Србија: Јека медијске тишине у сјени ауторитарности

Неки новинари су изгубили посао, некима је укинута емисија која постоји преко две деценије, а неки и данас воде оштру битку са влашћу која не трпи ни најмању критику...

Dragan Bursać / 18. фебруар 2015

Када погледамо готово све балканске земље, јасно се види огроман диспаритет између декларисаних, пропагираних, па чак и законом заштићених медијских слобода на папиру, и стварног стања, стања потпуног медијског мрака, за које смо мислили да је иза нас, заједно са  деведесетим годинама прошлог вијека. “Понајбољи” и највидљивији примјер оваквог стања јесте Република Србија са садашњом влашћу.

 

“На Балкану је све јаче присутан нови модел ауторитарне власти”, тврди Флориан Биебер, стручњак за Балкан. Као примјер наводи тренутну ситуацију у медијима у Србији, што сматра дијелом опште "кризе демократије на Балкану”. На питање БУКА портала о стању слободе медија у Србији, Биебер је експлицитан:  

 

“Мислим да је слобода медија значајно смањена. Комбинација притисака од стране владе и лоше економске ситуације учинили су медије рањивим, што је додатно отежано фрагментацијом медија.  Мислим да главни ризик није отворена цензура, већ аутоцензура, новинари који се плаше за свој посао, новинске и медијске куће које се плаше да не изгубе оглашиваче, тако да је директна интервенција државе само крајња мјера.”  

Новинарка Контрапресса, Жарка Радоја, каже да је тешко говорити о новинарској слободи у вријеме јаке контроле и цензуре медија, па самим тим и аутоцензуре новинара. Међутим, она сматра да та медијска слобода ипак није искључиво декларативне природе:

“Не могу рећи ни да је само декларативна, јер се ту и тамо провуку озбиљни критички текстови у дневним листовима наклоњеним власти попут “Политике”. Дневни лист “Данас” је такође критички окренут ка власти.... Неки људи су изгубили посао због тога, некима је укинута емисија која постоји преко две деценије, а неки и данас воде оштру битку са влашћу која не трпи ни најмању критику”, каже Радоја.  

Радоја оцјењује да је ситуација слична у свим земљама регије, додајући да слобода медија постоји, али углавном на маргини – на алтернативним порталима којих Србија, за разлику од Хрватске и БиХ, нема много.

Ненад Милосављевић, уредник сатиричног портала Нјуз.нет, истиче да је слобода медија и новинара  у Србији сведена на ријетка “острва” у мору цензуре и аутоцензуре:

“Већина медија не да не смеју да напишу ниједно критичко слово против премијера Александра Вучића, већ чак активно раде и на изградњи култа његове личности, што траје од када је дошао на функцију. На светској ранг листи слободе медија, Србија је ове године пала за 13 места, што и није чудно ако видимо како су се бахато поједини државни функционери у претходних годину дана понашали према новинарима, како су емисије скидане с програма, како су сајтови обарани хакерским нападима...добро је да нисмо пали још више на тој листи. Последњи у низу сулудих притисака на новинаре и новинарство је захтев министра финансија Душана Вујовића да му новинари питања која намеравају да поставе на конференцији за штампу шаљу унапред”, закључује Милосављевић.

 

Он додаје да ће вријеме показати колика је та количина  притисака, понижења и деградирања коју су новинари и уредници у Србији у стању да поднесу, прије него што дигну глас. Ако га уопште икада дигну.

Занимљиво је како садашња власт у Србији више од било које претходне тврди да је проевропска. Но, право питање је колико су они заиста опредијељени за заштиту слободе говора и поштивање европских медијских стандарда.

С тим у вези, Флориан Биебер је скептичан:

“Мислим да нису нарочито. То не значи да њихови претходници нису такође утицали на медије, али садашња влада, чини се, много мање води рачуна о слободи говора, а култ вође око премијера свакако не помаже.”

Жарка Радоја је још експлицитнија када објашњава стање новинарских слобода у Србији:

“Власт се, мислим, од свих својих обавеза, највише ангажује управо на “слободи говора”. На све могуће начине покушава да је ограничи, укине, затуче. Не трпи, као што рекох, ни најмању критику. О томе јасно говоре пацке ЕУ које Србија добија све чешће. То није чудно, ако се узме у обзир да нам је премијер као министар информисања из најгорег периода Милошевићеве владавине, по питању слободе медија."

Она поентира да грађани Србије овакву медијску ситуацију нису имали ни деведесетих, јер је тад ипак постојао озбиљан фронт опозиционих медија. Сада тога нема.

Ненад Милосављевић појашњава да је бесмислена свака декларативна подршка слободи медија, када премијер Вучић свако критичко питање доживљава као атак на себе:

“ Недавно је испрозивао телевизију Н1 зато што је основана америчким капиталом, а са новинарком Блица се, уместо да јој одговори на постављено питање, буквално посвађао на конференцији за штампу. То није добар и нормалан начин опхођења према новинарима и медијима и ту не помаже никакво декларативно залагање за њихову слободу. На папиру се пропагирају једне вредности, а у пракси се заступају сасвим друге, супротне. Створена је атмосфера да свако ко се усуди да постави незгодно питање, напише критички текст или изговори нешто што се некоме не свиђа, аутоматски бива оптужен за рушење државе, издајништво, плаћеништво и шта све још не. Не видим сврху такве параноичности владајућих структура у околностима када имају тако велику подршку гласача. “  Када овако сагледамо ситуацију, поставља се логично питање - Постоје ли механизми  помоћу којих би се новинари и медији могли заштити од таквих "демократских" режима?

Флориан Биебер сматра да би солидарност медија могла бити један од начина:

“Солидарност међу новинарима је најбољи начин да се против овога бори, али то је тешко. Ако су медији и новинари фрагментисани, лако их је контролисати. Притисак из вана може помоћи да се ријеши нека нарочито јака интервенција, али тихи притисак ће остати и само медији који су организовани могу му се одупријети.”

Жарка Радоја, новинарка Контрапресса је песимистична: “Не постоје, бар не у Србији. Свих ових година, од пада Милошевића, новинари и новинарска удружења нису успела да изграде механизме за заштиту колега, нити за заштиту професије. Имамо суморну ситуацију да се саопштења НУНС-а скоро ни не објављују у медијима. Ако се и кад огласе, а то је ретко. “

Други проблем који Радоја наводи, а који додатно отежава ситуацију у медијима у Србији, јесте тај да је “Србија постала земља таблоида”:”Једино што је процветало у овој земљи од пада Милошевићевог режима јесу таблоиди, које не знамо ко финансира. Свих ових година, наша удружења нису успела да се изборе ни за транспарентност пословања медија у Србији.”

Исправљање кичме, као лијек

Ненад Милосављевић, уредник портала Нјуз.нет, јасно каже да је ситуација алармантна и да треба рећи - Доста!

“Механизам је да новинари и медији “исправе кичму” и да кажу “ДОСТА”. Не може један човек да држи у шаци већину медија и да нико не сме ни да “писне”.  То није нормално стање, то је болест друштва. Као што није нормално ни да се у једном демократском друштву и систему у којем постоје институције за све пита само један човек. Новинари морају да врате своје достојанство и да почну да раде свој посао, а не да пишу оно што им се наручи и да се праве блесави све док паре “капљу” на рачун. То је можда краткорочно добро за њих, али ће им се врло брзо обити о главу.”

 

Треба се запитати могу ли новинарска удружења у Србији радити синхронизовано, заједно и организовано, ако ништа, онда због очувања дигнитета професије. Жарка Радоја одговара потврдно, али наглашава да и ту има и те како много потешкоћа:

 

“Наравно да постоје такве могућности, али морамо имати у виду и околности. Ако се сетимо случаја Сноуден и Гардијана, понашања британских власти у том случају – чему ми, новинари, у нашим банана државама можемо да се надамо?Што се тиче синхронизованог односа, то је бар у овом тренутку тешко могуће. НУНС и УНС седе заједно у Савету за штампу, али мимо тога, позиције су потпуно различите.”

 

Ненад Милосављевић тврди да сама новинарска удружења, као таква,  не могу учинити богзнашта:” Ма колико новинарска удружења била агилна, чини се да она не могу много тога да ураде. Цела струка мора да устане у своју заштиту. Новинарска удружења могу да помогну и да буду добра подршка, али је неопходно да се сви ми заузмемо сами за себе. Ако себе сами не поштујемо, нормално је да нас неће поштовати ни носиоци власти и третираће нас тако како нас третирају.” Флориан Биебер можда најбоље сумира начин на који функционише садашња власт у Србији:

 

“Они су опортунисти и хтјели би да имају "и овце и новце", како се то каже, хтјели би и ЕУ и признање и углед који то доноси, али и да задрже контролу код куће.” Право је питање какву поруку власт шаље Европској унији својим бахатим поступцима и није ли мало лицемјерно да се сви куну у ЕУ, а власт креира овакву медијску слику?

Жарка Радоја каже да је лицемјерство власти можда и најмањи проблем:

“Просечна плата у Србији је најнижа у регији, незапосленост расте, динар пада, а нама премијер сваки други дан говори да је стање никад боље, или, да га цитирам, да му је непријатно колико нам је добро.

Обећавају се потпуно сулуди пројекти, попут Београда на води, због којих се крше сви законски и процедурални прописи, док се грађанима који су настрадали у поплавама куће не обнављају, смањују се пензије, укида помоћ најугроженијим скупинама. 

Србија се све више задужује, у државним фирмама стручни људи се смењују како би се направило место за гласаче који немају потребне квалификације. Најављују се приватизације јединих државних компанија које доносе новац – Телеком и ЕПС.

Укратко, да су само лицемерни, то би лако поднели. Власт у Србији системски подрива државу и институције. То је видљиво свакоме ко један дан баци поглед на медије у Србији, па би требало да буде видљиво и представницима Европске уније. “

Ненад Милосављевић каже да је у читавој овој причи много страшније то што постоји утисак да Европска унија није претјерано заинтересована за третман медија у Србији:

”Неколико пута је било неких млаких реакција, али оне нису значајније утицале на стање медија у Србији. Свесни смо да ЕУ тренутно има важнијег посла и да не желе превише да се мешају у дешавања у Србији, све док ова влада реализује зацртане циљеве који су важни за ЕУ, тако да можда и не треба превише рачунати на помоћ са те стране. Зато новинари морају да заштите себе.” У се и у своје тастатуре

 

Умјесто закључка, можда би било добро поновити, по ко зна који пута,  да се ЕУ неће приближавати Србији уколико она то не жели. А, одистинску жељу ће показати када буде уживала и конзумирала демократију, не због ЕУ, него због свог народа и својих медија. Са друге стране, на медијима у Србији је да сами одвоје “жито од кукоља”, да се организовано, институционално бране, професионално радећи свој посао, и најпрече - да сваки појединац, невезано за удружење, ради и дјелује као слободна јединка у медијском свијету.  


Бука препорука

ЕУ/БиХ

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.