Слободе можда нема, али радника "има и вишка": Новинари у доба пандемије умјесто помоћи добијају отказе

Свјетски дан слободе медија многи новинари широм свијета дочекују обесправљени. Док државе уводе низ рестриктивних мјера, обруч око новинара све више се сужава и стеже. А слобода, баш као и живот прије и након короне, остаје само мисаона именица.

Sara Velaga / 02. мај 2020

unsplash

Пандемијом коронавируса фокус је стављен на хероје данашњице, оне који истрајно и посвећено раде. Првенствено медицинско особље, а потом и све оне који пружају трговинско-угоститељске услуге. Али потпуно је занемарена чињеница да би то било немогуће без оних који откривају, доносе, преносе и свакодневно ажурирају све информације. Новинара, од којих су неки потпуно неочекивано услијед ванредног стања, остали без редовног посла.

Више од 30 радника и хонорараца Ослобођења и О канала, празник рада, а сада и Свјетски дан слободе медија, дочекало је без посла, уз образложење да су технолошки вишак. У тренуцима када су информације од пресудног значаја и када се чини да нам чак свима увијек недостаје квалитетних и посвећених радника, неко је одлучио да их у БиХ има и вишка. 

Слађан Томић је један од њих, који за БУКУ говори како је неизвјесно колико дуго ће се он и колеге будити са спознајом да су технолошки вишак и да им је одузето право на рад. 

„Неки од нас су се већ снашли, неки ће ускоро наћи нови ангажман, али велико питање стоји над главама свих савјесних радника – ко ће запослити колеге које су више од три деценије били лојални једном листу и који свој брод никада нису хтјели напустити без обзира на степен оштећења, све док их капетан није избацио с брода. Солидарност са тим члановима посаде углавном је била индивидуална.“

Тако је шест храбрих људи одлучило подржати своје колеге и отказати своје уговоре и хонорарне ангажмане у знак солидарности. 

„Кенан Карић, Алена Беширевић, Харун Динаревић, Маја Абаджија, Един Салчиновић и Алдијана Ханджар су колегинице и колеге чије грло није могло гутати горке гнедле с укусом одузетог права на рад њиховим дојучерашњим колегама. Урадили су оно што смо можда требали сви, отказали су своје уговоре и хонорарне ангажмане због тјескобе полунапуштеног простора који је до јуче врвио као кошница.“

Већина колега је, наводи, одустала од правног спора, знајући да ће битке бити дуге, демотивирајуће и исцрпне. 

„Јербо ко боље зна од новинара у каквом систему нарушених вриједности данас живимо. Знају колеге и с којим сметњама ради Синдикат БиХ, са сметњама попут аналогног ТВ-а са поквареном антеном. Знају новинари да у дубоко подијељеној земљи, власт, а и сама стручна заједница, дијели новинаре без кровне организације без јаког синдиката. Како рекоше у једној емисији јавног сервиса ФБиХ новинари су нажалост у истом рангу са радницима фабрике обуће – без синдиката, без министарства и без бар Одјела за медије.“

Стање апатије многе наводи на то да ни не помишљају да могу мијењати нешто, јер је упитно колико би тога успјели остварити. А како Томић додаје, увјерен је да се многе старије колеге увече прије спавања питају једно: „Зашто су уопште остали у БиХ?“

Исто се пита и Славен Димитрић, новинар који је заједно са Томићем и десетинама других колега проглашен технолошким вишком. Одлуку да вишегодишњи рад у Бањалуци остави иза себе и гради каријеру од нуле у Сарајеву није донио лако. Као ни ону да јавне сервисе замијени приватним медијем, који га је сада оставио без посла. Он за БУКУ говори како су Сањин Бечирагић, Николина Вељовиц, Огњен Благојевић били пресудна имена да изабере најмање атрактивну понуду.

„Због тога се нисам покајао јер се сарадња са овим људима не може платити. Преласком бренда ТВ1 у О канал, сви смо знали да је вријеме за нове странице, а ЦОВИД_19 само је све то и убрзала. Неки су отишли добровољно, ми који нисмо можемо само да жалимо за искуством и сарадњом са доказаним професионалцима.“

Новом менаджменту Телевизије замјери начин на који су се рјешавали људи за вријеме корона вируса, након чега је, наводи, чак наступило и мини славље поводом поставке новог менаджмента. 

„Разочарало ме и обезвређивање рада колега који су дуго година значајна телевизијска имена у Босни и Херцеговини, па и у региону, а који су стварали темеље данашњег О канала. У мом случају, останак у БиХ након посљедњих дешавања у земљи врло је упитан и тренутно ми се чини несврсисходан.“

На Свјетски дан слободе медија требали бисмо говорити о томе како да их заштитимо, како да им омогућимо потпуну слободу и пуна права на рад. Но, у БиХ не можемо говорити о томе, јер, парадоксално, највише их угрожавају они који би требало да их штите. Послодавци, политички лидери, власти, органи заштите и безбједности, синдикати и уније. Под мотом да им желе све најбоље, док им ускраћују основна права. На рад и на истину.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.