Славуј Жижек: Свакодневни живот је постао хорор филм

Джокер даје дијагнозу болести модерног свијета.

BUKA portal / 06. новембар 2019

 

Свакодневни живот је постао хорор филм

Треба честитати Холивуду и гледаоцима на двјема стварима: што је такав филм који, будимо искрени, даје веома мрачну слику високо развијеног капитализма, кошмарну слику која је неке критичаре навела да га означе као „социјални хорор филм“, уопште изашао. Обично имамо социјалне филмове који приказују друштвене проблеме, а посебно имамо хорор филмове. Спојити ова два жанра могуће је једино када многи феномени у нашем обичном друштвеном животу постану феномени који спадају у хорор филму.

Још је интересантније видјети како реакције на филм дају читав спектар политичких кохезија у САД-у. С једне стране, конзервативци се плаше да овај филм потиче на насиље. То је апсурдна тврдња. Ниједан случај насиља није потакнут овим филмом. Управо супротно, филм приказује насиље и упозорава на опасност од насиља.

Као што је обично случај, неки политички коректни људи се плаше да филм користи расистичке клишее и да слави насиље. То је такође нефер. Један од најинтересантнијих ставова је онај Мајкла Мура, љевичарског документаристе, који је похвалио филм као искрен приказ стварности оних који су сиромашни, искључени и немају здравствено осигурање у САД-у.

Он сматра да филм објашњава како ликови као што је Джокер могу настати. То је критички приказ стварности у САД-у, која може изродити људе попут Джокера. Слажем се с њим, али ја бих отишао и корак даље.

'Ћорсокак нихилизма'

Мислим да је важно то што је лик Джокера на крају, када се он идентификује са својом маском, лик крајњег нихилизма, самодеструктивног насиља и лудачки смијех очају других. Нема позитивног политичког пројекта.

Начин на који бисмо требали тумачити Джокера јесте да се он веома мудро суздржава од давања позитивне слике. Љевичарска критика Джокера би могла бити: "Да, то је добар приказ стварности у сиромашним четвртима САД-а, али гдје су позитивне снаге? Гдје су демократски социјалисти, гдје су обични људи који се самоорганизују?" У том случају, то би био потпуно другачији и прилично досадан филм.

Логика овог филма је да он оставља гледаоцу да то учини. Филм приказује тужну друштвену стварност и слијепу улицу нихилистичке реакције. На крају, Джокер није слободан. Он је слободан само у смислу да је дошао до тачке потпуног нихилизма.

Ја сам доживио лик Джокера као Казимира Малевицха, руског авангардисту, када је насликао своју познату слику Црни квадрат. То је нека врста минималног протеста – свођење на ништа. Джокер једноставно исмијава сваки ауторитет. Деструктиван је, али недостаје позитиван пројекат. Морамо проћи тај пут очаја.

Није довољно играти игру оних на власти. То је порука Джокера. Чињеница да би они могли бити хумани као отац Бруце Wаyнеа у овом посљедњем филму је само дио игре. Мораш се ријешити свих ових либералних глупости које прикривају очај ситуације.

Ипак, то није посљедњи корак, већ нулта тачка, чишћење стола да се направи простор за нешто ново. Тако ја тумачим филм. То није финална декадентна визија. Морамо проћи кроз овај пакао. А на нама је да идемо даље.

Друштвени аларм

Опасност објашњавања само позадинске приче је да се да неко рационално објашњење да бисмо разумјели лик Джокера. Али Джокеру то није потребно. Джокер је креативна особа на неки начин. Кључни тренутак у филму за његову субјективну промјену је онај када каже: "Некада сам мислио да је мој живот трагедија. Али сада схватам да је комедија."

Комедија, по мом мишљењу, значи да он у том тренутку прихвата себе у свом очају као комичну фигуру и рјешава се посљедњих ограничења старог свијета. То он ради за нас. Он није лик за имитирање. Погрешно је мислити да је оно што видимо пред крај филма – како Джокера славе други – почетак неког новог еманципаторног покрета. Не, то је ултимативни ћорсокак постојећег систем; друштво које иде ка самоуништењу.

Елеганција филма је што нама оставља сљедећи корак изградње позитивне алтернативе.То је мрачна нихилистичка слика која треба да нас разбуди.

Јесмо ли спремни да се сучимо са стварношћу?

Љевичари које је Джокер узнемирио су „Фукујамини љевичари“; они који мисле да је либерално-демократски поредак најбољи могући поредак и да га само треба учинити толерантнијим. У том смислу, свако је социјалиста данас. Билл Гатес каже да је он за социјализам, Марк Зуцкерберг каже да је он за социјализам.

Лекција Джокера је да је потребна радикалнија промјена; да ово није довољно. А то је оно чега сви ти демократски љевичари нису свјесни. Незадовољство које данас расте је озбиљно. Систем не може с њим да се носи постепеним реформама, већом толеранцијом или бољом здравственом његом.

Постоје знакови да је потребна радикалнија промјена.

Прави проблем је да ли смо спремни да заиста искусимо беспомоћност наше ситуације. Као што је сам Джокер рекао у једном тренутку у филму: „Смијем се зато што немам шта да изгубим, ја сам нико."

Ту је и паметна игра ријечима. Джокерово право презиме је Флецк. На њемачком флецк значи флека, безначајна мрља. То је као анаморфоза. Морамо узети другачије обличје да бисмо видјели нову перспективу.

Не вјерујем свим тим љевичарским критичарима који се плаше његовог потенцијала. Мур је то лијепо рекао, бојите се насиља овдје, а не правог насиља у нашем свакодневном животу. Бити шокиран насиљем приказаним у филму је само бијег од стварног насиља.

 

Превела Милица Плавшић 

Извор


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.