Спремачица и глухопрде

Јеси ли то, мајке ти, вехабија?, прво ме упитала кад смо се упознавали, због браде на мом лицу. То никада није питао ниједан колега, а сигурно су помислили.

BUKA portal / 16. април 2019

Раза не воли вехабије, нити људе оборених глава који вазда нешто муте, те мрмљају себи у браду. Такви не знају ни са самим собом шта ће, а камоли с дјецом. Раза се не стиди да каже шта воли, а шта не воли. С њом одмах знаш на чему си. С бројним колегама не.

Ради у кухињи, и то одлично. Све чешће наставнице, када имају госте, наручују од ње храну коју ће понијети кући, као и бројни родитељи. Мали радио у ћошку увијек свира. Пјевуши док ради. Ниједног колегу никад нисам видио да с пјесмом долази на посао. У зборници је вазда нека кукњава, код Разе пјесма и шала. С дјецом се такођер воли испричати. Они јој се повјеравају и жале на наставнике, родитеље, другу дјецу, а она развлачи питу и слуша. Разредницима пренесе увијек корисне поруке. Најбоље зна у цијелој школи ко се и због чега посвађао, те ко је сада у кога заљубљен.

Долазим један дан на паузу да једем, а она сва у сузама. Не може престати плакати. Секунда је синоћ фалила да јој ауто покупи брата на пријелазу гдје обично прелазе цесту. То је дивљи пријелаз, бољег немају. Сви ту прелазе улицу. Секунду након што је њен брат прешао, ауто се у брзини није могао зауставити и ударио је у браник. Тачно на мјесто гдје јој је брат стајао до прије пар секунди. Само кад помисли на то, није јој добро. Тјешимо је колегица и ја. Сузе падају по судоперу.

Врло је јасна у томе кога воли, а кога не. Ове које не воли назива глухопрдама. Оне јој се обраћају с висока и редовно тако узму храну и не плате.

Моја дневница је 33 марке, све што на крају дана недостаје морам намирити од своје дневнице. А оне ми дођу ту и питају ме шта ће данас јести. Пренемажу се по пет минута, узму и не плате. А знају ме убост коментаром: Каква ти је то кухиња, дјеца ће се потровати. Па ја ову дјецу овдје гледам и храним ко своју. Кухам исто како кухам и кући, а оне ће мени: Пази да се дјеца не потрују. Па ако је тако прљаво, што ти једеш овдје, говори док се крије како пуши јер нема кад изаћи на паузу. Кухињу никад не може оставити саму јер увијек неко куца и тражи да једе.

Када имамо сједницу – Раза уноси тацну пуну кафа, увијек с благим црвенилом на лицу. Увијек некако спусти главу и гледа да буде што тиша јер смо ми, наставници, ту као нешто већи, бољи, битнији и паметнији од ње. Јер је зборница ваљда озбиљна ствар. Ту не можеш, као у кухињи, говорити с емоцијама, искрено, онако како мислиш.

Не задржавам се ни у једној школи превише, па се углавном дружим са спремачицама јер од њих учим топлину комуникације с дјецом, срдачност, искреност, приступачност, отвореност. Виђао сам хиљаду пута како дјеци праве чајеве када их боли стомак, дају кромпир за ликовно, како мени, кад немам ситно пара, кажу: Донијет ћеш кад будеш имао. Оне су једноставне. Нису оптерећене својом улогом у школи и не труде се да буду нешто што нису. Већина наставника и наставница сматра да је посебно важна, он или она као личност, па онда то преносе на властити предмет. Само је то битно, ништа друго. Ниједна спремачица ме никада није одмјерила нити пропитивала моје способности, као што су то поједине колеге у неким школама.

Осми је март и Раза ми задовољним погледом показује на прозор препун цвијећа. Каже: То су мени моја дјеца купила. Она није у учионици с њима, али утиче на њихов одгој и наобразбу. И не само она, него бројни други људи који такођер раде у школама: домари, спремачице, секретари. А увијек су у првом реду за похвалу само наставнице, директорице, министри. Ове мале, обичне људе, који хране дјецу по школама, склањају их од кише, бришу сузе због лоше оцјене или прве симпатије ријетко кад ко спомене.

Раза ми је рекла како јој је једна наставница, када јој је ова у журби због превеликог посла рекла да сама себи узме виљушку, казала: Ја нисам джабе завршила факултет и ишла у школу. Прошле је године у трамвају, враћајући се послије Осмог марта с цекером препуним цвијећа, младићу чија ружа није била најљепша понудила: Ево, узми једну моју коју хоћеш и поклони дјевојци. Тако у трамвају. А у зборници сједа за сто тек након што се наставнице почасте.

Шта хоћу рећи? У школи на одгоју дјеце не раде само просвјетни радници, него и друго особље. Неки од њих то чине много боље од појединих наставника јер нису заслијепљени идејом да су нешто велико и незамјењиво. Они дјецу заиста гледају као своју. Наставнице су понекад превише уморне, па не виде најјасније, док остало школско особље плаче, смије се, пјева... с ђацима и они то осјете, па им зато често више вјерују. Спремачице су моје омиљене колегице у школи – од њих сам више научио него од појединих колега.

 

Пише: Анес Осмић

Извор: Школегијум


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.