Српска верзија чаробне дјевојке из снова

Једном сам као клинка у неком женском часопису прочитала текст о неколико типова жена које су осуђене на несрећну љубав.

Marija Ratković / 21. октобар 2015

 То су она дивна неоправдана уопштавања из популарне психологије типа "татина девојчица" или "медицинска сестра" али један од њих је био насловљен "девојке (или жене) које превише воле". Питала сам се како неко може превише да воли? И пре него што сам прочитала текст до краја било је јасно да ћу кад порастем сигурно бити девојка која превише воли. Концепт "превише љубави" је звучао супер, а и никако се нисам препознавала у женама које у сваком трагају за татицом или вуку хрпу аннабе џејмсдин пропалитета за собом, (не)надајући се да ће им неко рећи хвала, остале искрено - нисам ни запамтила.

Пре него што сам икога заиста волела (не рачунам то што сам чекала да ме запроси Стојадин који је живео прекопута и носио дабл деним и што сам годинама лудо волела Мирослава иако ме је ошамарио на физичком) имала сам осећај да сам ја та што превише воли, што има неисцрпни капацитет за љубав, краљица љубави, богиња, бич ајм Мадона.

Ауторка: приватна фотографија

Пре неку годину, био је актуелан термин Маниц Пиие Дреам Гирл (МПДГ), за те рибе које у филмовима без обзира на своје презанимљиве животе, немају другу сврху сем да воле главног лика, и помогну изгубљеним дјечацима да постану мушкарци. Тај прототип девојке, дефинисан ваљда у исто време кад и Санденс филм или хипстери, покушава да објасни феномен недорађених женских ликова (за више о томе, на пример, Бецхдел тест ), али и таштину празнине савременог доба и промашене људске односе. Али ма колико редуктиван био концепт "маничне чаробне девојке из снова" или Базаров прототип "жене која превише воли", то нажалост није измислио неки проминентни инди редитељ већ то постоји.

Мислим, у стварности, управо се то дешава. Већина предивних жена које знам изгледа превише воли мушкарце (или жене) који су око њих. Већина предивних жена нема дубљу сврху од удадбе рађања/усвајања деце уз осмишљавање живота размажених и преплашених мушкараца или уеер особа штагод, којима је домет да у најбољем случају просечно воле. Јесте, и шта ако сам ја због идеала романтичне љубави чији сам талац, једна од њих?

Океј, ја сам жена која превише воли (сигурна сам да постоје и мушкарци који превише воле, али не знам ништа о томе). Ево како је то. Као што сам у тексту о заљубљивању и рекла, нисам баш фан тих површних осета који су у каузалној вези са емотиконима и шареним медама и зекама. Више сам фан љубави за цео живот. Недавно је један друг открио моју највећу тајну - болесно неокрњену романтику која се граничи са перверзијом. Осећај када је он изговорио:Па ти си у ствари романтична? био је сличан осећају који копрофиличари имају кад им неко ненајављен уђе у бросер хистор - мешавина срамоте, искреног паралишућег страха од одбацивања и ирационални промил наде да та особа можда дели твој фетиш и да те разуме.

Океј, мој фетиш је апсолутно неразумна (али и непатолошка) љубав која обједињује све могуће идеализоване главне јунакиње од Орканских висова преко Миранде Джулај до Стое. Мој фетиш је да упознам свој поер цоупле, особу с којом ћу остварити већи део фантазија свих врста, која ће ми бити најбољи друг, љубавник и евил мастерминд, а у ствари најбоље би било кад бисмо заједно завладали светом и започели нов светски поредак заснован на љубави, здравој исхрани и супер музици. Не мора да уме или зна ништа посебно, не мора да буде ни мушко, ја сам ионако незрела миленијумска генерација емоционално на нивоу новорођенчета, и очекујем само искрену љубав и незаборавне тренутке у двоје. (Ух, овако постављено, кућни љубимац испуњава услове, додаћу и човек, ипак.)

Мало ко од мојих пријатеља зна за овај мрачни феномен. И то не кажем у маниру популарних естрадних стејтмента, "превише сам добра, превише верујем људима" него стварно то мислим, то јест осећам. Временом сам научила то да хендлам, односно да прикривам своја припроста очекивања од свих, јер иако то звучи на прву супер, заправо је замка.

Замка тих ужасно великих очекивања у љубави (ван ранга кућних љубимаца) и у исто време парадоксално ниских стандарда (у самом појму очекивања) је оригинално замишљена за моје остварење сна о вечној љубави, али као у оном "инвентивном" графиту из деведесетих -ко први девојци, сам у њу упада. Нема ко се није испримао на први део огласа "Бескрајно ћу те волети, ти не мораш да радиш ништа, сем да ме увек овако лудо волиш и будеш ту за мене." Пошто је овај други део, после "не радиш ништа" изгледа као оно у банкарским брошурама што је написано ситним словима и што нико не чита.

Ауторка/Фото: Сава Јокић

Све почиње као у бајци, односно реклами. Сретнемо се негде, случајно или не, деси се нека хемија, оп - ја сам у љубави. Првих неколико месеци је дивно и то буквално изгледа као Санденс филм тојест реклама, ја сам лепа и згодна, паметна и занимљива, он је мушка верзија мене, рекло би се - људи са рекламе за мобилну телефонију. Млади, зезају се, уче заједно разне ствари, провлаче прсте једно другом кроз косу, шашаво се доватавају где стигну, сетинг и тако то. Она је наизглед идеална девојка, кува сваки дан од пасуља до сушија, јебе се сулудо двадесет пута недељно, уз то има и каријеру у слободним професијама, страва пријатеље, одличан избор музике, сви око ње су предивни и очаравајући, постоји и неодољиви пас, све је онако као што инди и ромком редитељи измисле. Нјене мане су што је "блесава" и све су уклопиве у боемски стил живота, касни, мало је трапава, прекида друге док говоре и тако даље. Све у свему и даље симпатично.

Следећа фаза је као и код Пикаса и Бритни Спирс, и свих манично срећних људи - плава фаза. Док пишем ово, размишљам како је ролеркостер маничне депресије проблем целе моје генерације, а ја ипак имам среће јер ме нико од бивших није еутаназирао као Бети Блу, прошавши са мном фазу у којој се из блиставе краљице матуре претварам у еманацију депресије и створење из пакла које свуда види апсолутно само цркотине и гној. Девојка која превише воли, обично никада, али никада не осећа љубав коју јој неко пружа. Она зна да је посебна исто колико и сви други, "јединствена као пахуља" и остало, и зато нема јебене шансе да јој помогнеш глупим фразама "све је то у твојој глави" када изнебуха одлучи да је живот срање и да жели да умре. Ако се у међувремену нисте везали, она није осетила поверење и праву љубав у замену за секс, колаче и лекторски део посла, ти си дечко ћао и суочићеш се са својом немоћи пред извесним крајем тог односа.

Као што сам малопре рекла, у питању је замка налик на ону у верским институцијама које на крају подвале страшни суд. Зар им није била сумњива толика "савршеност" од почетка, да ли стварно мисле да је радосна девојка из сна искључиво посвећена истрајној, дубокој (и за данашње услове срамотно) моногамној љубави и да нема свој унутрашњи бол који ништа осим најобичније љубави (какву например емитују слатке животињице и бебе) не може затрпати. Пар људи са којима сам била је моја тешка животна стања чак гледало као велеиздају, само зато што данима нисам устајала из кревета, нисам кувала, имала жељу за сексом или сам просто била болесна од упале плућа например. Мислим да је ову "клопку за пионира", најбоље описати кроз ботанику и оне неке тропске цветове који пре пре пре очаравајуће изгледају и миришу, а изложени инсекти упадну кроз неки скривени тунел и онда умру на дну рупе. Добро можда је глуп пример јер овде нико не умре, али то је суштина, ради се о некој врсти манипулације, као у реклами. Није да ће ти постпејд пакет упропастити живот, ал није ни да неће.

Да, љубав. Нисам писала о љубави. Код жена које превише воле, постоји само један проблем. Партнери не цене скоро уопште њихову љубав, јер је узимају здраво за готово. Свако с ким сам била, гледајући себе мојим очима, мислио је да је бог коме природно припада све што добија. Ствар је једноставна, не постоји превише љубави и то ја најбоље знам јер сам одувек истраживала и растезала те границе. А код љубави се баш брзо уведу високи стандарди, тако да и да сам икад и пожелела да волим мање или умерено или да се одморим од огромне љубави и подршке коју несебично емитујем из часа у час, они би се вероватно згрозили мојом себичношћу. А како ја волим више, они су увек ти који воле мање.

Можда ја волим више, можда спремам гомиле јела, умем да возим скејт или кротим псе, невиђено пушим и пишем семинарске радове, јако добро слушам породичне проблеме, умем с децом и бабама, одвикавам од болести зависности, лекторишем, преводим, цртам, читам, девојка за пратњу и разоноду, способна сам стићи и утећи, угасити пожар и епи напад, али све има своје границе. Е само што те границе никад нико није видео, пре него што их је прешао и пре него што је било касно. Фасцинантно ми је и застрашујуће, кад погледам уназад, до које мере сам вишком љубави размазила људе које сам волела. Али јбг, не могу због тога да ризикујем и да после премало волим некога ко то сасвим сигурно заслужује. Није да се љубав троши.

Као и свака МПДГ, у досад одгледаним филмовима нисам била главна улога. Подређена није права реч, јер МПДГ је због својих бројних и очигледних квалитета и склоности често чак доминантна, али нажалост њена улога је лимитирана, она је ту само да истакне коначну победу коју ће главни лик извојевати научивши поред ње све циркуске вештине и животне мудрости. Али живот није филм, и моја сврха није узгајање здравих и успешних људи, те је више него очекивано да се после (пре)великих љубави осетим помало искоришћено. Није то искоришћеност, није ни издаја, то је онај осећај кад бивши мува рибе на форе које си му продала пре пет година, кад нека потпуно непозната девојка с којом је френд на фејзбуку постује песму коју сте заједно слушали на викендици, такве ствари.

Осећај да сам послужила неком вишем циљу и да је моја улога завршена. Сваког свог дечка (да не кажем сву тројицу) престала сам да волим и не осећам љубавни бол, али ме мало гуши туга. Гуши ме свест о томе да су после мене умрли, разочарали се (они воле термин "упропастила си ми живот", ал нико их не пита), али руку на срце и одморили се од менталног и сваког другог напора коју љубав изискује. Сами или уз неке девојке, жене, штагод. Не водим баш прецизну евиденцију. Да се сликовито изразим, дубоко ме узнемирује свест да живим у кинематографији у ком је Натали Портман епизодна улога у неком филму, иако њено име вероватно продаје тај филм на бо оффице-у. И не, не мислим да сам ја холивудска звезда која је завршила Харвард, него да свако заслужује да буде главна улога - бар у свом животу - и да је то потпуно легитимно очекивање.

Ауторка

И да, јеботе, престрављена сам. Сваких 76 година кад прође Халејева комета и кад се поново заљубим, понадам се да ће та особа пожелети да ме заиста упозна и да ће остати са мном кад сам болесна да ми дода јастук или направи сендвич, лепо угости или да ме грли кад плачем апсолутно без разлога и када се понашам одвратно или напорно упркос свести и здравом разуму. Како неком да кажеш хеее можеш да се јебеш са курвама код железничке, можеш да радиш у иностранству, можеш да не умеш јебено да читаш или болујеш од полно преносивих болести, ја ћу те и даље волети, а заузврат желим само најискренију могућу љубав, некритичку подршку кад је тешко без икаквих примеса паметовања.

Ал испада да је некад је то теже од свега и можда само то нећемо моћи и пући ћемо кад се уморим од (св)ега и можда због тога умрем једног дана од туге, спонтано, например - сама, за нову годину. Мој свет је постао изграђен око тога да одјебем што више људи од себе, да енормни капацитет за љубав и посвећеност, дегени не би арчили на глупости. Развила сам отуђеност, изолованост и специфичну одвратност према додирима у пролазу који не значе апсолутно ништа.

А не дај боже, да сам се заљубљивала често, до сада бих вероватно завршила ко самохрана мајка на креку уз неког ко ме продаје на штајги за два пелинковца. И не, немам проблем са самопоштовањем, врло сам на месту, али нажалост, као и већина људи данас, изгубљена сам у збуњујућим односима и не знам праву меру блискости и љубави нити разазнајем њихове границе. Мислим да и не желим да знам. За разлику од живота, у рекламама ми никада не одгледамо крај и не знамо шта ће бити с оном срећном рибом која ужива у слободи док рекламира улошке са крилцима, дал ће се смувати са познатим глумцем из суседне рекламе за банку и навући на антидепресиве јер је неостварена, усамљена и сјебана, ил можда ипак убоде хепиенд уз постпејд. Јер хепиенд је скроз океј.

 

вице.цом

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.