Сексуално узнемиравање и мизогинија присутни су у свим порама нашег друштва!

На нама је да дамо платформу да се о овоме проговори, а на институцијама да се ангажују у рјешавању овог проблема. Сада чекамо њихов потез.

Maja Isović Dobrijević / 21. јануар 2021

Foto: Ilustracija

 

Фацебоок група "Нисам тражила" покренута је након што су младе глумице из Србије јавно проговориле о страхотама које су им се десиле у угледној глумачкој школи коју води сценариста и учитељ глуме Мирослав Мика Алексић.

На овој страници жене, а у мањем броју и мушкарци, остављају свједочанства о сексуалном узнемиравању и силовању. Страница је за неколико дана објавила на десетине потресних свједочења и прати је скоро 15.000 особа.

Ступили смо у контакт са администраторкама странице и разговарали смо о важности да се и на нашем простору почне о овој теми јавно говорити, али и о потреби да се институције укључе да би се овај проблем могао ријешити.

Прије неколико дана покренута је страница “Нисам тражила” која је посвећена свим женама које су искусиле било какав вид сексуалног узнемиравања због тога што се баве јавним пословима, а нису још увијек спремне да о томе говоре у своје име. Колико је важно проговорити о овим искуствима?

Сви смо свјесни да су #метоо покрет и сличне иницијативе кренуле тако што је  неко одлучио пријавити насиље и иступити својим именом и презименом. Дакле, ово што се код нас дешава још увијек не можемо третирати по истим мјерилима. Код нас је, нажалост, насиље дубоко укоријењено у свим сферама живота, а повјерење жртава у систем на толико ниском нивоу да је и логично и за очекивати да многе жене не желе да иступе јавно. Али однекуд смо морали почети. Овом страницом жељели смо поручити друштву – насиље је присутно, ми смо га освијестиле и полако се припремамо да о њему озбиљно разговарамо.

 

Исповијест глумице Милене Радуловић о силовању које је доживјела покренуло је многе дјевојке да проговоре о својим искуствима, на вашој страници већ се по покретању могу прочитати многе исповијести које показују у каквом друштву ми живимо. Какав је код нас однос према женама и како га мијењати?

Страницу смо и покренуле управо из потребе да скренемо пажњу на разне облике мизогиније и сексуалног насиља који се дешавају у нашем друштву. Сви смо врло склони подржавати #метоо покрет у Америци и осудити насиље над колегиницом у Србији. Када се у црној хроници појави неки случај, већином породичног насиља, третира се као инцидент и јавност се над њим згража неколико дана, а онда заборави. Оно што је стварност спрам тога је да је сексуално узнемиравање и мизогинија присутно у свим порама нашег друштва и што је најгоре, у већини случајева се о њему шути, а понекад се и не перципира као насиље јер је праг толеранције неприродно помјерен. Дакле није питање да ли је жена високо образована или нема ни четири разреда основне школе. Нема везе то да ли је глумица, докторица или домаћица. Насиље се просто дешава свим женама и свуда и веома је важно о томе говорити. Ова страница је наш вапај друштву да призна проблем и крене да га рјешава. А да би се ријешио потребне су системске промјене и подршка свих институција које чине темељ нашег друштва.

И на самој страници истичете да, ако је нека дјевојка глумица, списатељица, музичарка, новинарка или на било какав други начин јавно експонирана жена, не значи да је то тражила! Колико је важно борити се против стереотипа о женама које се баве одређеном врстом посла?

Веома је важно. Једна од исповијести је и исповијест наше колегице о вербалном насиљу које је доживјела у анонимним коментарима једног портала. Дакле, то што је жена јавна личност, не значи да је њена особа јавно добро по којем се може анонимно пљувати и газити у јавном простору. И овакво насиље треба бити примијећено и санкционисано. Према женама које се баве јавним позивима постоји посебна врста предрасуда. Глумице су посебно изложене тој врсти насиља и зато је њихових исповијести највише. Али то не значи да се овакве ствари не дешавају и правницама, докторицама, продавачицама у супермаркетима и свим другим женама у њиховим радним срединама. Нажалост, многи су искористили прилику да упере прст у културне и образовне институције ове врсте и да их позову на одговорност, перпетуирајући при томе стереоптип да је то могуће само у таквим окружењима. Такве изјаве сматрамо лицемјернима будући да је „Нисам тражила“ био позив да сви погледају у своје канцеларије, своје учионице и друге радне просторе и да у њима уоче и признају случајеве сексуалног узнемиравања, умјесто што се и даље праве да се у њиховим радним срединама то не дешава. Ми још увијек нисмо изгубили повјерење да ће културне институције прије санкционисати ову врсту насиља ако им се на то скрене пажња и зато смо и спремне говорити о томе. А шта ћемо са исповијестима новинарки, средњошколки, жена из других бранши које су почеле да се исповиједају на страници? Још увијек на то нико није реаговао. На нама је да дамо платформу да се о овоме проговори, а на институцијама да се ангажују у рјешавању овог проблема. Сада чекамо њихов потез.

Можемо прочитати приче младих дјевојака, студентица глуме које пишу о негативним искуствима са старијим професорима који их пипкају, траже да се скину до гаћица, позивају их на заједничка путовања. Колико се као поједици сви требамо освијестити и промијенити да мушкарци схвате да овакво понашење није и не смије бити прихватљиво? Али и да мора бити санкционисано?

Није то само случај са Академијом сценских умјетности. Ако пажљиво читате, видјет ћете да су се јавиле и многе студентице других факултета и жене свих старосних доби, па чак и неке средњошколке, што је свакако посебно узнемирујуће. Процеси су паралелни. Треба радити на оснаживању жртава, пружању психолошке и правне помоћи која је квалитетна и није ограничена само на оне који си је могу финансијски приуштити, на оснаживању повјерења у тужилаштво и полицију кроз позитивне праксе у којима се насиље санкционише, промјеном правих легислатива као што су то учиниле колегице у Хрватској и свакако на томе да се у радне средине уведу праксе које ће имати 0 толеранцију према родно заснованом насиљу. Дакле, пут је дуг и споро се прелази, тога смо сви свјесни, али негдје и некако мора почети. Мислимо да не постоји идеалан рецепт како се друштво мијења преко ноћи. Ако га неко зна, нека нам јави. Многи ће имати коментаре како би они то другачије. Све је отворено, свако има право да поведе било какву акцију коју жели и приступи проблему на начин који мисли да је исправан. Поље за борбу је велико и тек отшкринуто.

У ситуацији кад се говори о силовању дешава се да се код нас криви жртва, а не нападач. Не вјерујемо дјевојкама, доводимо у питање њихове исказе. Може ли се уопште такав став према жртвама промијенити и како?

Истина је да су жртве стигматизоване и одатле и назив групе „Нисам тражила“. Ниједна жртва не  тражи насиље. Свакој се насиље деси, не због ње, већ њој. Многи већ о томе причају у јавном простору и треба причати још више. То је питање вјероватно једно од најтежих и најкомплекснијих и најспорије се мијења.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.