СОЦИЈАЛНИ УДАРНИЦИ

„Жика Живац је дежурни кривац, он је облежен и негативац.“ Симпатични стих култног рок бенда Рибља чорба у потпуности осликава ситуацију у којој се налазе социјални радници, у свим земљама бивше нам земље.

Bojan Arula / 10. јул 2019

Foto: Privatna arhiva

 

О нама се, у посљедње вријеме говори често. Или када нам убију кориснике или када убију нас. Ако нам убију кориснике, криви смо јер их нисмо заштитили, ако убију нас, па... Ко зна шта смо то згријешили човјеку/жени кад је одлучио/одлучила да дигне руку на нас. Дабоме, сами смо криви. Криви смо јер радимо у нефункционалним системима, разореним демократијама, медијској хајци и линчу, друштву у којем су идоли криминализовани политичари, старлете са Пинкова и подшаторски пјевачи...

Жена која је јуче убијена у Ђакову, на свом радном мјесту, била је једна од нас. Била је социјална радница, али прије свега нечија мајка, сестра, супруга, пријатељица. Ко год је провео макар годину дана у центру за социјални рад, зна да је ова жена, колико год добро или лоше радила свој посао, била херој. А каријеру је завршила као мученица. У њу је пуцала особа којој је помагала радећи потплаћен, потцијењен и претежак посао. Јучерашње убиство социјалне раднице је симптом услова у којима сви радници центара за социјални рад обављају своје свакодневне задатке и помажу грађанима који се затекну у стању социјалне потребе.

Иначе, не причају о нама. Не причају о условима у којима радимо, не причају о платама за које радимо, не причају о броју корисника које имамо, о тежини предмета са којима се суочавамо, о патологији која прати стање у дрштвима у којима живимо, о пријетњама које примамо. Било да се ради о Босни и Херцеговини 2014. године, Србији 2017. године, или Хрватској 2019. године, апели које стручни радници упућују надлежним државним органима, остају без одговора. Зато без одговора нису медијске хајке, као што је то било у Хаджићима када су мајка и очух дијете претукли на смрт, у Београду када је монструм убио супругу и дијете испред центра за социјални рад или у Задру када је отац на Пагу бацио дјецу кроз прозор. Зато је ту Јелена Вељача која је стала на чело популистичке представе #спасиме, коју је чак подржао и хрватски премијер Пленковић, као и тамошња министрица за демографију, породицу и социјалну политику Мурганић, а којом се настоји увести телефонска линија за жалбе на појединачне социјалне раднике.

Данас свако мисли да може бити социјални радник, а овакве популистичке представе само дају крила онима који нас неоправдано критикују. Да се разумијемо, никада нисам бранио нерад и незнање у социјалној заштити и никада нећу, али сагледајмо само неке од чињеница.

Према стандардима Европске Уније, један стручни радник у центру за социјални рад има максимално 50 корисника, код нас се овај број креће и преко 10 пута више. Центри за социјални рад пате од хроничног недостатка социјалних и других стручних радника, док су са друге стране све више постали мјеста за ухљебљавање нестручног кадра, примарно по политичким везама, што нас директно доводи у ситуацију да нисмо у могућности да на адекватан начин одговоримо потребама корисника услуга центара за социјални рад. Ово се посебно односи на ситуације у којима су неопходне услуге психосоцијалне подршке и ране интервенције којима се смањује ризик од трајног задржавања корисника у систему социјалне заштите.

Материјална давања су, у највећем броју случајева, пребачена на локалне заједнице, док законодавац прописује висину накнада, те неријетко центри нису у стању да испоштују законска права корисника. И тада је гњев корисника усмјерен на социјалне раднике који су први на удару незадовољних грађана. Користим прилику да их усмјерим на оне којима сваке четири године на изборима дају гласове и који одлучују о буджетима центара за социјални рад.

Огроман број овлаштења центара за социјални рад, без обезбијеђених инструмената извршења наших препорука, налога, закључака или рјешења, као и претјерана бирократизација социјалног рада такође оптерећују свакодневно функционисање социјалних радника. Нама су наметнути и послови сталног старатељства који подразумијевају да смо обавезни да радимо и ван радног времена, да водимо рачуна о туђој имовини или да будемо одговорни за поступке особа чији смо стални старатељи. На све ово треба додати спорост правосудног система, као и њихов негативни став према стручним радницима центара за социјални рад, нарочито када се ради о предметима који се тичу малољетне дјеце, због чега је нама готово немогуће заштитити права и интересе дјеце.

Стрес и сагоријевање су свакодневница социјалних радника, што није изненађујуће с обзиром на природу проблема са којима социјални радници свакодневно долазе у контакт (занемаривање и злостављање дјеце, насиље у породици, екстремно сиромаштво, проблеми у менталном здрављу, бескућништво, трговина људима...), што неријетко доводи до озбиљних здравствених проблема за које нико од нас нема разумијевање нити подршку послодаваца нити ситема у којем радимо. О превенцији, барем што се тиче Босне и Херцеговине, не можемо говорити. Професионална суперизија у социјалном раду не постоји.

Систем заштите социјалних радника у центрима за социјални рад не постоји. Тачка. Нас нико не штити на нашим радним мјестима. У систему који једва одржава сам себе, многи корисници услуга социјалне заштите су фрустрирани и љути јер им ми, ограничени системом, нисмо у могућности помоћи да задовоље своје основне потребе, чак често ни егзистенцијалне.  У таквим ситуацијама социјални радници су изложени различитим облицима насиља, пријетњама, псовкама, галамом, физичким насртајима, пријетњама убиством или насиљем над члановима породице социјалног радника/раднице. Социјални радници немају статус службених лица. Када се деси напад на социјалног радника, ми смо упућени да покрећемо приватне тужбе против починитеља насиља, што представља огроман финансијски трошак јер се ради о дуготрајним судским поступцима, док послодавац нема обавезу да нас заштити, без обзира што се напад десио на мјесту гдје обављамо свој посао. У овом тренутку, најмање двије социјалне раднице у центру за социјални рад у којем ја радим, живе и раде са пријетњом корисника да ће им одузети живот. Надлежне институције су обавијештене, али реакције су млаке. Шта ће се десити када један од корисника, који се тренутно налази на издржавању казне затвора, изађе на слободу и оствари пријетње које редовно упућује у ковертираним пошиљкама на адресу колегинице?

И на крају, да подсјетимо на неадекватне просторне капацитете, као и техничку опремљеност центара за социјални рад у којима неријетко једну канцеларију дијели од три до пет стручних радника, те недостатак стручних едукација и концепта цјеложивотног учења, као и превенције сагоријевања, односно професионалне супервизије. У БиХ не постоји комора социјалних радника, не постоји завод за социјалну политику, нико не креира стандарде, нити стоји иза социјалних радника. Чак ни они сами.

Социјални рад је све опаснија професија, корисници имају све веће захтјеве и проблеме за које мисле да им социјални радници могу и морају ријешити, а додатни проблем представља систем који не прате потребе наших странака. Питање је дана када ће и код нас неко смртно страдати. Социјални радници су свакодневно изложени пријетњама, вријеђању, псовању и физичким нападима. Схватите ово упозорење озбиљно! Систем је преоптерећен, социјални радници незаштићени, раде у изузетно лошим условима, а наша упозорења и чињенице да смо преоптерећени бројем корисника, претјераном администрацијом и бирократизацијом, недостатком људских и материјалних капацитета и ресурса, надлежни и даље игноришу. Уколико се овакав приступ надлежних институција настави, багателизација пријетњи и напада на социјалне раднике наставиће да ствара климу у којој ће агресија према социјалним радницима постати нормална и у којој ће ова хумана професија редовно давати и људске жртве.

Корозивни утицај на квалитетан рад социјалних радника имају фактори као што су екстремно сиромаштво, неадекватни закони, резови у услугама социјалне и здравствене заштите, фрагментиран систем бриге и недостатак приступачних и прикладних, адекватних дугорочних рјешења за растуће социјалне потребе и проблеме наших грађана. Социјални радници и други стручни радници који раде у систему социјалне заштите, а који раде на промоцији промјена и унапређењу овог система, немају подршку нити са политичког нити са економског нивоа, а неријетко су и ућуткани разним врстама притисака. Уколико и тај мали број социјалних радника, који имају храбрости да покрећу промјене у нашем друштву, заћуте, њихова ћутња ће додатно умањити ионако слабу способност друштва да промјени статус qуо, те да се изазову политичке, структуралне, економске, па и културне промјене.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.