Скептицизам према вакцинама стар је колико и вакцинација

И француског су хемичара и биолога Лоуиса Пастеура својевремено називали "чаробњаковим научником", а скептицизам према вакцинама стар је колико и сама вакцинација, пише француски хисторичар Лаурент-Хенри Вигнауд у књизи "Антиваx"

BUKA portal / 20. септембар 2021

“Такви су покрети увијек постојали”, истиче у интервјуу АФП-у Вигнауд, хисторичар са Универзитета Бургундија, раније познатог као Универзитет у Дијону.

Подсјећа да је енглески доктор Едwард Јеннер, који се сматра оцем имунизације, 1796. својим поступком изазвао контроверзу у руралној Енглеској.

Наиме, открио је да имунитет за велике богиње ствара и вакцинација особе вирусом крављих богиња из лезија. Године 1796. Јеннер је унио вакцину или инокулум крављих богиња у организам дјечака Јамеса Пхиппса. Инокулирану текућину назвао је вакцином, а поступак вакцинацијом (цијепљењем), од латинске ријечи ‘вацца’ што значи крава (вакцина/вакцинација). Од латинске ријечи ‘иноцулатио’ потјече ријеч цијепљење.

Цијепљење оваквог типа ускоро се проводило по цијелом свијету. У 19. стољећу вирус крављих богиња замијењен је вирусом вакциније (Вирус вацциниае).

Вакцинија је вирус из исте породице као и вирус вариоле и крављих богиња, али ипак генетски различит од њих.

Дакле, вакцинација дјечака било је успјешна, но “колеге доктори су га тада увјеравали – пријенос кравље крви претворит ће нас у краве”, приповиједа хисторичар.

Расправа о вакцинама у оно се доба водила “искључиво у медицинским круговима”, прије него што је 1853., у складу с тадашњим енглеским законом уведена обвезна вакцинација против малих богиња за дјецу из породица које су добивале социјалну помоћ. Ако су родитељи одбили вакцинисати дијете/дјецу, ускраћено им је право на социјалну помоћ.

Први антиваксери протестовали у Леицестеру 1885.

Против “такве уцјене” организирани су протести, а највећи су одржани 1885. у Леицестеру и окупили су чак 100.000 људи.

Тај први ‘антиваксерски’ протест у хисторији имао је одјека. Године 1906. уводи се нови закон којим се проширује обвеза вакцинације, но допушта се да од ње буду изузети сви који потпишу клаузулу о призиву савјести – и данас на снази ​​у Уједињеном Краљевству.

Протести су након тога одржани у више еуропских држава и у Америци, додуше ријетко у Француској јер се закон из 1902. који се односи на обвезу вакцинације ријетко примјењује.

“Контрола је повјерена градским управама које нису склоне замисли о наметању новчаних казни грађанима који се не желе вакцинисати. Када је посриједи обвеза вакцинације у школама, учитељи се не виде као својеврсни полицајци”, каже хисторичар.

Но Пастеурови колеге доктори жестоко су му се успротивили кад је научник 1885. године развио вакцину против бјесноће.

“Његово је постигнуће било изнимно лоше прихваћено. Прогласили су га чаробњачким научником”, каже Вигнауд.

Но Пастеур “је упоран и указује на то да је на сличан начин могуће развити и друге вакцине”, међу осталим и ону против пјегавог тифуса, који узрокују прљавштина и нехигијенски увјети ратовања. Вакцина против пјегавог тифуса увелико се користила за вријеме Првога свјетског рата, успркос “маргиналном противљењу”.

А потом је педесетих и шездесетих година прошлог стољећа струка признала вакцине, особито када су научна истраживања показала колика је корист од вакцинације против, примјерице, дјечје парализе.

Рад Лоуиса Пастеура на микроорганизмима спасио је животе милиона људи широм свијета. Развио је методу смањења учинка бактерија на храну и пиће загријавањем и хлађењем твари, сада познатом као пастеризација те је развио вакцине против болести попут антракса, колере и бјесноће.

Француска специфичност

“Разлике у мишљењима нарочито су дошле до изражаја 1960-их” с порастом броја тужби у Сједињеним Државама због нуспојава вакцина.

Године 1986. састављен је попис нуспојава за које жртве могу добити одштету. Први пут наука јавно признаје да вакцине неколицини могу и наштетити, што “сумњу чини легитимном”, каже француски хисторичар.

Иста се сумња почела ширити Француском концем деведесетих кад је покренута системска вакцинација адолесцената против хепатитиса Б. Но недуго након тога је прекинута, тачније након извјештаја о томе да се вакцина повезује са случајевима атеросклерозе, што никада није научно потврђено.

Скептицизам се додатно појачао када је 1998. године у Великој Британији научник Андреw Wакефиелд објавио лажну студију, која је касније демантирана, а повезује вакцину против оспица с развојем аутизма. Вигнауд подсјећа да је “у само неколико мјесеци број вакцинисане дјеце пао на нулу”.

Стога, каже француски хисторичар, чак и ако број истинских антиваксера не расте, у друштву је све више скептичних када је посриједи вакцинација.

“Они мисле: ха, вакцина…, не знам ни дјелује ли ни је ли ми уистину потребно”, каже Вигнауд. “Наиме, истовремено је све више вакцина против болести које се често сматрају бенигнима, попут заушњака или водених оспица и неупућени се заправо штите од те ‘ескалације’ вакцина”.

У Француској је 2009. “лажна пандемија” грипе типа А (Х1Н1) свему додала и политичку димензију. Након упозорења WХО-а о надолазећем опасном валу грипе, које ће се у коначници показати претјераним, влада наручује велике количине цјепива. Но епидемија изостаје. Суочени с “мјером опреза проглашеном узалуд” многи Французи сматрају да је ријеч о “дослуху власти и фармацеутског лобија у склопу покрета против велике фармацеутске теорије завјере”.

Вигнауд закључује да је скептицизам против вакцина од тада прије свега прерастао “у неповјерење” према држави.

Н1


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.