Слободан Благовчанин, активиста: Наша је обавеза радити на помирењу у овако крхком друштву

Почетак његовог активизма обиљежен је на више начина, али оно што је сасвим извјесно јесте пут који он одлучно и самоувјерено гради у активистичком свијету.

Sara Velaga / 12. новембар 2019

foto: privatna arhiva

Он је Слободан Благовчанин, онај који је одлучио остати у БиХ и одговорно прихватити све изазове живота у њој. Тренутно је пројект менаджер и ПР у Омладинском ресурсном центру Тузла.

Одрастао је у Бијељини, гдје уједно памти своје почетке у фондацији “Лара” у коју се, како наводи, укључио из шале и знатижеље. Ту је добио прилику да упона младе из других школа и различитих интересовања, али све их је везао један заједнички циљ. Друштвено-користан и одговоран рад и допринос. 

Пред крај средње школе поново му се десила случајност, која је водила на пут без повратка, а то је потпуна посвећеност активизму. Свратио је са друговима до Хелсиншког одбора, гдје су имали састанак, са циљем да их сачека, али је и сам постао дијелом омладинске групе, отварајући тако нове прилике и могућности. 

„Дошло је вријеме факултета, тада сам се одлучио за Тузлу и студиј психологије. То није баш популарно рјешење за младе из Бијељине. Обично одлазе у Београд, Нови Сад или Пале. Али моја одлука је била таква, јер сам као дио омладинске групе Хелсиншког био дио пројекта ОИА, данас познатог под именом МОП (Програм обуке и праксе). То је фантастичан програм који ћу читав живот памтити и након којег сам добио могућност да радим са другим средњим школама, али и будем цертификован“, говори Слободан о почецима активизма.

фото: приватна архива

Временом кроз рад у невладином сектору, људи неријетко „уђу у балон“ истомишљеника и граде слику о друштву на темељу те сигурне зоне освијештених људи. Управо зато излазак из те зоне комфора и суочавање са околином знају бити тешки и несхватљиви. Ипак, окружити се истомишљеницима, за Слободана је грешка, јер је увјерен како је добра ствар суочавати се са онима који то нису. 

„У друштву какво је наше важно је суочавати се са онима који не дијеле наше мишљење. Никада нисам желио остати само у свом НГО балону. И дан данас сам у друштву са људима са којима сам се и раније дружио. С тим да они данас знају да када сам ја ту, могуће је да ћемо покренути неке теме које они иначе не би. На свакодневном нивоу ћете се суочити са неким ко не размишља као ви, то је неминовност ако радите за друштво.“

Додаје како је неопходно схватити да живимо у друштву које понекад одбија да се развија, информише и развија критичко мишљење. Али да је предност особа које пропутују читав Балкан у томе што имају потпуно другачије мишљење о рату него људи који остају зачахурени у својим планинама, долинама.

Суочавање са прошлости управо је круцијална тема, како друштва у цјелини, тако и нас младих, али је питање како се односимо према прошлости и шта по питању суочавања радимо. О одговорности и улози младих у процесу помирења Слободан каже како је важно подсјетити се на УН-ову резолуцију број 22-50 која осигурава укључивање младих у све процесе изградње мира. 

„То је резолуција која је прије пар година донешена и ја на њу гледам као на изборе. То је наша обавеза. Нас младих који треба да се бавимо и тим несретним темама. Наша је обавеза да у овако крхком друштву оног момента схватимо да не желимо више рат и да схватимо шта је рат уствари. Када то постигнемо, вјерујем да ћемо сви мање више радити у циљу одржавања трајног мира.“

Активизам му је помогао у сагледавању ратних дешавања из 90их из више углова. Али се плаши да тога нема ни у једној породици у БиХ. Додаје како је мало људи који ће приступити дјеци са темом о Казанима, Сребреници, Ахмићима. А да се притом неће бавити ко је у праву. Српска историја, хрватска повијест или бошњачка хисторија.

Осим породице, огромну одговорност и улогу имају и наставници, који своју улогу, нажалост не схватају довољно. 

„Ако успијемо да добијемо једну званичну историју плашим се да нећемо рјешити све проблеме јер 25 година послије рата, они који су можда у потрази за истином не добијају је. Прије свега важно је да се не забораве цивилне жртве. Да свака особа нађе интерес да она и њени потомци живе  у миру и да им се не деси оно што се десило нашим прецима.“

У његовом случају формално образовање му није било прилагођено. И зато додаје како је највећа разлика невладиног сектора и формалног образовања што формално одбија да се развија. Да напредује и прати трендове.

„Живимо још увијек по социјалистичком систему образовања, гдје је једноумље било логично. Данас је по мени једноумље криминал. Сваки наставник који урушава креативност ученика по мени не заслужује титулу. А морам бити искрен па рећи да их има и више од пола у основним, средњим школама али и на факултету. Наши ученици и даље уче до 90их и онда након тога се не говори о ратовима у Југославији. И како тренутно  ствари стоје не бих волио то ни да видим, јер напросто када нам почну излазити дјеца са три поптуно различита мишљења једног те истог догађаја тад ће бити поготово теже да се гради њихова заједничка будућност“, поручује Слободан.

У погледу изградње мира и заједничке будућност, млади често постављају питање: „Кога ми то миримо, ми који смо рођени у току или након рата? Ако нисмо ратовали?“ И Слободан је увјерен да се добро питају, али то не значи да не требају дјеловати у улози која им је додијељена. До рјешења се пак мора систематски долазити, али га брине колико се унутар образовног система уопште на томе ради.

„Образовни систем не спријечава фашизам у БиХ. Некад ми се чини да га у неким ситуацијама чак подстиче.“

фото: приватна архива

Како би стао у крај насиљу, али и екстремизму на друштвеним мрежама, Слободан је кроз ЦАТ ( Цитизенс агаинст террорисм) дошао на идеју како да утиче на младе људе.

„Свјесни смо да млади већину слободног времена, нажалост проводе на друштвеним мрежама. Слажем се да су оне неизоставан дио живота свих нас, али понекад и превише слободног времена проводимо ту. Спровели смо неколико истраживања, а потом одлучили да дођемо до њих путем друштвених  мрежа. Желимо им показати успјешне примјере младих. Да схвате да се ствари могу радити другачије.“

Касније су своје дјеловање проширили на различите скупине грађана, без обзира на доб. Све са циље показивање да постоје млади који развијају апликације, воде активистичке пројекте, раде корисне ствари. Осим што дјелују онлине, ЦАТ дјелује и у различитим он гроунд активностима, нарочито у градовима гдје су процијенили путем истраживања да постоји опасност од радикализације младих.

Упркос томе што млади све чешће напуштају ову земљу, Слободан каже како новца има свуда, али требамо прихватити да смо сами свој алат за долазак до истог.

„Међутим, новац нам не треба бити коначна амбиција и циљ. Сматрам да у БиХ упркос економским фрустрацијама које су заиста свакодневне, економска ситуација не треба бити окидач за одлазак. Ја и дан данас стојим иза тога да би волио, желио и настојим остати у БиХ. Ово друштво ми је много тога дало.“

Уколико би прихватио понуду из своје бранше, а која би га одвела ван граница БиХ, додаје како би она морала бити директно везана за БиХ или регион Западног Балкана. 

Оне који су отишли не криви, напротив, разумије их. А понекад се и сам запита како ће о остајању размишљати када постане родитељ.

„Некад мислим да је можда и себично с моје стране што ја желим ту у БиХ да останем, јер у једном моменту не знам да ли могу присилити своје дијете да дише овакав ваздух. Колико је уреду са моје стране да га оставим у таквом загађеном граду, у образовном систему за који знам какав је, друштву које понекад зна бити јако националистичко и фашисоидно. А однедавно и са озбиљним проблемом расизма, за шта нисам вјеровао да нам се може десити“, закључује Слободан.

Ако икада оде, отишао би у Брисел, Хаг или неки град у којем се ради на питањима везаним за БиХ и регион Западне Европе. За сами крај, у себи својственом стилу, поручио је да је један више нула. А на свима остаје да протумаче његову поруку упућену свима нама. Без обзира да ли остајемо или одлазимо.

За додатне информације и подршку ЦАТ-у, запратите их на фацебооку, инстаграму, али и пратите њихов yоутубе канал.

 

Текст је настао као дио серијала Саре Велага “Они који остају” подржаног од стране ИМЕП-а


 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.