Шта је нама 8. март и зашто је овај датум важан?

Осми март је само један дан у години када се присјећамо борбе за женска права, али никако не смијемо заборавити да та борба и даље траје.

Maja Isović Dobrijević / 08. март 2019

Иако сваког дана треба инсистирати на равноправности полова данашњи дан је важан датум у историји и треба нам послужити да се подсјетимо због чега славимо Осми март и шта се тим датумом указује.

Међународни дан жена (скраћено Дан жена), међународни је празник који се обиљежава 8. марта сваке године. Тог дана се славе економска, политичка и друштвена достигнућа припадница женског пола. Први Дан жена се славио 28. 2. 1909. у САД темељем декларације коју је донијела Социјалистичка партија Америке.
Између осталих важних историјских догађаја, њиме се обиљежава и пожар у фабрици Триангле Схиртwаист у (Неw Yорку 1911. године) када је погинуло преко 140 жена. Идеја да се обиљежава међународни дан жена се први пут појавила почетком 20. вијека у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших радних услова.

Жене запослене у индустрији одјеће и текстила су јавно демонстрирале 8.3. 1857. године у Неw Yорку. Текстилне раднице су протестовале због лоших радних услова и ниских плата. Демонстрације је растјерала полиција, а те исте жене су основале синдикат два мјесеца касније.

Протести на 8. 3. су се догађали и слиједећих година, од којих је најпознатији био 1908. године када је 15.000 жена марширало кроз Неw Yорк тражечи краће радно вријеме, боље плаће и право гласа. Године 1910. прва међународна женска конференција била је одржана у Копенхагену у организацији Социјалистичке Интернационале те установила “Међународни дан жена” на приједлог славне њемачке социјалистице Цларе Зеткин.

 

 

Клара Цеткин: Икона борбе за женска права
 

 

Слиједеће године је Међународни дан жена обиљежен од преко милион људи у Аустрији, Данској, Њемачкој и Швицарској. У предвечерје првог свјетског рата жене широм Европе су одржале мировне демонстрације 8. 3. 1913.

 

Историја женских покрета

 

Демонстрације поводом Међународног дана жена у Русији биле су први стадијум руске револуције. Након октобарске револуције, бољшевичка феминсткиња Алеxандра Коллонтаи наговорила је Лењина да 8.3. постане државни празник, и током совјетског периода се користио за обиљежавање "херојства радница".
Међутим, у многим комунистичким државама је тај празник изгубио своју идеолошку осонову и постао прилика за мушкарце да исказују своју љубав и поштовање према припадницама супротног спола, послуживши као својеврсни амалгам Мајчиног дана и Валентинова у западним државама.

Дан жена је остао државним празником у Русији, Бјелорусији, Украјини, Казахстану, Киргизији, Молдови, Монголији и Таджикистану, а обиљежава се цвијећем и поклонима.
На Западу се Међународни дан жена углавном престао обиљежавати 1930-их, дијелом и због тога што га се повезивало с комунизмом. Међутим, 1960-их су га поновно почеле славити феминистице. Године 1975, која је проглашена

Међународном годином жене, УН су службено почеле обиљежавати Међународни дан жена. Интересантан је податак да је Швајцарска била посљедња земља у Европи која је увела право гласа женама (1972).

Данас многе организације у свијету, обиљежавају Међународни дан жена, а неке се настоје изборити да постане државним празником у којима то још није случај. У БиХ данас се одржава много догађаја којима је циљ да се укаже на положај жена код нас.

Босна и Херцеговина и даље је традиционално друштво у коме се жене сваким даном требају борити за бољи положај у друштву. У бх политици положај жена јасно говори да смо далеко од равноправности полова и да је потребно још много тога урадити да се ситуација поправи.

КОЈЕ ИСТОРИЈЕ НЕ ПИШЕМО ДАНАС?

Дијана Гајић, професорица српског језика и књижевности која је завршила и мастер Родне студије каже да је Осми март историја борбе за женска права сажета у један дан, коју свакако треба цијенити и на њу се изнова подсјећати, поготово зато што она непрестано траје.

“Сваке године шаљу се поруке о важности Осмог марта, и мислим да у том смислу нисмо заборавили на борбу за женска људска права, која су једно од кључних цивилизацијских достигнућа, иако су се услови за њихово остварење, рекла бих, стекли помало окасно. Из данашње перспективе тешко је прихватити чињеницу да је половина становништва већине земаља била тако обесправљена све до прошлог вијека. Због тога толико историје, коју су писали мушкарци, треба преиспитати и поново написати јер жене у њу једноставно нису биле уписане и стиче се утисак да у њој нису ни учествовале, да су доприносиле само рађањем дјеце и бригом о домаћинству, или су се бавиле тривијалним активностима. Управо то је разлог зашто неке лекције треба понављати из године у годину”, рекла је Дијана Гајић за БУКУ.

Она додаје да још увијек има много обесправљених, и жена и других скупина, како у неразвијеним тако и у развијеним земљама.

 

Осмомартовски марш у Бањалуци 2015.

 

“Морамо се запитати које историје не пишемо данас, кога сматрамо мање вриједним и гдје се понашамо супериорно, као да нам нешто припада више него некоме другом. Јесу ли то особе друге националности, вјере, стила живота (које бирају нешто што се коси са доминантним вриједностима), сексуалног опредјелјенја, особе другачијих потреба? Јесу ли то животиње, шуме, природни свијет уопште”, каже наша саговорница.

Она напомиње да данас у БиХ није добар ни положај радника ни положај радница, а чак и синтагма радничка права звучи некако анахроно, застарјело.

“Законом загарантована права још увијек уживају само запослени у јавном сектору, док је приватни сектор веома запостављен, нико не контролише послодавце, радници немају коме да се обрате (или имају само на папиру) итд. Жене имају и специфичне проблеме на радном мјесту, нарочито кад је ријеч о планирању породице, али се још увијек сматрају и мање пожељним за руководеће позиције у односу на мушкарце”, објашњава Гајић Д.

Дубравка Вујновић Божић, извршна директорица ДРИП-а каже да њој лично Осми март не представља ништа позитивно, из разлога што оно у шта се овај датум претворио, није оно што би требао бити и шта би требао да значи.

“Сведен је на помаму за поклоним блиским женама уз притисак да неку не заборавим. Када видим каранфиле на улици, осјетим мучнину. Некако су ми они постали симбол за све оно што Осми март није, а требао би бити. Заправо, не би ни требао бити, након стотину година, требало би да смо еволуирали до те границе да о правима жена не причамо само осмог марта, него да се само сјећамо како и зашто је тај дан важан, а жене да живе животе, срећне и задовољне”, рекла је за БУКУ Дубравка.

Она је рекла да је овај датум важан и не би се требао претвори у дан када женским особама око себе дајемо поклоне и цвијеће, а да при томе занемарујемо положај жене у нашем друштву. Невјероватно је, додаје Дубравка, да и у 21. вијеку можемо чути изјаве како су жене слабији пол, како нису довољно вриједне за било шта.

“Положај жена у БиХ је, најједноставније речено, лош. Ако погледамо око себе, видјећемо жене које раде по киосцима, без тоалета! Зимус, на температури од минус 10, држе отворен прозорчић кроз који комуницирају са купцима, чак и када купаца нема! Рекли су им да прозор мора бити отворен! У продавницама жене раде викендима и празницима, а ако им се то не допада ‘има ко хоће’. У БиХ жени није дозвољено да изврши стерилизацију (подвезивање јајника) без сагласности супруга! Када остану у другом стању, добијају отказе, постају терет послодавцу и држави. Жао ми је што то морам рећи, жене су често и саме поборнице оваквих ставова, ваљда због патријархалног васпитања и улоге жене у каквима су гледале своје мајке и баке. Желим нам свима срећан Осми март, да отворимо очи, подигнемо главе и својој дјеци обезбједимо животе достојне човјека. И жене, каже Дубравка В. Б.

 

Ружа, чест поклон женама за Осми март

 

Слађана Зрнић, глумица каже да њој овај дан током посљедњих година постаје оптерећење, јер врло мали број људи зна шта он заиста значи.

“И све је постало мегаломански данас. Љепше је било са каранфилима. Када говоримо о положају жена мислим да оне никад нису биле у тежој позцији. Са једне стране посао, а са друге породице тражи максималан ангажман, а опет много је жена које и немају посао, и њима је такође веома тешко. Желим истаћи да жене заиста заслужују љубав и постовање и морамо да се уважавамо”, каже за БУКУ Слађана Зрнић.

Леила Шепер, активистица из БАСОЦ-а каже да је њој Осми март дан као и сваки други.

“Разликује се од осталих због своје симболике за коју из ове тачке гледишта могу рећи да је закопана испод пошасти конзумеристичких навика и патријархата који нам жели рећи да је то један једини дан у години када ми кажемо хвала свим женама које обављају неплаћене радне активности или су мање плаћене од својих мушких колега за обављање истог посла. Ето, тако им друштво враћа... Мени је осми март борба. Борба као и сваки други дан, само што тог дана имам ‘одобрење’ друштва да говорим о неправди”, каже Леила за БУКУ.

Она додаје да је овај датум важан јер је он својеврсна провјера реалног стања.

“Наравно да колективно нисмо свјесни/е важности и смисла тог датума. Морам признати и да нисам у фазону комеморација, обиљежавања годишњица, симболике, и то ме неће спријечити да заједно са другарицама изађем на осмомартовски марш и још једном (вјероватно путем фејсбука) објасном зашто мени не треба каранфил, али треба неко да заједно обављамо кућне послове”, каже она.

ТЕМЕ ПРАВО НА АБОРТУС И БОРБА ПРОТИВ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

Милкица Милојевић, новинарка каже да је за њу прва прва асоцијација на Осми март црно бијела фотографија Кларе Цеткин и Розе Луксембрг из 1910. године. У време када је ова слика снимљена те двије умне, храбре жене, иконе женске борбе за слободу и достојанство, нису имале чак ни право гласа, али су ипак биле водеће политичарке свог доба, лидерке љевице и боркиње за мир, усред Њемачке, у доба ратне еуфорије.

“Осми март није ретро, он је класика: симбол борбе  за елементарну равноправност мушкараца и жена, за право гаса и право на достојанствен рад. Ови племенити циљеви су и данас актуелни. Право гласа је обесмишљено, кроз популизам и демократију сведену на пуку љуштуру без садржаја, а многе жене не гласају јер сматрају да ‘гласањем ништа не могу промијенити’. Неплаћени женски рад у породици и заједници је глобални феномен, а жене и данас зарађују мање него мушкарци, јер раде лошије плаћене послове. Жене су данас равноправне само на папиру и заробљене у патријархалне стереотипе, па се за сваки грам истинске равноправности морају жестоко борити. Уосталом, погледајте шта су овогодишње осмомартовске топ теме у нашем региону: право на абортус и борба против насиља у породици. То говори докле смо догурали”, рекла је за БУКУ Милојевић Милкица.

 

 

Роза Луксембург: Ја сам била, ја јесам, ја ћу бити!

 

 

Она додаје да се из дјетињства још увијек сјећа будаластих рецитација типа „мајко, теби у част“ и још будаластијих спарушених црвених каранфила.

“Затрпавање суштине јефтиним шаренишом и свођење празника моћне симболике на хибрид Мајчиндана и Валентинова, није од јуче. Осми март има интереснтну историју. У Совјетском савезу је био државни празник, али као ‘дан радница’. На западу је маргинализован као ‘комунистички продукт’, а у СФРЈ се лелујао између фабричких пијанки и породичних манифестација типа ‘једини дан у години када тата усисава кућу и мами доноси цвјеће’. Дакле, нити смо јуче били, нити смо данас свјесни суштинског значаја овог празника. Затрпани смо рекламама типа ‘изненадите своје даме поклоном’ или ‘прославите Дан жена уз тамбураше и вино’, а то баш и нема много везе са борбом за равноправност жена. Већина оних који славе Осми март нема појма ко су биле Клара Цеткин и Роза Луксембург, кад су наше баке стекле право гласа, а кад су Бањалучанке добиле прилику да се запосле у фабрици, нити због чега су раднице у Њујорку прије више од сто година изашле на улицу”, истиче Милојевић М.

Она напомиње да су у БиХ и радници и раднице у очајном положају: потплаћени, млатретирани, натјерани да за кору хљеба раде дан и ноћ.

“То треба имати на уму како се не би, вјештачки, отварао фронт између мушкараца и жена на немилосрдном тржишту рада. Али, чињеница је да су жене, у тој заједничкој радничкој невољи, у још горој позицији него мушкарци. Чешће су изложене мобингу и сексуалном насиљу на послу. Послодавци траже младе и лепе раднице, али под условом да раде на црно, како данас сутра не би отишле на породиљско. Завирују женама у родни лист: ако су младе, не ваља, затрудниће, ако су старије од 40 опет не ваља, то су ‘чангризаве бабе у климаксу’. Жене чешће раде слабо плаћене и напорне послове у текстилној и обућарској индустрији, теже наредују у каријери, приговара им се што због бриге о дјеци и старим родитељима иду на боловање, мада по закону имају право на то”, напомиње она и додаје да се много тога треба промијенити, од привредног амбијента, до економског развоја, јачања синдиката, промоције подјеле родитељских дговорности између очева и мајки, како мајке не би биле ускраћене као раднице.

“Рецимо, по закону, и очеви, већ два мјесеца након рођења дјетета, могу ићи на породиљско и бринути о беби, како би се мајка могла вратити на посао, али до сада је у РС забиљежено само неколико таквих случајева. Оно што жене раднице могу урадити, јесте да прмијене себе: да се боре за свој статус и да не дозвљавају да их породица искориштава као бесплатну радну снагу за кућне послове, јер то вријеме искористити за своје образовање и стицање вјештина које ће им помоћи да се изборе за бољи посао ван куће”, истиче Милкица Милојевић.

Ана Котур, дипломирана правница и активисткиња за права особа са инвалидитетом каже да је њој Осми март нешто сасвим друго у односу на начин на који се празнује.

“Нити га доживљавам као празник женствености, нити је он то по својој суштини, нити треба да буде парада јефтиних бомбоњера и у целофан умотаних ружа. С обзиором да сваки дан живим борбу за рад, мени је тај датум постао кнедла у грлу у коју упакујем кич, патријархат и мирис лака за косу у пролазу градом. Штета што жене готово и не разумију поенту, а мушкарци то добро користе, па нема више маршева попут овог бањалучког”, каже Ана Котур за БУКУ.

Она напомиње да је овај датум важан, јер жена није равноправна.

 

Фото: Илустрација

 

“Ако контекст осмог марта схватимо као борбу за равноправност и једнака права, важан је јер смо се превише удаљили од тога. Комерцијализација је лош брак мушке визије жене и потребе једног дијела жена да не буду одбачене. Некако сам увјерења да су и у индустрији, касније и у социјализму жене биле брутално суочене са проблемом неравноправности, али и отворено користили оружје за борбу за равноправност. Сад, све је упаковано у привид једнакости, а никад у лошијем положају нисмо биле. Наизглед, све смо за права, али велика већина није спремна да се бори, него ће вагати кад ће се удати, и шта ће рећи послодавцу као одговор на забрањено питање, и хоће ли дијете чекајући на стални радни однос, и ко ће дијете чувати ако ће да ради, али најтеже и најгоре је - колико смо спремне да учинимо уступак, колико можемо да жонглирамо и балансирамо, толико права и имамо”, истиче Ана.

На питање какав је положај радница у БиХ, Ана се пита је - којих радница?

“Касирка у великом тржном центру је само проблем ако има дијете због којег мора изаћи с посла, мајка дјетета са потешкоћама је проблем јер ради само пола радног времена или не ради уопште, жена са инвалидитетом је у сјени, иако масу ствари вуче, и у покрету ОСИ, и кроз приватни живот, али тешко да је радница, осим ако се не уклапа у добру пратећу позицију, дјевојчицу Ромкињу не учимо да учи да би радила, већ да бјежи из школе због брака, дјевојчица са села тешко да ће се образовати више од својих родитеља или наслиједити имање да би сама себи посао створила, итд. Гдје настају раднице и гдје нестају жене које завршавају високо образовање”, пита се Ана Котур.

ОСМОМАРТОВСКИ МАРШ

Традиционални Осмомартовски марш под паролом „Нисмо рођене само да рађамо...“  одржава се данас у Бањалуци са почетком од 13:30 часова окупљањем испред Народног позоришта Републике Српске, а завршава на Тргу Крајине.

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.