Славенка Дракулић: Вјерујем да литература нема обавезу репрезентације жена у смислу класе, расе, нације и спола

Слажем се с тиме да треба причати женске приче, проговарати о разним врстама специфичних женских искустава, но видим јако велику опасност у томе да се од литературе тражи да буде политички коректна, чини ми се да то води у једну врсту цензуре

Antonela Marušić / 23. мај 2019

С једном од најпознатијих сувремених хрватских књижевница – Славенком Дракулић, попричали смо о теми старења коју ауторица литерарно развија у својој најновијој књизи Невидљива жена и друге приче, објављеној прошле године.  Разговор је био повод и за друга важна питања која смо одлучили упутити једној од ветеранки југославенског феминистичког покрета, још увијек изнимно активној списатељици и новинарки.

Књига прича “Невидљива жена и друге приче” доноси фокус на теме старења. Ваше су приповједачице углавном младе или старије жене, а у причама тематизирате искуство старења, уласка у трећу доб, невидљивост старије женске популације у друштву. Због чега вам је ова тема била важна?

Тема је и иначе социјално и психолошки важна а мени је била занимљива из два разлога: како и сама старим, желим читати о искуству старења других. Тражећи литературу, на своје изненађење, нисам наишла на  занимљиве књиге које би артикулирале женско старење. Углавном су то приручници за самопомоћ  типа како себи помоћи да изгледаш и осјећаш се младом, затим хумористичке књиге и оптимистичне књиге  ауторица које тврде да је старост баш супер јер су жене напокон слободне  па се коначно могу посветити саме себи. Штовише, запазила сам како о старењу више пишу – мушкарци. Пхилип Ротх и Ј.М. Цоетзее на примјер,  пишу о усамљености и понижењу, о искључености из друштва и извјесној врсти “невидљивости”. Иако је старење очито заједничко и мушкарцима и женама, њихова се искуства дјеломично разликују. Мушкарце у тим романима преокупира губитак сексуалне способности – и Ротх и Цоетзее посвећују томе доста мјеста. Судећи по прочитаној женској литератури о старењу, углавном мемоара, опадање сексуалне моћи женама није толико важна преокупација.  О томе сам прије неколико година писала за Еурозине и чланак се може прочитати овдје.

Међу сувременим хрватским и регионалним списатељицама, можда сте највише баш ви писали о женском тијелу и тјелесности, искуству боли и болести, трпљењу, боли и умјетности/писању… Овдје из свих споменутих тема идете неколико корака даље: у теме пропадања и старења тијела, односа околине према старијим и старим особама… Највећи број прича испричан је из првог лица или њихове струје свијести. Зашто је важно ову тему чинити видљивијом у књижевности и умјетности?

Морам рећи да писање о старости нисам схватила као задатак, него као потребу. Дакле, писање није имало циљ освјештавања нити побољшавања ситуације. Уосталом класичне феминистичке ауторице, од Симоне де Беаувоир и њене Старости надаље, пишу о старости и то углавном о хисторијској увјетованости женског положаја у  патријархалном друштву. У том је смислу за моју генерацију била важна књига Гермаине Греер Промјена из 1991. године. Ипак, и ова је књига стала на менопаузи па остаје питање: што се дешава послије? Јесу ли жене иза менопаузе мртве, потпуно невидљиве? Што им се дешава? Покушала сам на то одговорити. Међутим, не мислим нити очекујем било какав друштвени учинак моје књиге, само индивидуални доживљај. Можда ће моје приче освијетлити читатељицама њихово властито искуство.

 

У причама из ове књиге доминирају гласови добростојећих протагонистица и протагониста из виших класа. Зашто мањка глас оних који се налазе на граници или испод границе сиромаштва?

То је као да ме питате зашто сам написала љубић а не кримић! Желите ли можда рећи да се сиромашне жене не баве емоцијама и психолошким проблемима јер су на рубу глади па им је то луксуз? Да, то је вјеројатно точно и можда ће нетко други написати  књигу о томе.  Ја своју књигу уопће не видим на тај начин, као неку врсту манифеста соц-реализма, што ваше питање очигледно претпоставља. С једне стране феминизам је данас подијељен на милијун разреда, група, подгрупа и мини-група које се баве разноразним важним и мање важним аспектима женске егзистенције, а с друге захтијева репрезентативност у литератури? То ми је некако нелогично… Вјерујем да литература и умјетност уопће немају обавезу репрезентације у смислу класе, расе, нације, спола итд. Умјетност је или би требала бити подручје слободе. Уосталом, у “Невидљивој жени” уопће се нисам бавила социјалним питањима у вези старости, већ првенствено психолошким и емоционалним стањима. Иако је ово једна од ријетких књига на ту тему, не значи да због тога мора заступати односно представити све аспекте старости. Слажем се с тиме да треба причати женске приче, проговарати о разним врстама специфичних женских искустава, но видим јако велику опасност у томе да се од литературе тражи да буде политички коректна, чини ми се да то води у једну врсту цензуре и калкулирања, тога у умјетности не би требало бити.

Покушавам се и сама сјетити тко је од наших сувремених аутора и ауторица писао о старости и старењу. Први ми на памет падају: Дубравка Угрешић у “Баба Јага је снијела јаје”, Даша Дрндић у “Белладони”, Марина Шур Пухловски у “Несаници” даје глас 57-годишњој приповједачици…  Али имамо ту и Ферића, у “Календару Маја”. Зашто је, по Вама, тема старења тако ријетко књижевно обрађивана у Хрватској и регији?

Није у питању ни Хрватска нити регија, него доминантне вриједности у западном друштву… Женама, па ни онима еманципиранима и свјеснима притиска друштва, није тешко подлећи увјеравању индустрије љепоте да ни једна не треба изгледати старо у данашње вријеме безбројних могућности које нуди да то спријечи. Године је лако сакрити, заправо се може рећи да је за жену постало некултурно препустити се годинама. Непристојно је показати да си стара, као што је непристојно пљувати или псовати на јавном мјесту. Питање је само – зашто те године уопће крити?

Можда је занимљивије питање зашто у случају старења приватно искуство кроз литературу ипак није постало јавно? Вршњакињама Пхилипа Ротха и Ј.М. Цоетзеа  искуство старења као да није занимљиво, не намеће се као тема. Што је заправо чудно, готово невјеројатно па и забрињавајуће. Могли бисмо можда рећи да су ту тему у литературу замијенили мемоари. Но сама мемоаристика је недостатна и заправо се добива дојам као да са старошћу завршава живот па га није вриједно даље описивати. Мемоари, биографије и дневници су “природне” литерарне форме у које спада и опис процеса старења. Али и у њима је старење тијела некако изостављено, било властитог, било старење ликова.

У посљедњих десет година добили смо у хрватском, али и постјугославенском простору, неколико феминистичких медија – прије свега портала.  Дигитална медијска генерација и феминисткиње трећег и четвртог вала успјеле су знатно афирмирати неке феминистичке захтјеве у јавном простору. Колико сте пратили или пратите ове медије (Воx Феминае, Либела, Муф, Крило)?

Пратим их иако не редовито, врло су ми занимљиви, нарочито ме фасцинира тематска обухватност. То ширење тема је и добро и лоше – добро је освијестити публику да многи проблеми имају и посебан женски аспект, али постоји и опасност од уситњавања и губљења перспективе. Основна феминистичка поставка је равноправност а понекад се то губи из вида, управо због инзистирања на разноразним диференцијацијама. Други проблем је затварање у један круг публике који не сеже даље од заинтересираних за исте теме, па кад пишете за женски портал то је отприлике као да једне другима пишете писма… Но електронски медији су и иначе тако постављени, према специфичном а не опћем интересу. Можете цијели живот провести читајући само о спорту – или о женама, уосталом – а да нити не сазнате да трговински рат УСА и Кине или за изборе у ЕУ парламент…

Славенка Дракулић, Алемка Лисински и Јасмина Кузмановић 80-их у Загребу

У вријеме када сте постигли ширу афирмацију полемизирали сте с Веселком Тенжером и бројним другим – како сте их тада назвали „мудолозима“, данас ја и моје колегице полемизирамо с некима од глазбених и књижевних критичара несвјесних властите мизогиније и/или сексизма. По чему су се данашње полемике на тему сексизма, мачизма и мизогиније разликују од тадашњих? Осим по чињеници да су због развијених друштвених мрежа и електронских медија видљивије у јавном простору.

Заблуда је вјеровати једном досегнута свијест и стање женских права изборено заувијек, да је то напросто цивилизацијски ниво. То најбоље показује случај Пољске, гдје је већ прва демократска влада након пада социјализма 1989. покушала ограничити право на избор жене да не роди. Наиме женско тијело не припада само њој, оно припада држави а нарочито нацији, оно је одувијек средство размножавања и опстанка. Жене уствари имају велику моћ коју им је дала природа и зато ту моћ треба контролирати. Ствар је само у томе колико ће се оне, увијек изнова, саме изборити  за своја права.

А што се тиче веће видљивости у јавном простору, нисам сигурна да сте у праву. Јавни је простор подијељен и бојим се да је одјек ваших полемика тиме, због природе медија, сведен на врло уску и заинтересирану публику.

Прије неколико година филозофкиње и теоретичарке Адриана Захаријевић и Кристен Гходсее текстом су реагирале на ваш чланак с портала Еурозине у којему пишете о положају жене у постсоцијалистичкој ери. Ви и оне се не слажете по питањима улоге жена комунистица у борби за равноправност сполова у послијератном југославенском друштву. Такођер, Захаријевић и Гходсее тврде да се разлози непостојања широко постављеног женског покрета у Источној Еуропи не могу темељити на непостојању грассроотс феминизма, већ на политичким суставима који продубљују економску неједнакост и који унаточ прокламираним демократским оквирима, жене везују чвршће за приватну и кућанску сферу. Што бисте данас додали овој полемици?

Њихова се основна примједба односила прво на мој израз “еманципација одозго”, од стране социјалистичке државе. Оне су ми замјериле да ја занемарујем АФЖ и њихову улогу у еманципацији. Истина је да се ја нисам посебно освртала на улогу женске фронте, која је била масовна организација, непосредно након рата. Не видим ту контрадикцију јер је социјализам био еманципаторни систем у односу на жене и у том смислу оне јесу еманципиране “одозго”. С друге стране, та је масовна организација жена врло брзо потпала под контролу комунистичке партије и постала њихов инструмент. Жене у социјализму нису имале искуство  организирања на појединим темама и борбе за права попут оних на западу и то се види данас, кад би се управо тако требале организирати а то не чине. На западу је међутим управо економска неједнакост била и остала кључни фактор и сви показатељи указују на сиромашење жена, од неједнаких плаћа за исти рад до мањих пензија. Ту видим заједнички називник борбе данас, кад више нема социјализма, то јест друштва које је према женама еманципаторско и тежи праведности.

У чему се, према вама, темељи кључни пријепор између феминисткиња другог вала и оних које припадају трећем и четвртом? Одакле проистјечу разилажења и гдје се налази простор заједничке борбе за равноправност и друштвену правду?

Феминизам је након, како ви кажете првог вала, постао омрзнута ријеч а жене које су се бавиле тим проблемима предмет исмијавања. Но потреба борбе за равноправност је и даље постојала. Не бих рекла да се да се ради о пријепору, него о другачијем усмјерењу: од социјалних проблема ка индивидуалним – одатле концентрација на идентитетску политику, на примјер. Зато је и помало чудно да ви у умјетности пропитујете класну једнакост…могуће је то опет у моди?

Је ли ово прва књига кратких прича коју сте објавили у каријери? Чини се да сте се до сада удобније осјећали у роману и есејистици. Ствар формативних утјецаја или ипак аналитичка особност која воли полагано љуштити причу и расплитати/заплитати нарацијске рукавце?

Најчешће тема одређује форму. С овом темом сам имала проблема док сам је покушавала написати у форми романа. Али чим сам је разломила на приче, одмах се сама написала.

 

Текст је настао у склопу пројекта “Трешњевачки сениори: зрели за умјетност” који проводи К-зона у раздобљу од 17.8.2018. до 17.11. 2019. Пројект је суфинанцирала Еуропска унија из Еуропског социјалног фонда. Укупна вриједност пројекта је 963.014,49 ХРК, а износ ЕУ потпоре је 818.562.32 ХРК. Садржај текста искључива је одговорност К-зоне.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.