Славој Жижек: Посматрање туђе патње пружа нам потпунији ужитак у властитом животу

Дневна порција страхота из земаља Трећег свијета – ратови, гладовање, насиље – коју добијамо са ТВ екрана потребна нам је да бисмо били потпуно срећни у нашем потрошачком рају.

Slavoj Žižek / 19. септембар 2019

Добро осмишљена глобална промотивна кампања буди велика очекивања од новог романа Маргарет Атwоод „Свједочења“ (Тхе Тестаментс), наставка њеног романа „Слушкињина прича“. Ово је можда прави тренутак да завиримо у дубље разлоге наше фасцинираности мрачним свијетом Републике Гилеад.

Будући да Гилеадом управљају хришћански фундаменталисти, најбоље је почети од теологије.

У својој Суми теологије, филозоф Тома Аквински закључује да ће блажени у краљевству небеском видјети кажњавање проклетих, како би њихово блаженство било још угодније. Аквински, наравно, води рачуна да избјегне перверзне импликације да добре душе у рају могу наћи задовољство у посматрању ужасне патње других душа, зато што добри хришћани треба да суосјећају када виде патњу. Хоће ли онда блажени на небесима осјећати сажаљење и за муке проклетих? Томин одговор је одричан: не зато што ће они уживати гледајући туђу патњу, већ зато што они уживају у извршењу божанске правде.

Али шта ако је уживање у божанској правди тек рационализација, морални изговор за садистичко уживање у вјечној патњи ближњег свог? Оно што Томину тезу чини упитном јесте вишак скривеног ужитка који доноси посматрање бола других: као да ужитак живота у блаженству раја сам по себи није довољан, већ мора бити допуњен ужитком који вам пружа гледање туђе патње – само на тај начин, благословене душе „могу потпуније уживати у свом блаженству”.

Можемо лако замислити прикладну сцену из раја: када се нека блажена душа пожали да нектар који им служе није укусан као прошли пут, а и тај блажени живот горе је ипак прилично досадан, анђели који служе благословене љутито узврате: “Не свиђа вам се овдје? Погледајте онда како се живи доље, на другом крају, па можда онда схватите колико сте сретни што сте овдје!”

А треба замислити и паралелну сцена у паклу која би изгледала потпуно другачије: далеко од божјег погледа и контроле, проклете душе уживају у животу у паклу, који је интензиван и пун задовољстава – само с времена на вријеме, када ђаволови управитељи пакла сазнају да ће благословеним душама из раја бити дозвољено да посматрају на кратко  живот у паклу, они љубазно замоле проклете душе да приреде представу и претварају се да ужасно пате како би импресионирали идиоте из раја.

Укратко, призор туђе патње је мрачни извор задовољства који одржава нашу властиту срећу (блаженост у рају) – ако га одузмемо, наша блаженост се прикаже у свој својој стерилној глупости. Успут, зар не важи исто то за нашу дневну порцију страхота из земаља Трећег свијета – ратови, гладовање, насиље – коју добијамо са ТВ екрана? То нам је потребно да бисмо били потпуно срећни у нашем потрошачком рају.
И то нас доводи до Слушкињине приче: случаја директног критичког приказа репресивне атмосфере измишљене конзервативно-фундаменталистичке владавине.

Роман и телевизијска серија нам омогућавају да уживамо у ишчашеном задовољству замишљања свијета у којем влада брутални патријархат. Наравно, нико не би отворено признао да жели да живи у таквом кошмарном свијету, али та сигурност да то заиста не желимо чини фантазирање о њему, замишљање свих детаља тог свијета, још угоднијим. Да, осјећамо бол док проживљавамо ово задовољство, али психоаналитичар Јацqуес Лацан је ову врсту уживања у болу назвао ужитком (јоуиссанце).

Са друге стране ове двосмислености јесте фундаментално сљепило Слушкињине приче за ограничења нашег либерално-пермисивног универзума: цијела прича је вјежба из онога што амерички књижевни критичар Фредриц Јамесон назива “носталгијом за садашњошћу ” –  која се шири сентименталним дивљењем нашој либерално-пермисивној садашњости коју уништава нова хришћанско-фундаменталистичка владавина, а никада се не дотиче питања шта је то погрешно у овој садашњости што је довело до рађања кошмарне Република Гилеад. “Носталгија за садашњошћу ” упада у замку идеологије зато што је слијепа за чињеницу да је овај садашњи пермисивни рај досадан, и (управо као у случају благословених душа у рају) потребно је завирити у пакао вјерског фундаментализма да би се одржао.

Ово је идеологија у свом најчистијем облику, идеологија у једноставном и бруталном смислу легитимизације постојећег поретка и прикривања његових антагонизама. На потпуно исти начин, либерални критичари Трумпа и алтернативне деснице никада се нису озбиљно запитали како је наше либерално друштво могло изњедрити Трумпа.

У том смислу, слика Доналда Трумпа је такође фетиш: посљедња ствар коју либерал види прије суочавања са класном борбом. Због тога су либерали толико фасцинирани и ужаснути Трумпом: да би избјегли класну тему. Њемачки филозоф Фриедрицх Хегел је имао мото, “зло се налази у погледу који у свему види зло ”, у потпуности је примјењиво овдје: либерални поглед који демонизује Трумпа је такође зло јер игнорише чињеницу да су његове властите грешке направиле простор за Трумпову врсту патриотског популизма.
 

 

Извор Тхе Индепендент, превод Милица Плавшић


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.