Сатирање сутрашњице наше дјеце

Зарад пуког материјалног – сумњивог порекла – пролазног, површног и занемарљивог, жртвује се духовно, суштинско, људско.

Zoran R. Tomić / 16. септембар 2020

Foto: Miroslav Dragojević

 

Чулно далеко преовладава над умним.

Уместо да цвета дубока љубав која засењује, не јењава мржња која замагљује.

Место народног здравља, укоренила се зараза, и метафорично и буквално.

Истину је потиснута обмана, лаж, прећуткивање и опсене.

Светлост слободе затурила се у црним рупама зла и спутаности.

Вредноћу и благостање заменила је лењост и свеколика беда најбројнијих, без визије.

Бахатост и лицемерје кезе нам се одасвуд.

Као да се заборавило на Бога, неретко се пасира веровање у Цркву с државом сраслу, у лица у мантијама без мисије.

А Бог се, шта год он био, од нас канда одселио, при чему је вођа уобразио да се у њега претворио.

Породица није што је била, и у њу је ушло насиље, заборавило се на толеранцију и заједништво.

Све мање је оних ортодоксних сељана, као и отмених грађана – бастарди се размножили и додатно искварили.

Поштује се, из страха, сила и моћ, а не знање, мудрост и искуство.

Криминал и корупција, крупни и ситни, зацарили и постали за многе начин живљења.

Политика и патриотизам изгубили су своја изворна значења.

Ретко се комшилук изједначава с пријатељством кога је и иначе све ређе.

Економија и привреда грцају у канджама самоодабраних.

А ретки медији се боре са аждајама из мочваре, док су се остали и сами у њих претворили.

Хуманост и солидарности су на издисају.

Култура, наука и уметност скоро да имају статус ексцеса.

Гледамо махом, и то искривљено, туђа посла, за свршавање сопствених мало марећи.

Неискрени смо и према себи и према свету, а очекујемо, без покрића, некакво уважавање и углед који нам све ниже пада.

Равнамо се према речима без подлоге и личностима без квалитета, а не према подвижничким делима и високим дометима.

Полтрони, послушници и позери на сваком су кораку.

Као да више и не знамо шта је право право, а осећај за правду и сигурност убрзано губимо.

Некажњено хара безакоње и олош, док интелектуалци и они назови такви чекају… не знам кога, шта и докле.

Морал, поштење, добар укус и стид постају ексклузива мале вредности.

Не желим да верујем да је баш ово данашње, оно наше аутентично биће и лице – лице „убице“ овдашње традиције, прошлости и будућности, доброте и племенитости.

Да је на сцени тотално сатирање сутрашњице наше деце – не узму ли активно они, уз нашу помоћ, ствар у своје руке – а буду ли само пасивно и дословно, без самопричешћа, слушали врлог чика Ђуру Јакшића, а не сопствени разум и срце…

 

Зоран Р. Томић, професор Правног факултета, Извор: Данас


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.