'Соутх Парк' је учинио да курцобоља постане кул, а онда се свет променио

20 година након револуционарног филма 'Соутх Парк', да ли је време да ова серија напокон промени свој детињасти поглед на свет и да одрасте?

Vice / 10. септембар 2019

На лето 1999. након само две и по сезоне серије иза њих, Мет Стоун и Треј Паркер направили су свој први подухват када се ради о великом екрану, и то под називом Соутх Парк: Биггер, Лонгер & Унцут. И док су то радили, њихов нискобуджетни цртани о групи основаца заправо је био корак на који су њихови ривали Симпсонови чекали деветнаест сезона пре него што су покушали да га направе. Ово је био искурчен потез. А када се присетимо тога, то је типичан Соутх Парк. "Одувек се гасирамо да учинимо да се људи запитају 'Који је ово курац?'" изјавили су за Роллинг Стоне Стоун и Паркер 1998. године.

Након објављивања, Соутх Парк: Биггер, Лонгер & Унцут тоок је кући донео четири пута више новца него што је био буджет за његово снимање, а дочекан је неочекивано добрим критикама, па је чак овенчан и једном номинацијом за Оскара у категорији Бест Оригинал Сонг. Постоји нешто у њиховом одбијању да се повинују конценцијама - уз анимацију намерно лошег квалитета и уврнут смисао за хумор - управо је то Соутх Парк учинило савршеним шоуом за МТВ генерацију. Ова серија направљена је за пост-бумер публику која је дефинисана цинизмом и неком врстом неусмереног анти-ауторитарног духа - Соутх Парк је постао попут демонског сјаја у оку док је средњи прст високо у ваздуху, намењен свима и свакоме. А публика је одлепила.

Како се ова серија даље развијала кроз двадесет и две сезоне, тако је и њена културна заоставштина постала и остала извор материјала за критичаре. Неки од њих, попут Брендона Каца са сајта Тхе Обсервер, залагали су се да термин “идиотизам“ не осликава довољно добро нефилтрирану сатиру савремене културе коју Соутх Парк доноси са собом - а сатира коју овај филм плете око моралне панике и медијског ђубретарења данас је релевантнија него икада. Други, посматрајући поларизовану политичку климу Трампове Америке оптужују ауторе ове серије да су учествовали у одгајању једне генерације тролова, па чак и за постављање темеља за успон деснице.

20 година након што је Биггер, Лонгер, Унцут стигао у биоскопе, Соутх Парк и даље представља бојиште на коме се воде културални ратови у Америци, али више не из истог разлога као раније: 1999. године, Соутх Парк је непрекидно исмевао све и свакога, што је деловало као изражавање личне слободе у оквиру индустрије забаве, а повремено су и цензурисани, када би у питању биле неке хардкор или конзервативне реплике. Ипак, у свету у коме се конзервативци све боље позиционирају као весници слободе говора, права заоставштина ове серије је боли-ме-курац став, који је данас све теже постићи. Заправо, ово може деловати и помало опсано.

Вратимо се на епизоду где је све почело, "Цартман Гетс ан Анал Пробе", која је објавила мисију ове серије да забави и направи циркус. Прва сезона наставила се у сличном стилу: слонови су јебали прасиће, изгладнела афричка деца грешком су послата у Колорадо, а Сотониног сина спрдали су у основној школу у Саут Парку. Чинило се као да нема одређене агенде иза било које од ових одлука; оне су биле уврнуте, скоро неприхватљиве ствари које би увек успевале да вас насмеју.

У почетку, шале о прдежу и псовке деловале су као чин политичке побуне. Ствараоци ове серије одрасли су седамдесетих, у деценији када је Врховни суд већ изразио своје мишљење о моралним смерницама које је Джордж Карлин изнео у "Севен Wордс Yоу Цан Невер Саy он Телевисион." А до почетка новог миленијума, репери су већ били хапшени због оптужби за развратност, а из Парентс Телевисион Цоунцил трајали су притисци на владу да стриктније цензурише насиље, бахатост и сексуални садржај. Још од самог почетка, овај савет осудио је Соутх Парк за све од претераног коришћења речи “срање“, па до охрабривања сексуалне едукације. У оваквом окружењу, Паркер и Стоун били су потцењени у овој борби, ипак су у питању била само два млада лика који су тек завршили школу за прављење филмова, а који су сада правили чудни цртаћ за хумористичку телевизију. Без новца или славе који би их заштитили, сваки ризичан потез који су направили дефинитивно је угрожавао наставак њихових каријера.

Њихови ризични потези највећим делом су се исплатили. “Далеко смо догурали,“ рекао је Паркер за тхе Гуардиан 2014. године. "Данас су нам стандарди много виши него када смо почињали.“ Биггер, Лонгер & Унцут означио је почетак борбе између креатора ове серије насупрот и Мотион Пицтуре Ассоциатион оф Америца, али и Парамоунт Студиос. Стоун и Паркер били су спремни да се до крви боре за сваку псовку, сексуални чин и одрубљену главу у њиховом филму, а направили су и овај легендарни списак напомена у коме су зајебантски навели тачне и прецизне сексуалне чинове за које су највише желели да се нађу у финалној верзији филма. Њихово одбијање да прихвате смернице које намеће МПАА на крају је цензоре толико збунило да је филм постао још прљавији него на почетку: тражили су од њих да уклоне реч "хелл" из првобитног наслова филма (Соутх Парк: Алл Хелл Бреакс Лоосе), тако да су Стоун и Паркер понудили ову верзију наслова под којом се филм води и дан данас.

Радња серије бавила се родитељима успаниченим око секса у петој сезони ("Пропер Цондом Усе"), као и дрогама у шестој сезони ("Мy Футуре Селф 'н' Ме"), где су покушали да убеде родитеље да не користе тактике застрашивања, већ да промене приступ и покушају да мирно и реалистично поразговарају са децом. У епизодама о имиграцијама ("Гообацкс"), религији ("Траппед ин тхе Цлосет"), и порнографији ("Тхе Ретурн оф тхе Феллоwсхип оф тхе Ринг то тхе Тwо Тоwерс"), они су у суштини постављали питања на исти начин: приступали су шкатљивим темама изравно, чак и када је то значило да ће се заправо само на детињаст начин спрдати са њима. Непријатељ у овој серији био је свако ко би покушао ово да спречи.

Па ипак, није пуно времена прошло пре него што је постало приметно да се аутори неће зауставити на детињастим шалама. Трећа сезона почела је епизодом Раинфорест Схмаинфорест, која је на сатиричан начин приказала борце за заштиту животне средине и њихову улепшану верзију природног света. Начин на који су активисти овде били приказани дефинитивно је препознатљив и забаван, али, само приказивање ових активиста у не толико добром светлу, уз мноштво њихових иритантних одлика указало је на то да ће овакав приступ од сада бити негован у овој серији.

"Ми заправо узмемо неки проблем, и некако се увек деси да се ту нађу две стране које би се поубијале око њега, а онда су ту и ти дечаци у средини који прде и у фазону су, кога је брига?" рекао је Паркер за НПР у интервјуу 2010. године. "То је став да су и једни и други луди." На неки начин, та обостраност - идеја да у срцу сваког проблема леже две подједнако у криву и подједнако иритантне стране - била је симптоматична када говоримо о детињастој перспективи којом се ова серија толико поноси.

Када си дете некако си увек са стране, што ти омогућава да имаш ширу перспективу и непомућени поглед на неправде које се дешавају у свету. А са друге стране, то значи и да немаш никакву праву одговорност за оно што кажеш или у радиш - што је став који делује изненађујуће очекиван када у обзир узмемо да ову серију праве два стрејт, цис-родна, (сада јако богата) белца. "Проводим шокантно мало времена у размишљању о стварима из правог света," рекао је Паркер за Роллинг Стоне 2007., "Што се мене тиче, имам компјутер, Интернет, Xбоx и ПлаyСтатион 3, тако да, можете да одјебете." Када посматрате свет из тако детињатсте перспективе, лако је заборавити на приоритете који су изван вашег сопственог задовољства животом. Политичка питања постају само непотребна бука у позадини која нема никакав утицај на ваш живот, осим што вам смета док играте видео игре.

Како је време пролазило, ова серија је полако све више нагињала ка својој улози принца кловна који на сатиричан начин не бира ни једну од две стране. Закони о сексуалном узнемиравању из треће сезоне и забране пушења из седме сезоне прошли су исто као они активисти за заштиту животне средине, а онда је у деветој сезони мучени Стен био исфорсиран да учествује у избору за маскоту - што на сликовити начин и представља поглед на ствари који аутори ове серије имају када говоримо о политици.

Ипак, тренд исмевања свакога и свега без милости и без икога поштеђеног није искључиво одлика ове сеије. Многи еджи уметници који су били популарни крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, као што су Рики Джрвејс и Сет Мекфарлејн, поносили су се својом константном борбом против цензора коју су водили на почетку своје каријере, па ипак, сада трпе нападе због свог ослањања на стереотипе о лењости и свог намерног бацања дехуманизујућих шала о транс особама. Било како било, овакав поглед на свет може бити такав само када особа већ живи живот пун привилегија. Расизам, сексизам и хомофобија просто нису део онога што су ови мушкарци у свом животу могли да доживе и преживе, тако да ни борбе око оваквих питања никада нису могле да у потпуности постану део стварности у којој живе. То је и назначено у епизодама као што су "Wитх Апологиес то Јессе Јацксон," где Стен полако схвата да никада у потпуности неће моћи да цени то што је искусио дискриминацију на расном основу.

И управо због овога Паркер и Стоун нису успели или нису желели да направе разлику између цензуре коју слободном говору намећу моћне институције попут МПАА и телевизијских мрежа и оне коју намеће модерни дискурс у покушају да заштити маргинализоване групе од даље маргинализације. Само би поново чули некога како им говори ”Не можете то да кажете”.

Ова хистерија око ”ПЦ културе” је била главна тема последњих неколико сезона серије Соутх Парк. У деветнаестој сезони се појављује ПЦ Директор: мишићави батица чија је мисија да насилно наметне ”политички исправно” понашање становницима Саут Парка. Неколицина њих му се одмах придружују пресрећни што коначно имају прилику да се шепуре својим новим спознањима и да казне оне који не иду у корак с њима. У каснијим епизодама се појављују праве ”ПЦ бебе” које су раздражене свиме, али не знају зашто. Поента је једноставна: Политичка коректност нема превише везе са емпатијом, већ је у питању ”истицање врлина” и вид трибалног ентузиазма ка кажњавању оних који се не повинују.

У једном интервјуу за Вултуре објављеном недуго након што је почело приказивање деветнаесте сезоне, новинар је питао Стоуна и Паркера да ли су забринути да ће њихова анти-ПЦ перспектива учинити да буду сличнији Доналду Трампу. И док је Стоун брзо указао на то да не верује да би се он и Паркер сложили са ставовима председника, искористио је прилику и да дода да је политичка коректност феномен због кога се људи “плаше да се насмеју.“

Овиме није била поента да се укаже на то да је серија одједном почела да заступа десничарске ставове - у овим сезонама и даље су били посвећени исмевању Трампа, белих супремациста као и исмевању културе поседовања ватреног оружја. Ипак, њихово противљење да своје слободе у било којој мери прилагоде другима ставља овај шоу раме уз раме са неким далеко отровнијим начинима на који политичари и претенденти на одређена места користе своју слободу изражавања у савременом дискурсу.

Фоx Неwс је, наравно, покушао да разљути публику због чињенице да више "не можеш причати шта год пожелиш." 4цхан је приликом свог настанка био место за људе који желе да поустују узнемирујуће ствари које их забављају, а еволуирао је у место где се састају гејмери, десничари и бели националисти. Нешто скорије, јутјубер Стивен Краудер позиционирао је себе као храброг борца за слободу изражавања, и то захваљујући томе што је одбијао да престане да користи расистичку и хомофобичну реторику, а исто расуђивање у своју одбрану користи и професор-мотивациони говорник Джордан Питерсон, који одбија да користи одговарајуће родне заменице. У међувремену, Доналд Трамп изгледа наставља да верује у то како је убеђивање његових присталица да треба да могу да једни другима пожеле срећан Божић управо оно што га чини шампионом њихових личних слобода.

На крају крајева, ова такозвана “слобода изражавања“ заправо је дубоко и бесно забринута због начина на који други људи живе своје животе: било да се ради о роду са којим се идентификују, или о сексуалности, језику који говоре, па чак и о боји њихове коже. То је сушта супротност етосу који налаже да “пустимо људе да буду оно што желе“, а за који су се ране епизоде серије Соутх Парк залагале, па ипак, можда су и нешто сличније него што би требало, чисто због тога што их слична осећања покрећу.

Чарли “Спајк“ Тротмен, ауторка цртаних филмова, једном је навела да је “Најгора ствар везана за штребере који су постали насилници је у то што их никада нећете убедити да су било шта друго што није жртва.“ Она је тад причала о ГамерГате-у, али се ово поматрање може подједнако лако применити на такозвану “ПЦ културу“ у целости. И тешко је смислити боље оличење овога од рекламне кампање ове серије која је носила назив "#ЦанцелСоутхПарк", што је био очигледни покушај да се фанови покрену уз помоћ претварања као да неко покушава да цензурише ову серију.

Истина је да нико, очигледно, до сада, или макар у скорије време, није довољно јако покушао да цензурише Соутх Парк. Они више нису аутсајдери који се боре против естаблишмента: они су постали естаблишмент, два најбогатија комичара чији је препознатљиви шоу коштао канал Цомедy Централ 192 милиона долара када су га поново тражили 2015. године. Ипак, они су се толико дуго сами позиционирали као аутсајдери, да су ризиковали да учине моћинијима оне који су желели да њихов измишљени синдром жртве искористе као оно што ће прикрити бахатост. То ради Фоx Неwс када причају о рату на Божић, Трам када напада “фејк њуз“ због тога што га критикују - наслилници који се понашају као жртве како би изазвали бесну реакцију међу својим фановима. А када се Соутх Парк понаша као да је и даље бунтовник који баца камење на естаблишмент, а не платформа за истресање негативних емоција за два језиво богата стрејт бела мушкарца, ова серија заправо игра исту ту игру.

Соутх Парк никада неће бити оно што је био у време својих Биггер, Лонгер & Унцут дана, и то зато што се много тога променило. Данас се најургентније културне битке воде не толико око цензуре која стиже са врха, колико око начина на који се користе правила, језик и репрезентација у односу према рањивим историјски маргинализованим групама, и то делом због тога што су друштвене мреже обезбедиле простор где ове групе могу да искажу своје бриге и незадовољство. Уколико отпишемо ове расправе као ауторитаристичку цензуру, заправо ћемо издати све оно што је ову серију учинило славном у време флима Биггер, Лонгер & Унцут. Овај филм био је прича о гомили људи који су прво толико бринули о ономе за шта су мислили да је претња да су заборавили да у борби повређују све око себе. Пуно је оних који од овога и даље имају користи данас, двадесет година касније, поготово од поруке коју овај филм носи - укључујући и Мета Стоуна и Треја Паркера.


Овај чланак првобитно је објављен на ВИЦЕ УС.

Преузето са Вице.цом
 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.