Сахиб

<п><стронг>Писма љубавнику у Лондон европског административца на служби у Сарајеву. Ко смо, ко су, и ко шта и како ради у дејтонленду…</стронг></п>

Nenad Veličković / 02. новембар 2009

Најдражи,

У праву си што ме грдиш. Исправићу грешку. Описаћу ти шта радим, с ким радим, гдје станујем, како проводим дане. Радно вријеме је од пола девет до шест. Имамо право на сат паузе, али то важи само за локалце. Ми остали можемо остати и дуже. Од девет до десет читају се вијести на интернету. Уствари, вијести су изговор, на њих потрошим пет минута. Ионако је све мање-више исто. Ја у то вријеме мало сурфам по распродајама и аукцијама. Од десет до једанаест е-маилом се шаљу и примају вицеви и друге зајебанције. Од једанаест до паузе пишемо и читамо извјештаје, или правимо табеле, или планирамо нешто, или обрађујемо неке статистике, или, ако смо дежурни, идемо на пресс-конференције. Од три до пет сурфамо, или играмо игрица. Мислим да је то разлог зашто је у већини канцеларија монитор сакривен од погледа с врата. Увијек имаш времена да промијениш слику док ти колега или претпостављени дође иза леђе. Али је незгодно, јер се свјетло извана рефлектује од екран, па још нисам достигао резултате којима сам Тебе побјеђивао. Изузетно, четвртком, имамо састанак са шефом. Пошто шеф обично касни или не дође, то вријеме искористимо за договоре о викенду. Од пет до седам чекамо да неко први пође кући, а око девет излазимо или идемо на неки пријем или парт. Посао није тежак. Најтеже је саставити дневна саопштења локалним новинарима и одговарати на њихова питања. Срећом, од нас се не очекује да одговори буду у вези са питањима. Важно је само да се неколико пута понови нека ријеч коју изабаремо за тај мјесец. (Овај мјесец је то “корупција. На огласној табли већ има приједлога и за сљедећи: мени се највише допадају повратак и антитероризам .) Локални новинари обично ништа не питају, не зато што су научили да њихова питања нису довољно добра за наше одговоре, него зато што су нестрпљиви да их послужимо кафом и освјежењем. Због послужења заправо и долазе, јер саопштења која читамо фаом претходно шаљемо и у њихове редакције. Појам новинарство овдје се разликује од нашег. Овдје новинари настоје да служе истини само док истина служи уреднику који служи владајућој партији. Због тога је сасвим нормално да умјесто радозналости користе машту. Народ купује новине не да би прочитао шта се заиста десило, него шта би се можда могло десити. Нема насловне стране без упитника у наслову: У пилетини свињско месо? Дјеца примила погрешну вакцину? Радиокативна пшеница у Босни? Неки дан ухапшен је у својој вили један од оптужених за ратне злочине. Телевизијска екипа је из даљине снимила кућу, дан након хапшења. А онда је цитирила изјаву "првог комшије који је желио да остане анониман". Сазнао сам нешто о новинарству у вријеме социјализма. Новинари су до савршенства развили умјетност еуфемизма. Били су у стању написати реченицу од стотину ријечи у којој су и субјекат и предикат били потпуно неодређени. У том систему није се знало коме шта припада, нити ко за шта одговара, па су и новине морале бити такве. Умјесто ријечи и стилских фигура користиле су се фразе. Замисли да код нас прочиташ, рецимо, "супруга премијера, која је жељела остати анонимна". (Сакибова жена је новинарка, али тренутно је без посла. Она је пуна примјера попут наведеног. Можда их искористим у чланку који ћу написати.) Сакиб и она станују у новом дијелу Сарајева. Та насеља подсјећају извана на совјетска, а изнутра на црначка. Са плафона у хаустору висе сталактити скорене пљувачке, из рупа у зидовима вире жице, рукохвати су одоздо обложени жвакаћим гумама (не питај ме како сам то открио). Одбио сам да се возим лифтом - мислим да картонске кутију остављају утисак чвршће цјелине. Станови су чистији. Изненадило ме купатило, у којем имају каду, бојлер, туш, плочице, пластично буре са неким јаким дезинфекционим средством, машину за рубље, корпу за прљаво рубље, ц-шољу, водокотлић и ормарић. И сталак за новине. А укупна површина купатила мања је од површине мог радног стола. Истина, ормарић стоји на веш-машини, цријево из веш машине завршава у ц-шољи, Ц-шоља је јако близу умиваоника (добро за повраћање!), због огромног бојлера се може туширати само чучећи, али све скупа функционира. Мислим, повучеш конопац, и не остане ти у руци, одврнеш славину, вода потече, а папир је љубичаст и трослојни. Сакибова спаваћа соба је мало већа од купатила. Осим брачног кревета у њој је шиваћа машина, компјутер, велики плакар, полица са књигама, мали сто и двије столице. Осим те собе, имају још једну, која је спојена са кухињом, коју називају дневни боравак. Откуд ја у њиховом стану? Сакиб ме водио да погледам неке апартмане које бих изнајмио, и нисмо нашли ништа адекватно, и он ме позвао код себе (то је овдје нормално! Зову те у свој дом на пиће као што ми зовемо једни друге у паб.) На крају су приредили парт у моју част. 6. Драги Джопинго, Локални партији су сасвим другачији него код нас. Сви сједе у једној просторији, око једног ниског стола на којем су и сиреви, и месо, и вино, и пиво, и кикирики, и кафа, и пепељаре. Не плеше се, али се пуштају плоче (винил!) и онда сви пјевају и плачу. (Понекад се загрле док пјевају. Најгласнији су они који имају најмање слуха.) Лица сијају, али не знаш да ли од суза, или од зноја, или од масноће. Попио сам мање него обично, али јутрос ме глава бољела више. Мислим да је то због лошег ваздуха. Овдје је обичај да се приликом уласка у кућу скидају ципеле, као да улазиш у авион. Ципеле ти врате тек кад одлазиш. При томе, овдје није обичај да се користи пудер против знојења ногу. Наравно, за сваки обичај овдје постоји разлог. Улице су јако прљаве. У центру града продавачице које оперу радњу проспу прљаву воду на плочник испред радње. Док шеташ, често иза леђа чујеш како неко пљује на тротоар. Примјетио сам да овдје пљују на два начина. Један је кроз рупе од каријеса на предњим зубима, а други је из грла. Већ их могу разликовати по звуку: први је цссис , а други хррк-мфф-пљуф . Зато ја све мање шетам. Сакиб паркира на тротоар, и ја из аута ускочим у офис. Ако једу сјеменке диње или сунцокрета, онда љуске пљуцкају (сретан си ако ти се не залијепе за ципеле). Можда је то њима нормално, јер њихове ципеле не коштају петсто долара. Да. Купио сам још један пар. Трећи, од како сам овдје. Шта друго да себи приуштим у оваквој провинцији? Марк из персоналног трећину плате троши на кравате. Ван дер Клифт има осамдесет кошуља. Улрике - три и по килограма хромираног кожног рубља! На том партију питао сам Сакиба зашто не одговара поруке које му форвардујем. Одговорила ми је његова жена. (Лукаво. Истина, она говори боље наш језик од њега, а опет, он ми није рекао ништа што би увриједило. Она јесте.) Укратко, свако ко шаље оно "смеће" – видео-клипове, рекламе, честитке, вицеве, апеле за помоћ, углавном све што није сам смислио и написао, тај је малограђанин. Рекла ми је да то највише и раде "електронски надничари", тј. сви који у радно вријеме не знају шта да раде, и да је то показатељ безобразлука, површности, аљкавости, јавашлука, љености, тупости, немаштовитости, нељубазности, примитивизма, непристојности и умјетне интелигенције. (За већину ових ријечи морала је погледати у српскохрватско-енглески рјечник.) Хтио сам да противрјечим, али би то изгледало као да се правдам. Ја све што шаљем изаберем са пажњом и укусом. Јеси ли добио оног мајмуна који у сну падне са гране? А оног који пишки себи у уста? 23. Пуси, Наставак: Ко је ко у Организацији. Ван дер Клифт је најтраженији човјек у офису, јер са Шефом одобрава тзв. бесповратне кредите. Наравно да ми није било јасно какав је то кредит који се не мора вратити, и зашто се онда не зове донација. Ван дер Клифт ми је објаснио разлику. Донацију додјељују они који имају задатак да потроше новац а не да га корисно употријебе, док бесповратни кредити могу постати повратни уколико се не утроше у тачно предвиђену сврху. Нјему лично било би лакше исплаћивати донације, јер нема накнадних компликација око правдања трошкова. Кредити захтијевају контроле, супервизије, извјештаје, документацију, укратко, много посла. Ако даш некоме донацију за фарму пилића, он ће купити половног голфа. Ако му даш неповратни кредит, онда ће голфа купити тек кад препрода фарму. А до тада, ти мораш обилазити села, интервјуисати кориснике и фотографисати их са пилићима. Или са млиновима. Или са штампаријама. Са свим што се односи на тзв. малу привреду или приватни сектор. Чудиш се да неко ко добије капитал за покретање производње потроши новац на половне ауте и намјештај. То је навика из стечена у социјализму, да се смије трошити више него што се заради, али поента је да су ти неповратни кредити заправо само прелазни облик од донација ка правим кредитима. Као кад дјецу бомбонама уводиш у математику. Ти прави кредити (са три пута већом каматом него код нас) су његов прави посао овдје. Кредите углавном даје великим социјалистичким предузећима која имају мало посла а много запослених које по неким идиотским (социјалистичким!!) законима не могу отпустити. Те фирме, које осим пословних простора немају ништа (ни машине, ни производњу, ни купаца), залажу своје некретнине и из кредита исплаћују радницима заостале плате да не би дошло до социјалних немира. Банке за које Ван дер Клифт ради након истека рока за отплату преузимају некретнине и продају их инвеститорима у БиХ, који су за сада углавном друге банке. Тако данас у центру има све мање предратних социјалистичких фирми а све више европских капиталистичких банака. Сад Ти може бити јасно зашто Ван дер Клифт нас у офису назива пионирима Дивљег Истока. То сви сматрају духовитим и тачним, осим Женевив. Она је изгледа истински и трагично заљубљена у овај град. Замисли, пјешке долази у офис. Пије ону њихову кафу са дебелим талогом. Једе лук у салати. Оставља напојнице и кад плаћа својим новцем! Разговара с њима на њиховом језику. Сама купује месо! Ја сам покушао једном, и одустао. Тражиш триста грама, он баци на вагу килу и по, и пита те је ли превише? Ако кажеш да јесте, одсјече ти триста грама жила у лоју, а остало врати у витрину. На зеленој пијаци је исто. Цијене су углавном једна и по, или двије и по, или три и по њемачке марке. Ако тражиш килограм, обавезно те пита хоћеш ли више, да заокружи на два, три, или четири. Ако тражиш мање, онда ти дно кесе напуне гњилим и буђавом плодовима. Не знам одакле га ваде, на тезгама све изгледа савршено. Сад замисли каква им је политика и какве су им вође које такви лопови бирају. Једном сам својим очима и рукама изабрао, комад по комад, килограм јабука. Кад сам код куће отворио кесу била је пуна трулих комада. Како!? Зашто!? Сакиб ме савјетовао да купујем пред затварање пијаце. До тада потроше све што им је труло, а често и спусте цијене, да раније иду кући. Сад морам мало и да радим. Кис.

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.