала ван тог интересовања. Мада је Киш делимично припадао култури Централне Европе, опет је, као Југословен, промашио воз, као и Крлежа уосталом. А да не говорим о томе да људи тек сад не знају ништа о новим државицама насталим након распада Југославије. То што он долази из Југославије је трајни хендикеп за његову рецепцију у Француској, у праву сте. Рецимо, у најпознатијој књижари у Француској, Фнаку, било је полица на којима су били означени аутори „из Совјетског Савеза“, „Источне Европе“, док је Киш био заведен под „остали“. Друго, његово презиме се није завршавало на -ски или -ић, тако да је и због тога био под „осталима“, што је катастрофалан аргумент, али тако је.

Виђамо се и непосредно после рођендана Данила Киша. Свуда по бившој Југославији се обележава његов рођендан, културни центри и библиотеке организују књижевне вечери и дају омаж овом великом писцу. Да ли мислите да он има следбенике и ко се брине о томе да га људи не забораве?

Многи интелектуалци и професионалци су му верни. На пример, у Љубљани је урађен велики посао. И у Подгорици Варја Ðукић, која има књижару, а иначе је глумица црногорског националног позоришта, сваке године 22. фебруара организује књижевно вече у Данилову част. Године 2015. била је 80-годишњица његовог рођења. Како сам тада живела у Кини, покушала сам да оданде организујем и обележим јубилеј. Сећам се да су Немци успели да објаве дивно издање Томпсонове биографије, а Французи ништа… Чему та пасивност у Француској? Неки његови преводиоци, као Джон Кокс у Америци, врло су активни.

Париз је град где је Киш живео дуги низ година, где је писао и завршио свој живот. Хајде да се вратимо на почетак, како је Киш изабрао да дође баш у Француску?

Данило је био „француски ђак“, он у школи није учио енглески, него руски и француски. Преводио је велике француске ауторе, поезију, романе… Француска и руска литература су му биле изузетно блиске, поред мађарске. Он је у Француску дошао 1961. године како би као лектор радио у Стразбуру, а после и у Бордоу од 1976; године 1981. добио је место лектора у Лилу. Како је имао флексибилно радно време на факултету, изабрао је да живи овде, у Паризу. Француска му је била врло блиска земља по култури јер је он, између осталог, перфектно говорио језик. Осим тога, Париз је био у то време културни „центар света“. Али Киш је умео да се ужасно свађа са париским интелектуалцима. Биле су ту разне дискусије и непријатне полемике. Ипак, по сфери свог интересовања знао је да ће управо у Паризу наћи све што му је било важно.

О чему је имао дискусије са француским интелектуалцима? Сећате ли се неких детаља?

Наравно, у то време, почетком осамдесетих париска интелектуална средина била је потчињена левици. Он се није слагао са свим тим клишеима које је наметала француска левица, а како није био познат као човек који ћути, састанци и вечеринке са Парижанима су биле изузетно бурне. Он је бранио своја становишта и не би никоме оћутао. То је углавном остајало у кругу познаника, говорило се о томе најчешће приватно, али је и јавно писао есеје на ту тему. У то време су сви који су мислили другачије од француских левичара били окарактерисани као реакционари, није било дијалога, левица је била јака. Држали су увелико под контролом медије, издаваштво, били су као полубогови. Уз то и ужасно арогантни. Њега су тако једном питали да ли је прочитао Золу, а он је одговорио: „Нисам имао времена, преводио сам Лотреамона.“ На крају су га толико удавили глупим питањима и стереотипима, да би касније, када би га питали одакле је, одговарао да је из Централне Африке. Тада би се завршавао сваки разговор. У то време је стварно била непријатна клима за све интелектуалце који су долазили из Источне Европе. После сличних искустава у Паризу, велики пољски писац и нобеловац Чеслав Милош је обећао да се неће више никада враћати у Француску.

Године 1977. у Југославији је избила велика афера када је део јавног мњења оптужио Киша да су делови књиге „Гробница за Бориса Давидовича“ плагијат, због тога што се у том делу користио документима, што је тада био тренд у светској књижевности. Политички, сматрало се да је књига усмерена против режима, а изгледа да је највише било малограђанске зависти и љубоморе због огромног успеха Данила Киша у свету. Опишите нам контекст који је довео до тога да Киш напусти земљу.

Та афера је била грозна и могла је да се заврши опасно. Киш се бранио сам и победио на суду. Писане су и књиге о томе шта се крило у позадини тог случаја. Међутим, битно је да се зна да он никада није био протеран из Југославије. За разлику од бројних дисидената из других земаља Источне Европе, Киш је могао да остане у Југославији да је тако желео, али је ипак одлучио да се удаљи од свега тога и да дође у Француску.

Како је он преживљавао ту аферу?

Циљ је био да се, зна се којим средствима, доведе до тога да он више не може да издржи притисак. То је био неиздржив линч… али је битно што се из тога родио „Час анатомије“, који је веома важна књига. Ретко који интелектуалац у Француској је исправно схватио ту књигу. Али било је и позитивних примера. Рецимо, велики социолог Пјер Бурдије ми је говорио да је та књига била изузетно важна за њега, а и јавно је писао да се југословенска трагедија најлакше може разумети кроз читање Киша. У тој књизи Киш објашњава суштину сукоба између њега и политичко-књижевних кругова у Југославији, али они су били само једна врста изговора, студија случаја, јер је значење њених порука било универзално. Кад је књига преведена на француски, главни уредници за страну литературу из Грасеа, једне од најпознатијих француских издавачких кућа на чијем је челу био Бернар Анри Леви, замолили су га да у неким деловима ублажи текст, као да су се у књизи пронашли и уплашили садржаја… Он им је рекао да тако нешто не долази у обзир, него да само могу да, уколико то сматрају потребним, скину конкретна имена која су поменута, јер, како сам поменула, није било уопште битно у којој се земљи дешавала радња и ко су ликови, прича је универзална.

Списатељица Мари Дарјесек је написала чак књигу „Извештаји из полиције“, где говори о неколико афера такозваних плагијата. У тој књизи има поглавље о Кишу и она ту лепо описује смисао те његове „афере“. После свега што је преживео, ја потпуно разумем да у таквим околностима он није више желео да живи и ради у Београду, који је ипак мала средина. Јер… шта ће он ту, он је хтео да настави да нормално живи и ради и зато је одлучио да оде.

После скандала писци су се поделили у две групе – за и против Киша. Угледни лист НИН написао је неколико текстова против њега. Ипак, како сте рекли, он се са противницима обрачунао кроз дело „Час анатомије“. Како је он гледао на тадашњи режим?

Шта ви мислите? То наравно није била тема директно заступљена у његовој литератури, али он је увек говорио шта мисли. За њега се знало да је увек био сам и да није припадао нигде. Вратио је НИН-ову награду. То је био његов одговор, али југословенска унутрашња политика никада није била тема његових књига. Не бити ни комуниста ни националиста није била лака позиција у Југославији тих година. Производила је мноштво непријатеља. Одувек и до краја је био слободан и независан човек.

Какав је био Кишов однос са великим југословенским писцима? Шта је мислио о великанима као што су Андрић, Црњански и Крлежа, а шта о савременицима? Сећате ли се можда неке дискусије о Ћосићу, Пекићу…?

Крлежу и Андрића је дефинитивно сматрао великанима. Имао је и блиске пријатеље писце, као што су били Борислав Пекић, Филип Давид, Мирко Ковач, Предраг Чудић, Милан Милишић и многи други. Увек се радовао кад би се враћао у Београд да види своје старе пријатеље.

Како би Киш поднео оно што се догађало Југославији? Да ли сте разговарали о будућности земље, да ли је могао да претпостави да ће се комунизам истрошити а Југославија распасти у крви?

Сузан Сонтаг, америчка књижевница и партнерка Ени Лебович, причала је да је приликом последњег сусрета са Кишом, на конгресу ПЕН-а, он у друштву, са очајем у гласу, рекао да ће бити рата у Југославији.

Profimedia i Nedeljnik
Профимедиа и Недељник

У српској књижевној јавности, и не само у њој, дубоко је уврежен став да би Данило Киш сигурно добио Нобелову награду за књижевност да га није предухитрила смрт. Да ли је он о томе говорио?

У контексту где постоји велики број кандидата, они који припадају малој групи писаца који заиста имају шансу да у догледно време добију Нобелову награду, добијају извесне сигнале. Киш је такве сигнале добијао. На пример, у Стокхолму је срео једног члана Нобелове академије који је изразио жељу да га упозна.

Киш за себе каже да је јединствена антрополошка комбинација, рођен од оца Јевреја из Војводине и мајке Црногорке. Споменули сте да је то било ретко, јер како он каже – чудно је да је до сусрета његових родитеља уопште и дошло, јер су Црногорке тада ретко путовале. То порекло је у много чему обележило његов живот и стваралаштво. Преводили сте његове књиге и годинама живели са њим. Како бисте са ове дистанце описали Киша у неколико речи, какав је он заиста човек био?

Мислим да је он био човек неописивог унутрашњег очаја и безнадежности. Али то стање је било врло дубоко у њему, могли су да га примете само њему изузетно блиски људи, јер гледајући са стране неког ко је био појавно врло весео, нико не би могао тако нешто да претпостави. Наравно, постојали су разлози, његова породична прича, детињство, размишљања, читања… Он је то бреме носио сам и оно га је дефинитивно обележило, а када сте такви, онда сте сами. Не у смислу да се крио од људи, јер је познато да је волео људе, лумповања, био је боемчина, можда последњи прави боем Београда, већ у неком другом смислу.

Дотакли сте сам врх ваше професије. Неколико година после Кишове смрти примили сте једно од највећих француских признања за превођење. Касније сте постали носилац француског ордена за литературу и уметност (Цхевалиере дес артс ет леттрес). Чија дела вам је било најтеже превести и зашто?

Најтеже је било превести Киша. Наравно, сваки писац има своје потешкоће… ја сам преводила на пример и три Андрићеве књиге. Превести Андрића, који је врхунски писац, није било лако, било је најтеже пронаћи ту турску боју, да пренесете отоманску ноту француској публици.

Већ тада је и за домаћу публику на крају књиге постојао глосар од 15-20 страна, као објашњење читаоцима. Можете замислити како је тек било тешко страном читаоцу да испрати његову мисао. Кад аутор каже „тај и тај је пио виски“, сви знају то пиће и зашто је аутор изабрао виски а не пиво, на пример. Уместо да објашњава „он је био врло важан човек тог и тог порекла“, један детаљ у ношњи је довољан да се види да је у питању Јеврејин или Турчин у Босни рецимо, да ли је богат или моћан. То је врло тешко превести чувајући стил и ритам, а да не напишете етнолошку студију унутар текста или ставите фусноте, јер Французи не знају ништа о тој средини. А опет код Киша, који је модернији по писању, по форми, по структури, имате текст и подтекст, док су документа, стил, форма и садржај уско везани. И врста писања где је свака реч, свака запета, свака пауза на свом месту. Док сам преводила у време када је Киш био жив, то је било феноменално искуство. Он сам је био сјајан преводилац, савршено је знао француски, имала сам такорећи сарадника, доста смо причали, ја бих му постављала милион питања како бих боље разумела све слојеве текста, да бих му на крају, у завршној фази, читала гласно текст… а онда би ми он постављао питања о преводу. То је било као нека игра између нас. Наравно, често бисмо се ми и борили у тој игри јер сам била приморана да оправдам своје изборе. Када је преминуо, морала сам да преводим без њега, што је опет било сасвим друга ствар.

Какво вам је искуство са другим писцима, били они присутни или не?

Са Андрићем сам имала једно друго врло лепо искуство. Када је Андрић написао „Травничку хронику“, коју посебно волим, био је млади дипломата у Марсељу. Тада је отишао на 10 дана у Архив Министарства иностраних послова у Паризу како би прочитао све о том младом конзулу о коме је писао; наравно, тај конзул је стварно постојао, он ништа ту није измислио, и као сваки добар писац све је бележио и писао своја запажања. Онда сам и ја отишла у исти архив и узела ту исту конзулску кореспонденцију. Фантастичан је осећај видети како је Андрић користио, на пример, белешку „прошли смо кроз градић, напали су наш конвој, изгубили смо толико и толико жита и памука“, и он од тога направи две и по стране са феноменалним опажањима. Дивна лекција како треба писати! Другачије искуство сам имала и када сам преводила Мирка Ковача. Он није имао преводилачког искуства, није говорио језике, па када бих имала неко питање, увек би ми рекао (дубоким гласом): „Ма ради шта хоћеш.“ Он није могао да схвати да ми треба његово мишљење, зашто је нешто написао како је написао, то му никако није било јасно, зато је било немогуће сарађивати са њим. То су различита искуства, али тај посао је бескрајно занимљив када радите на добрим текстовима. Ипак, могу да кажем да сам са Кишом имала најбољу могућу радну ситуацију.

Дуго сте радили у Уједињеним нацијама и у француским амбасадама у иностранству. Сећамо се да сте били и културна саветница у Србији, а неко време сте провели и по дипломатским мисијама у земљама региона, па чак и у Кини. Тренутно сте у Француској, какви су вам планови за наредни период?

Ја сам увек живела без планова (смешак). Што се тиче Киша, он ми је приоритет и волела бих да завршим оно што још није урађено када је реч о његовим рукописима. Постоје разноврсни текстови, заоставштина и други, које је његова бивша супруга Мирјана Миочиновић средила на српско-хрватском, а које планирам да преведем на француски. Волела бих да преведем и титлове филма „Пешчаник“, као и титлове за серију „Голи живот“, како бих их приказала овде. Наравно, било би сјајно ако бих успела да скупим и преведем све најважније текстове који су по свету објављени о Кишу. Такође, за све људе који се занимају за њега волела бих да поставим разне податке и текстове на интернету, јер често добијам мејлове од дивних људи из света који би волели да га прате, али напросто немају приступ сјајном сајту који већ постоји на српском. Дакле, већ имам много посла, а надам се, такође, ако буде времена, да ћу наставити да преводим и друге ауторе.

Преузето са Недељник.рс


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.