Соросова филозофија и њена фатална грешка

Истог дана крајем маја када је добила отказ на ТВ АБЦ због расистичких твитова о Обаминој саветници Валери Джерет, глумица Розен Бар је оптужила Челси Клинтон да је удата за Соросовог нећака.

The Guardian / 27. јул 2018

 „Челси Сорос Клинтон“, твитнула је Бар, свесна да ће већ ова комбинација презимена изазвати реакцију. У увредљивој дискусији која је уследила, Челси Клинтон је одговорила хвалећи Соросов филантропски рад и Фондацију за отворено друштво. На то је Бар узвратила на најгори могући начин, понављајући лажне тврдње десничарских медија: „Извини што сам изнела погрешне информације о теби! Молим те извини! Успут, Джорџ Сорос је нациста који је пријављивао своју јеврејску браћу Немцима и крао њихово богатство – да ли си свесна тога? Али сви грешимо, зар не Челси?“

 

Овај твит је убрзо био масовно ретвитован од стране конзервативаца, укључујући и Доналда Трампа Млађег. На екстремној десници Сорос је омрзнут једнако као и Клинтонови. Нјегово име је постало вербални тик, кључ који отвара сваку браву. Соросово име побуђује „емоционални крик руље жељне крви“, како је недавно један бивши републикански конгресмен рекао Вашингтон посту; на том делу сцене он је „злокобна особа која повлачи конце из сенке“. Антисемитске карикатуре прате Сороса већ деценијама. Али последњих година оне су све сличније фигури негативца из филмова о Джемсу Бонду. Тако чак и оним конзервативцима који одбацују десничарски екстремизам, Брајтбартов опис Сороса као „глобалистичког милијардера“ одлучног да од Америке направи либералну пустош, више није контроверзан.

 

Упркос опсесији Соросом, има мало анализа о томе што он заиста мисли. Међутим, за разлику од већине милијардера, који говоре у општим местима и клоне се озбиљног грађанског ангажмана, Сорос је интелектуалац. Особа која се назире из његових књига и мноштва текстова није плутократа у кули од слоноваче, већ провокативни и доследни мислилац, посвећен борби против расизма, неједнакости, америчког империјализма и отуђења модерног капитализма. Сорос изузетно добро уочава ограничења тржишта и америчке моћи у домаћем и у међународном контексту. Укратко, он је један од најбољих производа меритократије.

 

Управо зато су његови неуспеси симптоматични. То нису само неуспеси једног човека, већ целе једне класе и начина тумачења света. Од својих најранијих дана током којих је радио као банкар у Лондону Сорос је веровао у нужну везу између капитализма и космополитизма. За њега, као и за многе друге припаднике круга којем је припадао и већи део вођства Демократске партије, слободно друштво је зависило од слободних (мада регулисаних) тржишта. Али ова претпостављена веза се показала нетачном. Деценије након краја Хладног рата показале су да са губитком егзистенцијалног непријатеља капитализам почиње да подрива управо ону културу поверења, саосећања и емпатије од које зависи Соросово „отворено друштво“, концентришући богатство у рукама изузетно малог броја људи.

 

Уместо глобалне капиталистичке утопије коју су деведесетих предвиђали гласноговорници краја историје, на челу САД имамо блесавог наследника који ради на богаћењу своје породице, док истовремено деконструише „међународни либерални поредак“ који је требало да управља мирним, богатим и уједињеним светом. Иако је Сорос пре многих других уочио ограничења хиперкапитализма, његова класна позиција спречила га је да заступа корените реформе неопходне да би се постигао свет о којем сања. Испоставило се да у систему који му је омогућио да се обогати нема места космополитизму.

 

***

 

Основни подаци из Соросове биографије су добро познати. Рођен је у Будимпешти 1930. у добростојећој јеврејској породици као Ђерђ Шварц. Имао је мирно и срећно детињство до почетка Другог светског рата, када је након нацистичке инвазије Мађарске његова породица усвојила хришћански идентитет и живела под лажним именима. Пуким чудом Сорос и његова породица су преживели рат и избегли судбину више од две трећине мађарских Јевреја. Осећајући се спутано у новој комунистичкој Мађарској Сорос је емигрирао у Британију, где је студирао на Лондонској школи економије и упознао аустријског филозофа Карла Попера, који му је постао пресудни интелектуални узор.

 

Године 1956. Сорос се преселио у Нјујорк ради каријере у финансијском сектору. Након више од 10 година проведених на различитим позицијама на Вол Стриту током касних 70-их он оснива Квантум фонд, који ће постати један од најуспешнијих хеџ-фондова свих времена. Док је овај фонд гомилао запањујуће профите, Сорос је постао легенда у берзанским круговима; сви су чули причу о томе како је у новембру 1992. зарадио више од милијарду долара и „банкротирао Банку Енглеске“ кладећи се на неодрживост курса фунте у односу на немачку марку.

 

Данас је Сорос један од најбогатијих људи на свету и са Билом Гејтсом и Марком Закербергом један од политички најутицајнијих филантропа у САД. Али за разлику од Гејтса и Закерберга, Сорос своју инспирацију црпе из академске филозофије. У средишту његове филозофске мисли, баш као и његове филантропске каријере, налази се идеја „отвореног друштва“ коју је развио и популаризовао Карл Попер у свом класичном делу Отворено друштво и његови непријатељи. По Поперу, отворена друштва гарантују и штите рационалну размену мишљења, док она затворена присиљавају људе да се потчине ауторитетима, религијским, политичким и економским.

 

Од 1987. Сорос је објавио 14 књига и бројне текстове у Нјујорк ривју ов букс, Нујорк тајмсу и на другим местима. Ови текстови јасно показују да је његов централни политички принцип интернационализам. По Соросу, циљ савремене људске егзистенције састоји се у изградњи света који се не састоји од суверених држава, већ представља глобалну заједницу чији чиниоци разумеју значај слободе, једнакости и просперитета. По његовом мишљењу, стварање таквог глобалног отвореног друштва је једини пут ка превазилажењу глобалних изазова попут климатских промена и ширења нуклеарног наоружања.

 

За разлику од Гејтса, чија је филантропија усмерена скоро искључиво на пројекте унапређивања попут искорењивања маларије, Сорос је искрено заинтересован за трансформисање националне и интернационалне политике и друштва. Да ли ће његова визија преживети талас антисемитског, исламофобног и ксенофобичног десничарског национализма остаје да се види. Оно што је сигурно јесте да ће он остатак свог живота посветити напорима да ова визија опстане.

 

***

 

Сорос је своје филантропске активности започео 1979, када је након краћег периода рефлексије закључио да „има довољно новца“ и да може да се посвети унапређивању света. Онда је формирао Фонд за отворено друштво, који је убрзо прерастао у транснационалну мрежу фондација. Иако је у доба апартхејда уложио известан напор у финансирање академских стипендија за црне студенте из Јужне Африке, Сорос је првенствено био заинтересован за комунистички блок у источној Европи. Током 80-их је отворио подружнице у Мађарској, Пољској, Чешкој, Бугарској и Совјетском Савезу. Као и Попер пре њега, Сорос је источноевропске комунистичке земље сматрао типичним примерима затворених друштава. Ако би био у стању да отвори ове режиме успео би да покаже свету да је бар у неким случајевима тиранију могуће срушити и мирним путем –новцем, а не војном интервенцијом или субверзијом, које су биле омиљене алатке хладноратовских лидера.

 

Сорос је успоставио своју прву фондацију ван САД 1984. у Мађарској и његови подухвати у овој земљи парадигматични су за активности којима се посветио у овом периоду. Током наредних 10 година он је мађарским интелектуалцима делио стипендије које су им омогућавале да посете САД, поклањао је машине за фотокопирање библиотекама и универзитетима и нудио донације позориштима, библиотекама, интелектуалцима, уметницима и експерименталним школама. У својој књизи из 1990. Отварање совјетског система Сорос изражава уверење да је његова фондација помогла „да се у Мађарској уништи догматски монопол тако што је понудила алтернативни извор финансирања за културне и друштвене активности“, што је по његовом мишљењу одиграло кључну улогу у изазивању унутрашњег колапса комунизма.

 

Нјегова употреба речи догма указује на два кључна елемента његове мисли: дубоко убеђење да живот обликују идеје пре него економија, и уверење у људску способност за напредак. Према Соросу, догматски модел размишљања типичан за затворена друштва онемогућавао је овим друштвима да се прилагоде историјским променама. Када догма постане превише очигледно одвојена од реалности, тврдио је Сорос, обично долази до револуције која отвара затворено друштво. Насупрот томе, отворена друштва су динамична и способна да коригују своју путању сваки пут када догма дође у превише оштар сукоб са стварношћу.

 

Суочен са падом совјетске империје између 1989. и 1990. пред њим се отворило кључно стратешко питање: сада када су се затворена источноевропска друштва коначно отварала, шта би могао бити даљи задатак његове фондације? Непосредно пред распад Совјетског Савеза Сорос је објавио допуњено издање Отварања совјетског система под називом Подвлачење демократије, у којем је изнео своју нову стратегију: убудуће ће се посветити изградњи трајних институција које ће чувати идеје антикомунистичких револуција, истовремено дајући пример пракси отвореног друштва ослобођеним источноевропским земљама. Најзначајнија оваква институција био је Централноевропски универзитет, отворен у Будимпешти 1991. Финансиран од стране Сороса, ЦЕУ је требало да послужи као извор новог, транснационалног, европског света и као простор за обучавање нове, транснационалне европске елите.

 

Како је Сорос могао да осигура да ће ова тек отворена друштва остати слободна? Он је достигао зрелост у време Маршаловог плана и у послератном Лондону из прве руке искусио америчку дарежљивост. Ово искуство му је показало да се слаба и исцрпљена друштва не могу опоравити без супстанцијалних улагања стране помоћи којом би се избегли екстремни услови и обезбедила минимална материјална основа на којој би се даље могле развијати исправне идеје о демократији и капитализму.

 

Из тог разлога Сорос је 80-их и 90-их упорно понављао како „само деус е мацхина западне помоћи“ може учинити источноевропске земље трајно демократскима. „Лјудима који су цео свој живот провели у тоталитарном систему“, тврдио је он, „неопходна је помоћ са стране која ће им омогућити да своје тежње претворе у стварност“. Сорос је инсистирао на томе да САД и западна Европа дају источноевропским земљама издашне своте новчане помоћи, обезбеде им приступ заједничком европском тржишту и промовишу културалне и образовне везе између запада и истока „какве пристају плуралистичком друштву“. Након тога, западна Европа мора примити источну Европу у Европску унију и тиме предупредити могућност да се континент у будућности опет подели.

 

Соросове далековиде идеје биле су игнорисане. Од 90-их надаље он је приписивао настанак клептократије и хипернационализма у бившем источном блоку недостатку визије и политичке воље на западу. „Изгледа да демократије пате од недостатка вредности… и немају воље да истрпе било какву жртву ако им себични интереси нису директно угрожени“. По Соросу, запад је омануо у епохалном задатку и тиме открио сопствену кратковидост и слабост.

 

Али овом неуспеху није кумовао само недостатак политичке воље. У раздобљу такозване „шок терапије“ западни капитал јесте похрлио у источну Европу – само што је био инвестиран пре свега у приватну индустрију, уместо у демократске институције и изградњу грассроотс заједница, што је омогућило клептократима и антидемократским снагама да приграбе и очувају моћ. Сорос је идентификовао кључни проблем, али није препознао како сама логика капитализма, која ставља профит на прво место, нужно подрива његов демократски пројекат. Остао је веран систему у којем је успео.

 

***

 

После краја Хладног рата Сорос се посветио проучавању међународних проблема који онемогућавају реализацију глобалног отвореног друштва. Након азијске финансијске кризе 1997. током које је пад валута у југоисточној Азији изазвао светску економску кризу, Сорос је писао књиге које су се бавиле двема највећим претњама отвореном друштву: хиперглобализацијом и тржишним фундаментализмом, који су након пада комунизма задобили глобалну превласт.

 

Сорос је тврдио да историја постхладноратовског света и његово лично искуство као једног од најуспешнијих мешетара међународног финансијског система показују да нерегулисани глобални капитализам подрива отворено друштво на три различита начина. Прво, будући да капитал може да се креће било где како би избегао порезе, западним државама бивају ускраћена средства неопходна за финансирање јавних добара. Друго, будући да међународни повериоци нису довољно регулисани, они се често упуштају у „давање неодрживих зајмова“ чиме угрожавају финансијску стабилност. Коначно, пошто оваква ситуација повећава неједнакост на националном и интернационалном нивоу, Сорос је био забринут да ће људи бити подстакнути на неодређене „очајничке чинове“ који би могли угрозити одрживост глобалног система.

 

Сорос је много пре својих идеолошких савезника са левог центра увидео проблеме у средишту финансијализоване и дерегулисане „нове економије“ која је обележила 90-е и 2000-е. Он је много јасније од својих либералних истомишљеника уочио да ће усвајање екстремних облика капиталистичке идеологије одвести САД у смеру промовисања политика које подривају демократију и угрожавају стабилност, код куће и у свету.

 

По Соросовом мишљењу, једини начин да се капитализам спаси од себе самог је успостављање „глобалног система одлучивања“ који строго регулише међународне финансије. Међутим, још 1998. Сорос је признао да су САД главни противник глобалних институција. САД су до тог тренутка одбиле да се придруже Међународном суду за људска права, одбиле су потписивање споразума о забрани нагазних мина и једнострано уводиле економске санкције где год им је то одговарало. Ипак, Сорос се надао да ће амерички доносиоци одлука некако ипак схватити да је у њиховом сопственом интересу да буду на челу коалиције демократских земаља посвећених „промовисању развоја отвореног друштва и оснаживању међународног права и институција неопходних за изградњу глобалног отвореног друштва“.

 

Али Сорос није имао план о томе како би се могло утицати на све већу одбојност америчких елита према свим облицима интернационализма који не служе њиховој сопственој војној моћи или економској добити. Ово је упадљиви недостатак Соросове мисли, нарочито у вези са његовим инсистирањем на примату идеја у производњи историјских промена. Међутим, уместо да промисли овај проблем он је просто изјавио да ће „промена морати да почне са променом ставова, која ће се временом претворити у промену политика“. Соросов статус као припадника хиперелите и његово уверење да упркос свему историја ипак иде у добром правцу онемогућили су му да увиди озбиљност идеолошких препрека на путу остварења његових интернационалистичких идеала.

 

***

 

Милитаристички одговор Бушове администрације на нападе на САД 11. септембра 2001. навео је Сороса да пребаци свој фокус са економије на политику. Све у вези са Бушовом администрацијом њему је било неприхватљиво. У својој књизи из 2004. Мехур америчке надмоћи Сорос пише да су Буш и његови сарадници усвојили „врло примитивну форму социјалдарвинизма“ полазећи од претпоставке да је „живот само борба за опстанак заснована на закону јачег“. Док је пре 11. септембра „ова идеологија била зауздавана нормалним функционисањем демократије“, након овог датума Буш је „намерно подгревао страх у земљи“ како би ућуткао опозицију и добио подршку за контрапродуктивну политику милитаристичког унилатерализма. За Сороса, изјаве попут оне „ако ниси са нама, онда си са терористима“, поседовале су злокобан призвук нацистичке и совјетске пропаганде, за коју се он надао да је ствар прошлости. Сорос је с правом био забринут да ће Буш одвести земљу у правцу „непрекидног ратног стања“, у којем ће војне интервенције ван земље и гушење слободе у самој Америци бити нормализовани. Буш је стога представљао не само претњу светском миру, већ и самој идеји отвореног друштва.

 

Па ипак, Сорос је био убеђен да Бушова „екстремистичка идеологија“ не одражава „уверења и вредности већине Американаца“ и очекивао је да ће Джон Кери победити на председничким изборима 2004. Керијева победа, предвиђао је Сорос, подстакнуће „дубоко промишљање америчке улоге у свету“ које ће у коначном навести грађане да одбаце унилатерализам и прихвате међународну сарадњу.

 

Али Кери није победио, што је чувеног филантропа навело да по први пут доведе у питање политичку памет својих суграђана Американаца. Након 2004. Сорос је прошао кроз неку врсту кризе вере. У својој књизи из 2006. Доба погрешивости Сорос је приписао Бушову другу победу чињеници да је САД „друштво засновано на оптимизму и неспремно да се суочи са непријатном стварношћу“: Американци ће, тврдио је он, радије бити „заведени Бушовом пропагандом“ него се суочити са неуспехом интервенција у Авганистану и Ираку. Будући под утицајем тржишног фундаментализма и опсесије „успехом“, Американци су спремно прихватили тврдње политичара да њихова држава може победити у нечему тако апсурдном као што је рат против тероризма.

 

Бушова победа је убедила Сороса да ће САД опстати као отворено друштво само ако Американци буду прихватили „да је истина битна“; у супротном, они ће наставити да подржавају „рат против тероризма“ и све ужасе које он са собом носи. Како је Сорос намеравао да утиче на мишљење Американаца остало је, међутим, нејасно.

 

***

 

Финансијска криза 2007-08. охрабрила је Сороса да се врати економским питањима. Овај колапс га није изненадио; он га је сматрао предвидивим исходом тржишног фундаментализма. Штавише, у својој књизи из 2008. Нова парадигма за финансијска тржишта Сорос пише да ће се „свет ускоро суочити са крајем дугог периода релативне стабилности засноване на америчкој доминацији и долару као главној валути међународних резерви“.

 

Предвиђајући пад америчке моћи, Сорос је уложио своје наде за глобално отворено друштво у Европску унију, упркос примедбама које је раније износио на рачун земаља чланица због тога што нису правовремено прихватиле источноевропске земље у своје редове. Иако је признавао да ЕУ има озбиљних проблема, Сорос је истицао да је то ипак организација у којој су државе својевољно „пристале на ограничено делегирање свог суверенитета“ зарад заједничког европског добра. ЕУ је стога представљала регионални модел светског поретка заснованог на принципима отвореног друштва.

 

Соросове наде у ЕУ су, међутим, убрзо биле развејане трима кризама које су подриле стабилност уније: продубљивањем међународне рецесије, избегличком кризом и Путиновим реваншистичким нападом на међународно право. Иако је Сорос веровао да су западне државе теоретски у стању да ублаже последице кризе, закључио је да ће оне поновити грешке из постсовјетског периода и да је договор о заједничкој политици мало вероватан. У последњих 10 година Сорос је разочаран тиме што је запад одбио да опрости грчки дуг, тиме што није успео да развије заједничку избегличку политику и одбијањем да размотри материјалну и финансијску помоћ Украјини, неопходну да се ова земља одбрани након Путинове анексије Крима. Додатно га је узнемирило то што је у неким земљама ЕУ, од Британије до Пољске, дошло до поновног успона десничарског етнонационализма, за који се сматрало да је отишао на сметлиште историје. Када је Британија 2016. гласала за напуштање ЕУ, Сорос је закључио да је „дезинтеграција ЕУ практично незаустављива“. Испоставило се да, упркос Соросовим надама, ЕУ ипак није била модел успеха отвореног друштва.

 

Он је и лично искусио расистички ауторитаризам који је током последње деценије постао претња не само за ЕУ, већ и за европску демократију уопште. Од 2010. овај славни филантроп је више пута улазио у јавне окршаје са Виктором Орбаном, ауторитарним, антиимигрански настројеним премијером Мађарске. Недавно је оптужио Орбана да „покушава поново да успостави лажну демократију која је владала Мађарском у периоду између два рата“. У својој кампањи за последње изборе Орбан је демонизовао Сороса служећи се антисемитским стереотипима и тврдећи да он у тајности кује план да пошаље милионе имиграната у Мађарску. Такође, Орбан је запретио да ће затворити Централноевропски универзитет (који његова влада подругљиво зове „Сорос универзитетом“), а парламент је недавно донео нови пакет антиимигрантских закона познатих под називом „Стоп Соросу“.

 

Али док Орбан угрожава мађарско отворено друштво, Доналд Трамп представља претњу отвореном друштву као таквом. Сорос је приписао Трампову победу штетним ефектима тржишног фундаментализма и економске рецесије на америчко друштво. У колумни из децембра 2016. он каже да су Американци гласали за Трампа, „преваранта са диктаторским амбицијама“, зато што „изабрани лидери нису успели да испуне легитимна очекивања и тежње бирача, што је онда ове навело да се разочарају у доминантне верзије демократије и капитализма“.

 

По Соросу, уместо да правично расподеле богатство настало глобализацијом, „победници“ капитализма су пропустили шансу да „губитницима понуде компензацију“, што је довело до драстичног пораста неједнакости на националном нивоу, а затим и до ширења осећања гнева. Иако је веровао да су „амерички устав и институције довољно јаки да се одупру нападима извршне власти“, он је био забринут да ће Трамп направити савез са Путином, Орбаном и другим ауторитарним лидерима, што би скоро у потпуности онемогућило изградњу глобалног отвореног друштва. Јасно је да је у Мађарској, САД и многим деловима света који су привлачили Соросову пажњу и инвестиције овај пројекат тренутно заустављен.

 

***

 

Соросова даља путања је нејасна. На први поглед, неки скорашњи потези указују да се он померио у правцу левице, нарочито у домену реформе правосуђа и помоћи избеглицама. Недавно је направио фонд за подршку кампањи Лерија Краснера, радикалног тужиоца из Алабаме, и подржао 3 слична кандидата за тужиоце у Калифорнији. Такође је уложио 500 милиона долара у ублажавање светске избегличке кризе.

 

С друге стране, неки његови потези показују да је и даље веран традиционалној Демократској партији, која напросто није способна да адресира проблеме са којима се у овом тренутку суочавамо. Током страначких избора за демократског председничког кандидата 2016. јавно је подржавао Хилари Клинтон, а недавно се обрушио и на потенцијалну председничку кандидаткињу Кирстен Гилибренд због тога што је тражила од Ала Франкена да поднесе оставку након што је откривено да је сексуално узнемиравао водитељку Лиен Твиден. Ако Сорос настави да финансира уистину прогресивне пројекте могао би да значајно допринесе развоју отвореног друштва; али ако одлучи да брани банални естаблишмент Демократске партије допринеће даљој деградацији америчког јавног живота.

 

Током своје дуге каријере Сорос је начинио мноштво мудрих и узбудљивих интервенција. Из демократске перспективе, међутим, чињеница да је само једна богата особа у стању да изврши толики утицај на јавно одлучивање изгледа застрашујуће. Сам Сорос је препознао да је „веза између капитализма и демократије у најбољем случају слаба“. Проблем за милијардере попут њега јесте питање шта да раде са овом информацијом. Отворено друштво замишља свет у којем свако од нас препознаје људскост свих других и односи се према њима као према једнакима. Међутим, ако се већина људи бори око последњих комада све мањег колача, тешко је замислити како бисмо могли да створимо свет у којем би Сорос – или било ко од нас – желео да живи. У овом тренутку, Соросови космополитски снови остају само то – снови. Питање је зашто је то тако, а одговор би могао бити да је отворено друштво могуће само у свету у којем никоме – ни Соросу, ни Гејтсу, ни ДеВосу, ни Закербергу, ни Бафету, ни Маску, ни Безосу – није допуштено да постане толико богат.

 

Одговор Джорџа Сороса на овај текст.

Даниел Бесснер, Тхе Гуардиан, 06.07.2018.

Превео Растислав Динић

 

Пешчаник.нет, 25.07.2018.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.