Саша Илић: Твоје лице звучи познато

На РТС-у је коначно почело емитовање дуго најављиване мини серије Породица, која би требало да тематизује „три драматична дана“ у Вили Мир током хапшења Слободана Милошевића крајем марта 2001.

Saša Ilić / 01. април 2021

Vila Mir, memorijalni centar „Josip Broz Tito“, foto: Pinki/Wikimedia Commons

 

Критичке рефлексије након прве две епизоде серије Породица Бојана Вулетића

Коначно је на РТС-у почело емитовање дуго најављиване мини серије Породица, која би требало да тематизује „три драматична дана“ у Вили Мир током хапшења Слободана Милошевића крајем марта 2001. Ради се о озбиљном продукцијском подухвату изузетне одговорности, будући да се први пут екранизује један сегмент живота и рада владарског пара Милошевић-Марковић, чији је период владавине оставио далекосежне трагичне последице. Морам признати да сам са зебњом укључио ТВ и препустио се одличном документарно играном прологу, као и сјајној уводној шпици за коју је искоришћена музика (као и монтажни поступак из спота) Милана Младеновића из песме „Црв“, са албума Ангел’с Бреатх. Брзо смењивање документарних секвенци већ је најављивало добру енергију филмске интерпретације догађаја који би се могао тицати баш сваког ко је у том периоду живео или би желео ретроактивно да се обавести о минулим историјским догађајима. И ту негде, након шпице, када се на огромном кревету у спаваћој соби Виле Мир појави Милошевић химселф, са рукописом своје супруге која ишчекује његове коментаре, почиње да расте хоризонт мог очекивања. Одличан почетак, помислио сам. Борис Исаковић у улози Милошевића плени, баш као и Мирјана Карановић у улози Мирјане Марковић. Међутим, њихов дијалог већ уноси зебњу, јер је површан и неадекватан, али подношљив јер њихова изврсна глума надомешта овај почетни недостатак. Како сцене настављају да се нижу, испоставиће се да је тај иницијални импулс био оно најбољи од прве и друге епизоде Породице.

Овдашњи режисери имају озбиљне проблеме када је у питању екранизација живота политичара, државника или неке династичке приче. Упркос томе, за релативно кратко време, добили смо неколико екранизација, најпре Немањића, затим Карађорђевића, а сада и владарског пара Милошевић-Марковић. Наравно, свака од ових серија има свој особен проблем, односно несрећна је на свој начин, но оно што им је заједничко а притом лоше тиче се сценарија и режије. Глумци, углавном изврсни, које знамо из других одличних улога, када се нађу у нечему што не може да им пружи довољно простора за интерпретацију, једноставно падају испод сваког нивоа прихватљивости. Такав је био случај са катастрофалним Немањићима. У Александру од Југославије проблем је друге врсте јер се ради о пропагандно националистичкој интерпретацији једне епохе и једног од најзначајнијих изданака династије Карађорђевић. У чему је проблем са Породицом? Пре свега у видљивом режисерском колебању између игране и документарне серије, односно телевизијске реконструкције догађаја. Породица јесте све то и ништа од тога, и у томе је њен највећи проблем.

Наиме, сценарио је писан углавном на основу штампаних и видео докумената, и као такав не дозвољава глумцима да развију своје ликове. Напротив, они се такмиче ко ће боље имитирати политичаре који су тог тренутка били на сцени и учествовали у одсудним догађајима. Једино Исаковић и Карановићева имају тај повишен степен креативности, који је опет лимитиран прекомерним инсистирањем на шминки, костиму, лошем дијалогу и што је најопасније, погрешном режисерском импуту. Они глуме одлично и да њих нема у прве две епизоде, Породица би личила на играни римејк некадашње хумористичке серије са луткама Никад извини, која је настајала у реал тимеу са догађајима, али је имала одличан сценаристички одмак од реалности и представљала је духовиту интерпретацију и надградњу онога што се дешавало у политици. Породица, међутим, иако има довољну историјску дистанцу – многи од прототипова за ликове у серији нису више међу живима – показује системску слабост, јер нема дистанцу у односу на материјал који обрађује, већ настоји да личи на то, уместо да нам то интерпретира. Овде се извођење своди на пуко подражавање што код публике у једном тренутку, иако се ради о сплету различитих трагичних прича, може изазвати урнебесни смех. До тога долази јер ликови не показују неку дубљу свест о себи у односу на то што гледаоци знају о њима на основу њихове вишедеценијске медијске репрезентације.

Када сам то схватио, наставио сам да гледам Породицу као неочекивани наставак шоу програма Твоје лице звучи познато, где такође нема глуме као креације већ само пуке имитације. На начин како се појављују маскирани актери у тој емисији, режисер Породице уводи нове ликове, уз које добијамо чак и писану афилијацију, за случај да нисмо препознали о коме се ту заправо ради. Тако се нижу имена и функције премијера Зорана Ђинђића, председника СРЈ Војислава Коштунице и тако редом. Морам признати да су чланови ДОС-а у Вулетићевој интерпретацији прави извор (нехотичне) комике у серији, јер глумци који их играју настоје да буду што верније копије прототипова. Толико да постају сопствена пародија, као што је то случај са ликовима Ђинђића и Коштунице. Њихова креација сведена је на колоквијално схватање глуме – имитацију, док је дијалог толико слаб, површан и неприхватљив да подсећа на плакатни политички говор: Коштуница је необавештен, Марија воли оружје, Мира је патетична, Ђинђић прича причице о прагми и подсећа Коштуницу на предизборни слоган („Ко сме да вам погледа у очи“), Чедомир Јовановић је урбана верзија младог Джон Вејна, док је Беба Поповић „скоцкан“, пословично протоколаран, зачињен понеком псовком. Сви функционишу као нашминкане лутке, површни су и без икакве емоције или, далеко било – психологије. Стога им и приличи жанр телевизијске реконструкције, али у том случају недостаје глас наратора који би нам пружио неке дубље и важније информације о тим фигурама које се крећу по сцени.

Врхунац комике представља појављивање Вука Костића у улози Милорада Улемека Легије, који као дивљачни царев заточник излази на сцену са задатком да ухапси свог бившег, можда је боље рећи – вечног шефа. Када га угледамо таквог, почињемо да пратимо комичку радњу, која се појачава у свакој његовој појави током прве две епизоде (смехотресан је његов однос са Гораном Петровићем, новим шефом ДБ-а, или улазак у Владу уз поздрав „Помаже Бог!“). Верујем да се Љубиша Ристић, чији лик се иначе појављује у серији, ваља од смеха док прати режисерски поступак у Породици.

Изузетак чине они глумци који носе споредне, или неисторијске роле, нису у првом плану или нису радили на исти начин као остали (скидајући гесте и гримасе са снимака на yоутубеу). У питању су Милош Тимотијевић (Богољуб Бјелица), Јана Бјелица (нова служавка Ана) Мима Караджић (Небојша Павковић), Исидора Симијоновић (новинарка РТС-а) и Љубомир Бандовић (уредник информативног програма РТС-а). Они су утиснули нешто своје у те ликове што их је спасло, бар за сада, од опште породичне катастрофе.

Режисер Вулетић је својевремено изјавио да се ради о „серији која превазилази политику и бави се људским судбинама“, као и да тематизује догађаје који „представљају метафору и трагедију не само породице, већ и целе земље и народа“. Имајући у виду прва два чина ове драме, рекло би се да ће бити неопходан Танталов напор да из овог фарсичног суноврата режисер Вулетић подигне радњу Породице на ниво трагедије. Уосталом, трећи чин тек предстоји.

Пешчаник.нет, 31.03.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.