Шта сам научио из ових неколико седмица живота са Ц.

Овај вирус је нажалост само још један доказ како ништа не уједињује људе као неки заједнички непријатељ.

Adnan Muminović / 24. март 2020

Foto: Ilustracija

 

1. Ми не разумијемо експоненцијални раст: Према легенди, када је изумитељ шаха владару Индије представио игру, владар је био толико одушевљен да му је рекао да као награду изабере шта год жели. Човјек је одговорио да би желио једно зрно риже за прво поље, два зрна за друго поље, четири зрна за треће, осам за четврто и тако даље, дан за даном све до 64. поља. Изненађен и одушевљен таквом скромношћу, владар је ризничару наредио да се човјеку испуни жеља. Проблем је тај што је са оваквим, експоненцијалним растом, владару за 64. поље требало 18,446,744,073,709,551,615 зрна риже, или отприлике 200 милијарди тона. Ми ствари углавном појмимо линеарно, али се као и владар са експоненцијалним растом неизмјерно патимо. У већини случајева нам није ни непходно, али ето, дођу тако времена…

2. Дођу тако времена када разум није нужно рационалан: За све оне (укључујући и мене) који су прије неколико седмица говорили како не треба паничарити будући да више људи умире од обичне грипе, него од овог вируса, то је било сасвим у реду да је овај вирус као грипа и да не расте експоненцијално. Прво и даље не знамо са сигурношћу, а друго тешко појмимо.

Стварно, да ли је паметно паничарити? Еволуцијски гледано, све што нам је омогућило да преживимо је у суштини паметно. Нассим Талеб је тренутно можда најпозванији човјек на свијету да говори о овоме и недавно је на Тwиттеру написао ово: ‘Када сте параноични, можете 1000 пута не бити у праву и преживјет ћете. Ако нисте параноични, довољно је да само једном не будете у праву, и готови сте.’ Хоћу рећи, када се сусрећемо са нечим новим, боље је имати претјерану, него премалу дозу опреза. Наш народ који је преживио рат зна колико је јебено бити неспреман када све око тебе указује на супротно и треба га разумјети. Јеби га, кога змија уједе и гуштера се плаши. То опет не значи да не постоје параноје које су и даље контрапродуктивне и деструктивне.

3. Несрећа је као ватра, истопи све осим злата: Гледајући хуманост, подршку и хумор ових дана, Мехмед Селимовић је стварно био у праву када је рекао да је више добрих људи на овом свијету него злих, много више, само се зли иначе даље чују и теже осјећају.

Овај вирус је нажалост само још један доказ како ништа не уједињује људе као неки заједнички непријатељ. Све наше ефемерне и пренапухане разлике одједном изгледају тако безначајне да човјек не може да не осјети неки стид и нелагоду над нашим редовним политичким животима.

Али још важније од тога, овај вирус ће нам помоћи да коначно подвучемо црту и видимо до кога нам је заиста стало у животу, а и коме је искрено стало до нас. Самоизолација нам не пада толико тешко, јер не знамо да се забавимо, већ зато што барем још од Аристотела знамо да смо друштвена бића. Тек неколико седмица је било потребно да схватим да без неких ствари дефинитивно могу, али да без породице и пријатеља апсолутно не могу. Везе које сам створио и одржао са људима посљедњих пар деценија су моје највеће богатство и утјеха у овим временима.

Ако хоћете неки апокалиптични сценариј о томе како живот може да изгледа када нестану ствари које узимамо здраво за готово, онда прочитајте Оглед о сљепоћи од Јосеа Сарамага. Заправо, ако размишљате шта да читате ових дана — ово.

4. Заувијек спремни да будемо неспремни: Макроекономски, држава би у наредом периоду требала учинити све да подстакне потрошњу, било приватну, државну, или инвестиције. То може урадити на неколико начино, било да смањи порез, па да људи имају више расположивог дохотка, или да сама повећа своју потрошњу, по могућности на капитална дјела. И једно и друго државу кошта и у правилу ствара дефицит. Владе ће вам поново рећи како новца за то нема, а ја ћу оставити само овај податак: Управа за индиректно опорезивање БиХ је 2019. прикупила 8 милијарди марака прихода. То је 380 милиона више него 2018. (која је тада била рекордна), 930 милион више него 2017. (која је такођер била рекордна) и 1.360 милиона више него у 2016. (која је… погађате већ). Када ствари иду добро, паметна друштва један дио ових средстава издвајају за кишне дане да би могла да дјелују контрациклично. Ми нисмо паметно друштво.

5. Слободно тржиште је дивна ствар, осим када није: Ја спадам у групу људи која иначе слави слободно тржиште. Тржиште, међутим, само по себи не производи прави баланс између оних послова који су друштвено штетни, и оних који су друштвено корисни. Виролози, епидемолози, социолози, психолози и антрополози не спадају у ред људи које тржиште иначе посебно вреднује, али су нам сада потребнији од оних који иначе зарађују неупоредиво више.

Ларрy Суммерс је једном приликом сликовито примијетио да економски напредак једне државе можете процијенити на основу броја инжињера у односу на број правника у датом друштву (мада исто у суштини важи и за економисте). Сједињене Америчке Државе на примјер имају 17 пута више правника по глави становника од Јапана, али не вјерујем да би ико паметан могао рећи да је владавина права у Америци 17 пута већа него у Јапану. Не, у Америца се тај вишак углавном бави пословима који друштву у правилу само наносе штету — попут куповине патената за производе које никада не мисле сами произвести само да би могли тужити оне који то заправо желе.

6. Напредак нема само једно лице: Ми смо посљедњих 200 година остварили економски напредак какав никада прије није виђен у људској хисторији. Вјеровали или не, прије индустријске револуције, свијет је стотинама година био мање-више исти и за велику већину људи је био лош. Тај невјероватни напредак смо могли искористити на неколико начина. Један од њих је био да радимо барем 40 сати седмично и да уживамо у све већем броју роба и услуга — аутомобила, мобитела, телевизора, одјеће итд. И то је онај за који смо се одлучили. Међутим, једнако тако смо у неком тренутку могли одлучити да све већу продуктивност искористимо тако што ћемо радити мање, рецимо 20 сати седмично. То би значило да можемо себи приуштити мањи број ствари, али уједно да имамо пуно више слободног времена за породицу, пријатеље, културу и остало. Многе фирме ће у наредним седмицама сконтати да људи не морају проводити 40 сати у уреду да би били продуктивни и завршили посао. Можда се на том пољу почне нешто мијењати што би била једна од љепших посљедица овог вируса, а уједно би значило да ће се и природа полако почети опорављати од нас.

7. Глобализација је, као и све у животу, само још једна нијанса сиве: Све већа повезаност је лијепа, али има своју цијену. У Јутарњем је недавно био текст о жени која у осамдесет година живота никад није видјела море, иако је живјела на Вису. Читав је живот живјела на отоку окруженом морем, али у селу у унутрашњости поља. Ето, упоредите ову анегдоту са нашим животима данас. Глобализација је стотинама милиона људи заиста омогућила да изађу из сиромаштва и била претпоставка невјероватног економског напретка у појединим дијеловима свијета. У исто вријеме, донијела је и нове системске ризике каквих раније нисмо били свјесни и које тек полако почињемо да упознајемо. Вирус, као и угљен-диоксид, просто не познаје границе.

И да, према Америчком центру за контролу и превенцију болести, три четвртине нових болести потичу од животиња. Од 335 болести које су се појавиле између 1960. и 2004., 60 посто их је било повезано са животињама. Да се разумијемо, те болести су вјероватно одувијек биле ту, али чињеница да нас је све више, да крчимо шуме како би правили градове, копамо све дубље да би вадили разне руде значи да смо избрисали природне баријере између нас и животиња које такођер требају свој простор. То је скривени трошак људског напретка. Уз то, стотине милиона сиромашних људи широм свијета немају баш другог избора осим да једу шишмише, мајмуне, љускавце и штакоре.

8. Никога и ништа у животу не можете да јашете довијека: Ми, самопроглашени владари космоса, смо стекли увјерење да смо одвојени од природе. Мајка Природа би се са времена на вријеме побунила и послала неку протестну ноту. Те мало топлије љето ту, те мало веће поплаве тамо, али джаба, узалуд бијеше све. И онда ово. Ако је ишта постало јасно посљедњих неколико седмица, то је да природа стварно може без нас, тек ми без ње никако. Овај вирус је наводно мила мајка, какве су све болести и бактерије заробљене у перфмафросту. А када и он почне да се топи, а кажу да је то само питање времена, онда…

9. У трагању за полу-катаклизмом: Када ће све ово бити готово и када ћемо коначно моћи да се вратимо у нормалу? Искрено, надам се никада. Узимајући у обзир све, вјероватно најбоље што може да нам се деси је нека полу-катаклизма — нешто што је довољно јако да нас уздрма, а недовољно јако да нас у потпуности избрише са лица земље.

Прије неколико дана је био први дан прољећа, почетак периода када свјетло све више побјеђује мрак. Ако ово буде наше колективно прољеће, онда је можда и све ово имало неког смисла.

Преузето са: www.инкрементално.блог


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.