Славој Жижек: Послије короне нец́е бити повратка у нормалу. Улазимо у пост-људску еру

Време је да прихватимо како је пандемија заувек променила начин на који постојимо. Сада се човечанство мора упустити у изузетно тежак и болан процес доношења одлуке о томе како ће изгледати наша „нова нормалност“.

Slavoj Žižek / 08. јануар 2021

 

Свет је вец́и део 2020. живео са пандемијом, али у каквој смо ситуацији сада, усред онога што европски медији називају „другим таласом“? Прво, не треба заборавити да је разлика између првог и другог таласа карактеристична за Европу: у Латинској Америци вирус је следио другачији пут. Врхунац је достигнут између два европска таласа, а сада, како Европа трпи други од њих, ситуација у Латинској Америци се незнатно побољшала.

Такође треба имати на уму разлике у начину на који пандемија утиче на различите класе (сиромашни су погођени јаче), различите расе (у САД-у црнци и Латиноамериканци трпе много више) и различите полове.

А посебно бисмо требали имати на уму земље у којима је ситуација толико лоша – због рата, сиромаштва, глади и насиља – да се пандемија сматра једним од мањих зала. Узмимо за пример Јемен. Како је Гуардиан известио, „У земљи коју прогања болест, ковид се једва региструје. Рат, глад и разорни резови помоц́и учинили су невоље Јеменаца готово неподношљивим.“ Слично томе, када је избио кратки рат између Азербејджана и Јерменије, ковид очигледно није био приоритет. Међутим, упркос овим компликацијама, постоје нека уопштавања која можемо направити када упоређујемо други талас са врхунцем првог таласа.

Шта смо открили о вирусу

За почетак, неке наде су пропале. Чини се да имунитет стада не функционише. А смртност је на рекордном нивоу у Европи, тако да нада да имамо блаже варијације вируса, иако се он шири више него икад, не држи.

Такође имамо посла са много непознатих, посебно о томе како се вирус шири. У неким земљама је ова непробојност родила очајничку потрагу за кривцима, попут приватних куц́них скупова и радних места. Честа фраза да морамо да „научимо да живимо са вирусом“ само изражава нашу капитулацију пред њим.

Иако вакцине доносе наду, не треба очекивати да ц́е оне магично окончати све наше невоље и вратити нас у стару нормалност. Дистрибуција вакцина биц́е наш највец́и етички тест: да ли ц́е принцип универзалне дистрибуције који покрива читаво човечанство преживети или ц́е се разблажити опортунистичким компромисима?

Такође је очигледно да се све више показују ограничења модела који многе земље следе – успостављања равнотеже између борбе против пандемије и одржавања економије у животу. Једино што изгледа да заиста функционише јесте радикалан лоцкдоwн. Узмимо за пример државу Викторију у Аустралији: у августу је имала 700 нових случајева дневно, али крајем новембра Блоомберг је известио да је „прошло 28 дана без нових случајева вируса, што је завидан рекорд, нарочито јер се САД, а и многе европске земље боре са растуц́им инфекцијама или обновљеним блокадама“.

А што се тиче менталног здравља, ретроспективно можемо рец́и да је реакција људи на врхунцу првог таласа била нормалан и здрав одговор људи суочених са претњом: њихов фокус био је на избегавању инфекције. Било је то као да вец́ина њих једноставно није имала времена за менталне проблеме. Иако се данас много говори о менталним проблемима, доминантан начин на који се људи односе према епидемији је чудна мешавина различитих елемената. Упркос све вец́ем броју инфекција, у вец́ини земаља пандемија још увек није превише озбиљна. У неком чудном смислу, „живот иде даље“. У западној Европи многе људе више брине хоц́е ли моц́и да прославе Божиц́ и обаве куповину или узму уобичајене годишње одморе за зимске празнике.

Прелазак из страха у депресију

Међутим, став „живот иде даље“ – показатељ да смо некако научили да живимо са вирусом – потпуно је супротан опуштању које долази када најгоре прође. Нераскидиво је помешан са очајањем, кршењем државних прописа и протестима против њих. С обзиром да не постоји јасна перспектива, на делу је нешто дубље од страха: од страха смо прешли у депресију. Осец́амо страх када постоји јасна претња и осец́амо фрустрацију када се непрестано појављују препреке које нас спречавају да достигнемо оно чему тежимо. Али депресија сигнализира да и сама наша жеља нестаје.

Оно што узрокује осец́ај дезоријентације јесте то што нам се јасан поредак узрочности чини поремец́еним. У Европи, из разлога који остају нејасни, број зараза сада пада у Француској, а расте у Немачкој. Без да је ико тачно знао зашто, земље које су пре неколико месеци сматране узорима како се носити са пандемијом сада су њене најгоре жртве. Научници се играју различитим хипотезама, а управо ово нејединство јача осец́ај збуњености и доприноси менталној кризи.

Оно што додатно појачава ову дезоријентацију је мешавина различитих слојева која карактерише пандемију. Цхристиан Дростен, водец́и немачки вирусолог, истакао је да пандемија није само научни или здравствени феномен, вец́ природна катастрофа. Овоме треба додати да је то такође социјални, економски и идеолошки феномен: његов стварни ефекат укључује све ове елементе.

На пример, ЦНН извештава да је у Јапану у октобру ове године више људи умрло од самоубиства него од ковида, а највише су погођене жене. Али вец́ина појединаца извршила је самоубиство због невоље у којој су се нашли због пандемије, па је њихова смрт колатерална штета.

Ту је и утицај који пандемија има на економију. На Западном Балкану болнице су пред пуцањем. Као што је рекао лекар из Босне, „Један од нас може радити посао троје (људи), али не и петоро.“ Како је известио Франце24, не може се разумети ова криза, а да се не размишља о „кризи одлива мозгова, са егзодусом обец́авајуц́их младих лекара и медицинских сестара који ц́е потражити боље плате и обуку у иностранству“. Дакле, опет, катастрофални утицај пандемије очигледно је узрокован и емиграцијом радне снаге.

Прихватање нестанка нашег социјалног живота

Стога можемо са сигурношц́у закључити: ако се пандемија заиста одвија у три таласа, општи карактер сваког таласа биц́е другачији. Први талас је разумљиво усмерио нашу пажњу на здравствена питања, на то како спречити ширење вируса. Због тога је вец́ина земаља прихватила карантине, социјално дистанцирање итд. Иако је број заражених много вец́и у другом таласу, страх од дугорочних економских последица ипак расте. И ако вакцине нец́е спречити трец́и талас, можемо бити сигурни да ц́е његов фокус бити на менталном здрављу, на разарајуц́е последице нестанка онога што доживљавамо као нормалан друштвени живот. Због тога ц́е, иако вакцине делују, менталне кризе и даље трајати.

Коначно питање с којим се суочавамо је следец́е: Да ли треба тежити повратку нашој „старој“ нормалности? Или бисмо требали прихватити да је пандемија један од знакова да улазимо у нову „пост-људску“ еру („пост-људско“ с обзиром на наш превладавајуц́и осец́ај шта значи бити човек)? Ово очигледно није само избор који се тиче нашег психичког живота. То је избор који је у неком смислу „онтолошки“, тиче се целокупног нашег односа према ономе што доживљавамо као стварност.

Сукоби око тога како се најбоље носити са пандемијом нису сукоби између различитих медицинских мишљења; они су озбиљни егзистенцијални сукоби. Ево како је Бренден Диллеи, водитељ цхат-емисије у Тексасу, објаснио зашто не носи маску: „Боље бити мртав него кретен. Да, мислим то дословно. Радије бих умро него да тренутно изгледам као идиот.“ Диллеи одбија да носи маску јер је за њега ходање са маском неспојиво са људским достојанством на најосновнијем нивоу.

У питању је наш основни став према људском животу. Јесмо ли – попут Диллеи – либертаријанци који одбацују свако задирање у наше индивидуалне слободе? Да ли смо ми услужни службеници спремни да жртвујемо хиљаде живота за економско благостање вец́ине? Да ли смо ми ауторитарци који верују у то да нас само чврста државна контрола и регулација могу спасити? Да ли смо духовници Неw Аге-„а који мислимо да је епидемија упозорење природе, казна за наше експлоатације природних ресурса? Да ли верујемо да нас Бог само тестира и да ц́е нам на крају помоц́и да нађемо излаз? Сваки од ових ставова ослања се на одређену визију онога шта су људи. То се тиче нивоа на којем смо, у неком смислу, сви филозофи.

Узимајуц́и све ово у обзир, италијански филозоф Гиоргио Агамбен тврди да ако прихватимо мере против пандемије, напуштамо отворени друштвени простор као срж свог биц́а и претварамо се у изоловане машине за преживљавање под контролом науке и технологије, које служе државној администрацији. Дакле, чак и када нам куц́а гори, требали бисмо скупити храбрости да наставимо са нормалним животом и на крају умремо достојанствено. Пише: „Ништа што радим нема смисла ако куц́а гори. Ипак, чак и када куц́а гори, потребно је наставити по старом, све радити пажљиво и прецизно, можда чак и више него раније – чак и ако то нико не примети. Можда ц́е сам живот нестати с лица земље, можда нец́е остати никакво сец́ање на оно што је учињено, било у добру или у злу. Али ви наставите као и пре, касно је за промене, више нема времена “

Треба приметити двосмисленост у Агамбеновој линији аргументације: да ли је „куц́а у пламену“ због пандемије, глобалног загревања итд? Или је наша куц́а у пламену због начина на који смо (претерано) реаговали на стварност пандемије? „Данас је пламен променио облик и природу, постао је дигитални, невидљив и хладан – али управо из тог разлога је још ближи и окружује нас у сваком тренутку.“ Ове реченице јасно звуче Хајдегеровски: они лоцирају основну опасност у томе како је пандемија ојачала начин на који медицинска наука и дигитална контрола регулишу нашу реакцију на њу.

Зашто не можемо наставити путем старог начина живота

Да ли то значи да, ако се супротставимо Агамбену, треба да се помиримо са губитком човечанства и заборавимо на друштвене слободе на које смо били навикли? Чак и ако занемаримо чињеницу да су ове слободе заправо биле много ограниченије него што се чини, парадокс је да само проласком кроз нулту тачку овог нестанка можемо држати отвореним простор за нове слободе до којих треба доћи.

Ако се држимо свог старог начина живота, сигурно ц́емо завршити у новом варварству. У САД-у и Европи су нови варвари управо они који насилно протестују против антипандемијских мера у име личне слободе и достојанства – они попут Јареда Кушнера, зета Доналда Трампа, који се још у априлу хвалио како Трамп враћа земљу назад „од лекара“ – укратко, од оних који једино могу да нам помогну.

Међутим, треба приметити да у последњем пасусу свог текста Агамбен оставља отворену могуц́ност да се појави нови облик пост-људске духовности. „Данас човечанство нестаје, попут лица нацртаног у песку и испраног таласима. Али оно што заузима његово место више нема свет; то је само голи и пригушени живот без историје, препуштен милости рачунања моц́и и науке. Можда се, међутим, тек на почетку ове олупине може појавити нешто друго, полако или нагло – сигурно не бог, али ни други човек – можда нова животиња, душа која живи на неки други начин… “

Агамбен овде алудира на познате редове из Фоуцаултовог „Лес мот ет лес“, када говори о човечанству које нестаје попут лика нацртаног на песку којег таласи бришу на обали. У ствари улазимо у оно што се може назвати пост-људском ером. Пандемија, глобално загревање и дигитализација нашег живота – укључујуц́и директан дигитални приступ нашем психичком животу – нагризају основне координате нашег бивања човеком.

Па како се (пост) човечанство може поново измислити? Ево наговештаја. У свом противљењу ношењу заштитних маски, Агамбен се позива на француског филозофа Еммануела Левинаса и његову тврдњу да то лице „говори са мном и тиме ме позива на однос несразмерен са извршеном моц́и“. Лице је део туђег тела кроз које се пробија понор невероватне Другости Другог.

Очигледан Агамбенов закључак је да, чинец́и лице невидљивим, заштитна маска чини невидљивим сам невидљиви понор који одзванја људским лицем. Заиста?

На ову тврдњу постоји јасан фројдовски одговор: Фреуд је добро знао зашто се у аналитичкој сесији – када постане озбиљна, тј. након такозваних прелиминарних сусрета – пацијент и аналитичар не сукобљавају лицем у лице. Лице је у основи најосновнија лаж, крајња маска, а аналитичар прилази понору Другог НЕ видец́и његово лице.

Прихватање свих изазова које доноси пост-човечанство је наша једина нада. Уместо да сањамо о „повратку у (стару) нормалност“, требамо се укључити у тежак и болан процес конструисања нове нормалности. Ова конструкција није медицински или економски проблем, она је дубоко политичка: присиљени смо да измислимо нови облик целокупног друштвеног живота.

Извор: РТ

Превео за Политички преглед: Никола Ачански


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.