Срђан Ваљаревић: Трудим се да не тупим

Изгледа да је овај писац, који је своју посљедњу књигу објавио прије чак 12 година, поновно спреман за објављивање, што се међу његовим читаоцима и у књижевној јавности нестрпљиво ишчекује.

BUKA portal / 16. септембар 2019

 

Срђан Ваљаревић један је од најчитанијих српских писаца у Хрватској, али и у остатку регије. Аутор прозних записа ‘Зимски дневник’, романа ‘Људи за столом’, ‘Лист на корици хлеба’, ‘Дневник друге зиме’ и ‘Комо’ те књиге пјесама ‘Джо Фрејзер и 49 песама’ међу регионалним љубитељима књижевности има статус стидљиве роцк-звијезде која ријетко наступа уживо. Но изгледа да је овај писац, који је своју посљедњу књигу објавио прије чак 12 година, поновно спреман за објављивање, што се међу његовим читаоцима и у књижевној јавности нестрпљиво ишчекује. Ваљаревић је протеклих дана у Загребу био гост Фестивала свјетске књижевности, гдје је у разговору с писцем Андријом Шкаром говорио о својем писању, животу и другим важним темама.

Већ скоро два десетљећа прати вас велика популарност међу читатељима, такорећи култ, а живите повучено и, како би многи рекли, попут самотњака. Већина ваших колега грчи се и мучи како би били што видљивији у медијима и на друштвеним мрежама. Вас нема нигдје, а међу најчитанијим сте писцима на постјугославенском простору. Како се сами односите према томе?

Немам неки посебан однос, то је нешто што чујем или прочитам, али и нешто о чему не могу да размишљам. Ништа од онога што се дешава након што објавим оно што напишем није у мојим рукама, тиме се више не бавим. А и не желим да буде другачије, добро је овако. Не желим да ми живот буде под утицајем тога, објављивање књиге, појављивање тамо или овамо, објашњавање самога себе и онога што радим, то ми је одвратно. Пишем због себе, чак и ако неко помисли да је писање узалудно, да то не треба никоме, ја то радим јер ми није узалудно, треба мени. Других амбиција и немам.

Цассаветес, Брессон, Wалсер…

Што је, по вама, томе допринијело, осим награда и аутентичног књижевног свијета који нудите у својим прозама и поезији?

То је нешто што ја никако не могу да знам. Ја се трудим да не тупим. Ето, можда то.

У ‘Дневнику друге зиме’, као и у ‘Кому’, ваш приповједач је пасионирани ходач и проматрач. То је ваша доминантна перспектива, чини се да без ходања не бисмо могли ни замислити вашу књижевност. Кроз ваше писање испреплићу се два етоса и двије праксе: ходачка/спортска и аутодеструкцијска/овисничка. У којој су оне вези у вашем животу и писању?

Пешачим одувек, немам аутомобил, немам бицикл, и одувек сам волео да пешачим. Ја сам пешак. То није у некој великој вези са спортом, али сигурно је да на известан начин одреди и неки начин живота и гледања на град, улице, друге пролазнике, зграде, куће, дрвеће, све оно што чини тај живот напољу. Другачије пролази време, и на другачији начин, сигурно. И то је потпуно супротна позиција од ове друге коју сте навели, која је статична, најчешће непомична, иако пијана, да тако кажемо. Али и тако време пролази на неки другачији начин. Може да буде занимљиво и тако. Мени више није, било ми је довољно.

Кад читамо неке ваше романе, чини се као да пишете ногама, не руком. Не спадате у писце који сједе у својим радним собама и стварају сложене наративе и фиктивне свјетове. Ваш протагонист је најчешће човјек који непретенциозно хода свијетом, биљежи виђено и властита стања и мисли.

Волим да користим све то што имам и што могу, и ноге, и руке, да гледам и да слушам, па онда све то да преносим у језик који највише одговара таквој свакодневици и таквом животу. Да свему томе дам неку улогу и значај. Мали, али значај. Да истакнем стопала или ципеле и њихову улогу у свему, на пример.

Говорили сте у једном интервјуу о ангажираном писању и рекли сте нешто занимљиво, а сводило се на то да постоје разне врсте ангажираног писања. За вашу се књижевност на први поглед не може рећи да је у питању врста друштвеног ангажмана: рат, национализам и насиље најчешће констатирате, ријетко се бавите изравном критиком режима и политике. На који је начин ваше писање ипак (друштвено) ангажирано?

Знате, ја верујем да у овом тренутку неки момак, или нека цура, свеједно, цура која ради негде, у некој самопослузи или у фабрици или за шанком, и која кад прочита ово, може да помисли: ок, ако је могао овај тип онда могу и ја, и да поверује у себе, и да оно нешто друго што ради, шта год то било, писање, цртање, певање, свирање, роњење, превођење, било шта, да само треба да настави, да буде упорна, да ће јој упорност и труд ипак донети нешто неочекивано, и да вреди бити упоран. Ја сам био тај момак, имао сам 17 година кад сам почео да радим у радионици, после сам имао 20 година кад сам радио као конобар, или 22 године кад сам радио као молер у Западном Берлину, и гледао сам увече филмове у Кинотеци, и неки филмови су ми давали снагу. Или сам читао књиге, и неки писци су ми давали ту снагу. Не сви, наравно, али неки јесу. Јохн Цассаветес и његови јефтини филмови, и Роберт Брессон и његови филмови, и Роберт Wалсер и његове приче, или Симоне Wеил и њене књиге… То ми је давало снагу, а не пиво и пријатељи, никако, то је будалаштина. Лакше сам подносио радионицу. Ја верујем у такву ангажованост. Нека цура или неки момак могу то да помисле: у реду, ако може овај тип, могу и ја. Ја о томе и пишем све време и стално. И да може и да се почне поново, ако се негде погреши, па опет, и кад мислиш да је немогуће, поново, исто, испочетка. И ово није фраза, то је једноставно чињеница, то постоји. О томе пишем, и то је моја ангажованост.

Ваш роман ‘Дневник друге зиме’ састављен је од дневничких записа које сте писали након болничког лијечења почетком 2000-их и пјесама насталих раније у болничком стационару. У питању је релативно риједак цроссовер поезије и прозе. Зашто сте се одлучили за такву форму?

То је роман о човеку који у једном периоду живота води дневник и пише поезију, и написан је у првом лицу. То ми се учинило да је најбољи начин да испричам ту причу коју сам желео да испричам, о човеку који само то ради. И то кроз форму дневника.

У вашим интервјуима примијетила сам да одбијате књижевност назвати радом. Кад говорите о раду, најчешће спомињете физичке и друге послове изван књижевности које сте радили за новац. Но чињеница је да већ годинама посвећено пишете, за себе и за објаву, што није увијек исто, па није ли то у коначници ипак рад?

Јесте, слажем се. Потребне су ми биле године да то прихватим, и да на то другачије гледам. И сад на писање тако гледам, као на нешто што се озбиљно ради, за чим се после осврнете, поправите, допуните, нешто промените и тако даље, на крају кажете сад је текст готов, сад је добро, сад је посао обављен. И онда можете да идете даље. Много тога се промени у животу, али најчешће се и од тога, тих промена, касније прави нешто много веће него што је било. И за већину послова које сам радио у животу мислим да нису ништа више од обичних, сасвим пристојних послова. Од којих могу да направим бурну биографију ако ми се пренемаже, или да то третирам као чињенице, такве какве јесу. Ово друго је боље.

Негдје сте споменули да често пишете и сами за себе, без намјере за објављивањем. Како и кад уопће одлучујете који је текст вриједан објаве? Имате ли и јесте ли имали дугогодишњег уредника, некога тко вам је помагао или вас менторирао у раду на књижевном тексту? Је ли вам то уопће потребно?

Нисам никад имао некога ко ми је помагао, или на дуже неког уредника, иако мислим да то уопште није нешто лоше, напротив, то може пуно да помогне. Лако се направе пропусти или неке грешке, увек добро дође кад неко други ипак прочита па вам нешто сугерише. Повремено јесам имао сугестије од некога, уредничке или лекторске, и то ми је увек било од помоћи. Често сам писао без намере да објављујем, то волим, пишем због писања, на десетине неких бележница сам испунио и тако стоје. Али у последње време завршавам ствари, овај један нешто дужи рукопис, па и нешто ново. Лако се одлучим, и пре него што започнем знам о чему ћу да пишем, тада и одлучим да ли је за објављивање или није.

Наступ у Лиону

Колико често путујете изван Србије у посљедње вријеме и што вам носе та путовања: предах, одмор, промјену шетачке и списатељске перспективе, нешто посве друго?

Једно време нисам путовао уопште, неких четири или пет година, али од прошле године поново путујем. И због обавеза сам путовао, а недавно сам путовао и на Корчулу, после 29 година сам био у том граду и на том отоку. Боравио сам тамо пуне три седмице. Пошто сам тамо провео доста времена кад сам био млађи, код рођака који је на Корчули живео, и пошто сам тамо и радио као конобар пуних пет летњих сезона, и имао сам пријатеље тамо, сад ми је то све било ипак са доста узбуђења. Познајем и даље све те улице, знам где и куда да идем, неке људе сам препознавао на улици, познајем и обалу, и неке шуме су ми познате, али је ипак све другачије. Друге емоције, нове. То је било узбудљиво. Срео сам се и лепо се дружио са старим и одличним пријатељем Синишом, наставили смо тамо где смо још онда стали, и то је било одлично. Ништа се ту није променило у нашем односу. А онда и неки људи више нису живи, газда Андрија код којег сам радио, диван човек, није више жив, и то ми је недостајало, да с њим попричам. Углавном, то ми је најсвежије, али и нешто што до сада нисам имао прилике да доживим. Да се вратим на место где сам провео пуно времена и да то могу другачије да сагледам, и то време онда, и само место, мислим на град Корчулу, и околину. Било је јако занимљиво. Нисам имао слично путовање.

Недавно сте ушли у шесто десетљеће живота. По чему се 52-годишњи Ваљаревић разликује од оног који је крајем 1990-их путовао на стипендију у Италију, на језеро Цомо?

Само пар приметних чињеница: не пијем, будим се раније, више радим, имам пуно седих у коси. Све друго је исто.

Најављено је да ће почетком идуће године изаћи ваш нови роман, након 12 година паузе. Већ сте и потписали уговор с издавачком кућом Лагуна за нову књигу. Можете ли нам открити чиме се бавите у новој књизи, је ли у питању какав стилски и/или тематски, формални заокрет? У којем је раздобљу писана, чиме сте у њој били заокупљени?

То је текст који има структуру јапанских старих филмова, нема ни почетак ни средину ни крај, већ је све време само средина. Извукао сам један период живота и испричао га, без неких важних догађаја. Нема анегдота, нема ничега. На другачији начин сам писао, мирније, и то је све. Биће ускоро.

Што памтите из својих досадашњих гостовања пред хрватском публиком? Колико уопће данас волите те наступе уживо?

Немам много искуства с наступима, нисам их ни имао много. Избегавао сам их. Пет-шест наступа у Француској, три-четири у Немачкој, два-три у Хрватској и два-три у Србији, свеукупно то је петнаестак у животу. Не волим много те ствари, не осећам се лагодно, формални разговори и тако даље, не уживам у томе. Али ипак може, увек буде нешто занимљиво. У Француској ме један човек питао колико је на мене утицала француска витешка књижевност из 16. века. Био је озбиљан. То је било у Лиону. Узео је микрофон и то ме је питао. Запамтио сам га. Гледао ме је и држао тај микрофон и чекао да му одговорим. И ћутао сам. Ето, то сам запамтио од свих наступа.

 

Портал Новости


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.