Славој Жижек: Је ли наша судбина барбаризам са људским лицем?

До прије седам дана једва сам чекао вечер: коначно сам могао побјећи у спавање и заборавити на страхове свог свакодневног живота... Сад је скоро супротно: бојим се заспати јер ме муче море, због којих се пробудим у паници

Slavoj Žižek / 20. март 2020

Је ли наша судбина барбаризам са људским лицем?

Ових дана понекад ухватим себе, како размишљам, да се пустим напокон заразити вирусом- тако би био крај ове несигурности која кида живце. Јасан знак, да се моја нервоза повећава, је мој однос до спавања. До прије седам дана једва сам чекао вечер: коначно сам могао побјећи у спавање и заборавити на страхове свог свакодневног живота... Сад је скоро супротно: бојим се заспати јер ме муче море, због којих се пробудим у паници - море о стварности, стварности која ме чека.


Какве стварности ?

Најбоље је то формулисала Аленка Зупанчич. Ових дана често чујемо, да су потребне корјените друштвене промјене, ако се желимо успјешно ухватити у коштац са посљедицама епидемије ( ја сам међу онима, који шире такво становиште ) - а такве промјене се већ догађају. Због коронавирусне епидемије се срећемо са нечим, за шта смо мислили да је немогуће: нити случајно си нисмо могли замислити, да ће се са нашим свакодневним животом догодити нешто такво - свијет, као што смо га познавали, престао се окретати, све државе су се затвориле, многи од нас су се ограничили у својим становима ( шта са онима, који си не могу приуштити нити ту минималну сигурносну мјеру?) и размишљамо о несигурној будућности, у којој ће, чак и ако нас већина преживи, започети привредна мега криза.... То значи, да би морали одговорити с немогућим - што се чини немогућим у оквиру постојећег свјетског уређења.


Немогуће се је догодило, наш свијет се је зауставио, и немогуће је оно, шта морамо урадити да би избјегли најгоре, шта је - уствари шта ?


Мислим, да највећа пријетња није назадовање у обично барбарство, брутално "самодабисепреживјело" насиље са уличним немирима, паничним линчовањима и тако даље ( мада је и то чисто могуће ако би се сломило здравство и неке друге државне установе). Више од отвореног барбарства се бојим барбарства са људским лицем, безобзирних мјера за преживљавање, које се уводе са жаљењем чак и са суосјећањем, поткријепљене са стручним мишљењима. Пажљиви проматрач је брзо разумио промјену тона, са којим нам се обраћају они на власти : не покушавају само рефлектирати мирноћу и самопоштовање, него и редовно посредују грозне прогнозе - пандемија ће вјероватно свој круг затворити у сљедеће двије године и вирус ће прије или касније заразити 60 до 70 процената свјетске популације те узроковати милионе жртава....укратко, њихова стварна порука гласи, да ћемо морати ограничити темељну премису наше друштвене етике: бригу за старе и немоћне. ( У Италији су већ објавили, да ће старије од 80 година као и оне са тешким болестима једноставно пустити умријети, ако се буде ситуација заоштрила).

 

Треба нагласити, да прихватање такве логике, преживљавања најснажнијих крши сама темељна начела војне логике, по којој се по битки најприје побрину за тешко рањене, иако су шансе за њихово преживљавање минималне. ( Па , ако се мало удубимо, то нас не би смјело изненадити: болнице једнако поступају са болеснима од рака.) Да би избјегли неспоразум, подвлачим, да сам што се тога тиче крање реалистичан - морали би планирати и употребу лијекова и тако омогућити безболну смрт болесника, који немају више наде у оздрављење, и тако их сачувати беспотребне патње. Успркос томе, наша прва мисао не би смјела бити економичност, него наша безусловна помоћ без обзира на трошкове оним, којима треба помагати и тако им омогућити преживљавање.


Зато се са свим поштовањем не слажем са Гиоргием Агамбеном, који у тренутној кризи види знак , да “ наше друштво не вјерује више у ништа осим у голи живот. Очито се Италијани нагињу томе, да би жртвовали такорећи све- нормалне услове живота, друштвене односе, посао, чак и пријатељство, наклоност као и вјерска и политичка убјеђења - због могуће болести. Голи живот - и могућност да би га изгубили - није нешто, што људе повезује, већ нешто што људе засљепљује и раздваја.” Ствари нису баш тако јасно зацртане. То ЈЕСТЕ нешто, што повезује - чување тјелесног растојања је изражавање поштовања према другим, јер могу бити преносилац вируса. Синови ме сада избјегавају, јер се боје да ме не окуже, (оно шта би била за њих краћа болест, мене би могло покопати )

 

Ових дана изнова и изнова слушамо, да је свако од нас лично одговоран и да морамо поштовати нова правила. Медији су пуни прича о људима који се нису понашали примјерено и тако угрозили себе и друге ( тип је ушао у продавницу и почео кашљати и тако даље )- то је исти проблем као и код екологије, када медији изнова наглашавају нашу личну одговорност ( да ли сте стари папир бацили у исправну канту за ђубре и тако даље ). Такав нагласак на личној одговорности је иначе нужан, али у тренутку, када је намијењен замагљивању великог питања, како промијенити наш цјелокупан привредни и друштвени систем, дјелује као идеологија. У борби против коронавируса могуће је побиједити једино скупа с борбом против идеолошких мистификација, уз то мора бити дио опште еколошке борбе . Кате Јонес каже , да је пријенос болести са дивљих животиња на човјека “ скривени трошак економског развоја човјека.

Једноставно нас је све више и више у свим околинама. Одлазимо у скоро нетакнута подручја и све више смо изпостављени.

Стварамо животна окружења, у којим се вируси лакше преносе, а онда се изненадимо, када се појаве нови. “
Значи, није довољно организирати неко глобално здравство за људе, већ би требало у то укључити и природу- вируси нападају и биљке, које су наш главни извор хране, на примјер пшеницу, кромпир и маслине. Увијек морамо у мислима имати глобалну слику свијета у којем живимо, са свим својим супроностима, које она доноси. Добро је напримјер знати, да је изолација Кине због коронавируса спасила више живота него што их је овај вирус уништио ( ако вјерујемо званичној статистици људских жртава ) : » Економист за ресурсе животне средине Марсхалл Бурке каже, да постоји доказана веза између слабог зрака и преурањеном смрћу због удисања таквога зрака.” Имајући ово у виду поставља се логично- а истовремено и необично- питање, да ли је број живота, који ће бити спашени због умањеног загађења послије економског застоја, који је узроковао ЦОВИД19, премашује данак у смрти ради вируса самог,” рекао је. “ Чак и по врло суздржаним процјенама мислим, да је одговор недвоумно потврдан.” Послије само два мјесеца умањеног загађења, каже, да је само у Кини спашен живот 4000 дјеце, млађих од пет година, и 73 000, старијих од 70 година.«


Ухваћени смо у тројној кризи : здравственој ( због саме епидемије ), привредној ( која ће нас тврдо ударити без обзира на изход епидемије) и кризи менталног здравља ( кога не треба подцјењивати ) - темељне координате животног свијета милиона људи се укривљују и промјене ће утицати на све, од летова за годишњи одмор до свакодневних тјелесних додира. Мораћемо се научити размишљати изван координата бурзе и профита те једноставно пронаћи други начин за производњу и распоређивање нужних ресурса. Када на примјер власт сазна, да предузеће посједује милионе маски и чека на прави тренутак, да их прода, не би смјело бити преговарања, него би маске једноставно морали заплијенити.


Медији су пренијели, да је Трумп понудио милијарду долара биофармацеутској компанији Цуревац из Тüбингена, јер је вакцину желио обезбиједити "само за Сједињене Америчке Државе ". Њемачки министар здравља Јенс Спахн је коментарисао, да не постоји нити најмања могућност за америчко преузимање Цуреваца: тај ће вакцину развијати искључиво за цијели свијет, не за појединачне државе. То је примјер како се боре барбаризам и цивилизација. Тај исти Трумп се позива на стари закон о одбранбеној индустрији, по којем ће влада моћи обезбиједити, да приватни сектор повећа производњу нужних медицинских залиха: »Трумп је представио приједлог за преузимање приватног сектора. Амерички предсједник је изјавио, да ће на подлози савезног закона због пандемије одређивати пословање приватног сектора, преноси Ассоциатед Пресс. Трамп је рекао, да ће подписати закон, са којим ће добити надлежност над усмјеравањем домаће индустријске производње, " ако буде потребно"«.


Када сам прије некојико седмица употријебио израз комунизам, смијали су ми се, а сада Трумп представља приједлог за преузимање приватног сектора- да ли би си могли уопште представити овакав наслов, прије седмицу или двије? И то је само почетак, услиједиће пуно више оваквих и сличних мјера, осим тога биће потребна нужна самоорганизација општина, ако државни медицински систем буде преоптерећен. Нису довољни само изолација и преживљавање- неки од нас то можемо само уз дјеловање темељних јавних услуга: набава струје, доступност хране и љекова... ( Ускоро ћемо требати списак оних који су оздравили и који су неко вријеме имуни, да би их могли мобилизирати за нужне јавне послове. ) Ово није утопистична комунистичка визија, уведена заради осовних услова за голо преживљавање. Нажалост то је верзија онога, што су у Совјетском савезу 1918. године назвали »војни комунизем«.


Као што изрека каже, сви смо у кризи социјалисти - чак и Трумп размишља о облику универзалне основне плате, чека у висини хиљаду долара за сваког одраслог држављанина. Билионе ће потрошити за кршење свих тржишних закона - али како, гдје, за кога? Хоће ли тај озакоњени социјализам бити резервисан само за богате ( сјетите се само спашавања банака 2008. године, кад су милиони људи изгубили своју скромну штедњу) ? Хоће ли епидемија бити ограничена само на једно поглавље у дугој, жалосној причи о том, шта је Наоми Клеин назвала капитализам катастрофе, или ће се из тога породити нови ( можда скромнији, а истовремено боље уравнотежени ) свјетски поредак?

 


Славој Жижек за Младину

Превео Давор Јањић 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.