Слађана Перковић за БУКУ: Ми смо као друштво дебело заглибили да је немогуће говорити о било каквој равноправности

Искрено, у посљедње вријеме ми је тешко причати о равноправности жена. Што више боравим овдје, све ми је јасније да код нас имате људе, било мушкарце или жене, који су једноставно равноправнији него други.

Maja Isović Dobrijević / 16. јул 2020

Foto: Privatna arhiva

Књижевница Слађана Нина Перковић рођена је 1981. године у Бањалуци. Дипломирала је новинарство на Универзитету у Бањалуци и политичку комуникацију на Сорбони. Ауторица је збирке прича “Кухање” и романа “У јарку”. Живи, ради и пише на релацији Бања Лука – Париз.

У суботу ће у оквиру Фестивала књижевности „Императив“ бити одржана промоција њеног првог романа „У јарку“, који издаје након регионалног успјеха збирке прича „Кухање“. За БУКУ Слађана говори о писању, новом роману, женама у књижевности, феминизму, пандемији која нас је захватила и другим темама.

Слађана, у Бањалуци ће, у оквиру Фестивала књижевности Императив, бити представљена твоја друга књига, роман „У јарку“. Шта нам можеш рећи о новом роману који ће бити представљен бањалучкој публици?

„У јарку“ је роман за који сам идеју добила након једног невјероватног љета проведеног на одмору у БиХ. Све што се десило било је толико сулудо да сам све то једноставно морала преточити у причу. Радња романа се дешава током једног дана и ноћи, током којих главна јунакиња прође кроз низ невјероватних догађаја. Мој издавач је на неке дијелове романа чак имао примједбу у смислу да су претјерани, али што је најсмјешније, управо ти дијелови уопште нису били фикција. Ми заиста живимо у једном правом паралелном унивезуму и често тога уопште нисмо ни свјесни.

Са својом првом књигом имала си велики успјех. Колико је након тога било тешко написати другу књигу?

Нажалост, није то био сад неки планетарни успјех, али, без обзира, истина је да је постојала нека врста притиска. Најтеже ми је било то што је „У јарку“ далеко другачија књига од „Кухања“. Искрено, страховала сам да се онима који су вољели моје приче неће свидјети мој нови роман. Али, да будем искрена, осјећала сам велику трему када је роман изашао из штампе.   

Фестивал Императив један је од првих већих културних догађаја у Бањалуци након затварања због пандемије. Како си ти преживјела тај период изолације и рестриктивних мјера?

Немам појма како сам преживјела! Осјећала сам се као јунакиња мог романа - у безизлазној ситуацији у којој уопште немам контролу над сопственим животом. Роман је изашао из штампе на почетку самог проглашења пандемије. Тајминг није могао бити гори. Књижаре су затворене, а промоције отказане. Тако сам већ средином марта побјегла на једно сеоско имање окружено бесконачним пољима и шумом. Можда звучи романтично, али било је далеко од тога. Готово да нисам имала приступ интернету, а од књига су ми на располагању била само сабрана дјела Л.Н. Толстоја. Умјесто да пишем, правила сам мед од маслачка, пите од коприве и садила кромпир. Чак сам у једном моменту почела размишљати да се почнем озбиљно бавити пољопривредом.  

Да ли је женама које се баве књижевношћу код нас теже, колико је питање рода још увијек камен спотицања на нашим просторима?

Ово је прилично комплексно питање. Могла бих о овоме причати надугачко и нашироко. Али, хајде да покушам бити што краћа и јаснија. Рекла бих да јесте. Не само зато што публика мисли да је оно што пише једна жена мање вриједно или да издавачи избјегавају жене које пишу, међутим, код нас, је немогуће бавити се само писањем и живјети од тога. Писање дође као нека активност коју радимо у слободно вријеме, а како жене обично поред „правог“ посла имају још један додатни који се тиче кухања, спремања и одгоја дјеце, писање им је тек на трећем, четвртом мјесту. Међутим, толико је сјајних ауторица које у задње вријеме објављују у региону, да то потпуно оповргава ово што сам управо рекла.   

Управо си споменула да ријетко који књижевник код нас може живјети само од писања. Шта нам то говори о друштву у којем живимо?

Прво, ми смо сиромашно друштво. Куповина књига људима није приоритет. Што не значи да се књиге не читају, али једноставно, ако имате тањи новчаник, покушаћете до књиге доћи на други начин. На примјер, учланићете се у библиотеку, посудити, нелегално скинути књигу у ПДФ формату. С друге стране, држава има пречих ствари него да откупљује књиге домаћих аутора. А онда, ми смо веома мало тржиште. Узмимо само Француску за примјер. Не само да Француза има преко 60 милиона, већ они имају и велику куповну моћ. А онда, њихова држава се свакако више брине о својим слободним умјетницима, па и писцима.        

Како бисте оцијенили положај жене у нашем друштву, колико смо далеко од равноправности, иако смо „на папиру“ можда и равноправне?

Искрено, у посљедње вријеме ми је тешко причати о равноправности жена. Што више боравим овдје, све ми је јасније да код нас имате људе, било мушкарце или жене, који су једноставно равноправнији него други. Једни имају све, могу све, други изгледа постоје само „на папиру“. А онда, толико је ствари које ме револтирају. Краду нам ријеке, преусмјеравају их у цијеви, праве од наше земље отпад, сијеку шуме, а онда да буде још горе, некажњено нам убијају дјецу, здравство и школство су нам у колапсу. Ми смо као друштво тако дебело заглибили да је немогуће говорити о било каквој равноправности.    

Наше жене често воле рећи да „нису феминисткиње“ иако можда ни не знају шта је то феминизам. Колико нам тај мушки поглед на феминизам ускраћује поглед према правим, истинским женским борбама?

Феминизам није резервисан само за жене. И мушкарци се могу сматрати и осјећати феминистима. С друге стране, сигурна сам да постоји много жена које заиста нису феминисткиње. Увијек ми је било невјероватно када ми је једна познаница рекла да мрзи жене које су се бориле да будемо равноправне са мушкарцима. Према њеном мишљењу, на плећа су нам само натоварили још обавеза. Не вјерујем да нам неки тамо мушки поглед на феминизам ускраћује поглед према правим, истинским женским борбама. Проблем је прије у томе да немамо појма шта заправо значи ријеч феминизам и шта уопште значи бити феминисткиња. За феминизам се веже потпуно негативна конотација. Све је то сасвим погрешно. Бити феминиста или феминисткиња је нешто на шта би свако требао бити поносан.

Колико ти је важно да причаш о женским гласовима?

Сад ћу се вратити на вријеме моје изолације на селу и Ану Карењину. У једном дијелу књиге, Левинова жена Кити се порађа. Наравно, Толстој нема појма о чему у том моменту може размишљати једна жена, ни шта осјећа, кроз какав пакао пролази, нити шта осјећа кад први пут види бебу. Умјесто тога, он на десет страна описује како је Левин ван себе и како доживљава новорођенче. Мислим да сам се искрено насмијала док сам то читала и помислила, човјече, стварно нам требају жене у књижевности. Како списатељице, тако и као главни ликови.  

Шта за тебе значи писање, можеш ли замислити живот да не пишеш, како се осјећаш док си сама са својим ријечима?

Писање је једино што знам радити. Нећу улазити у детаље колико ја то добро радим. У сваком случају, не могу се замислити без писања, па макар то били и дневнички записи. Ја се увијек бојим да ћу заборавити нешто што ми се десило, нешто што сам доживјела или само чула и зато имам потребу да пишем редовно.

Ти живиш на релацији Бањалука-Париз. Да ли ти недостаје Париз сад кад су границе затворене?

Да будем искрена, могу се вратити тамо кад год хоћу, али тренутно немам претјерану жељу да путујем. Париз је љети обично пуст град. И да будем искрена, уопште ми не недостаје Париз, већ само моји пријатељи који тамо живе и један сјајан јапански ресторан у коме храну справљају Кинези.


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.