Држао сам слику Павелића и слушао Тхомпсона, а данас љубим Српкињу!

Најтеже је признати своје грешке, суочити се са прошлошћу и поручити другима да не понове оно што сте сами урадили.

Sara Velaga / 05. септембар 2019

buka

Најтеже је урадио управо он, Станислав Крезић, који је у рату био припадник Хрватског вијећа одбране (ХВО), а  који је данас у браку са Српкињом. Кроз рат је научио оно што данас покушава пренијети младима, а то је да подјеле постоје само у нашим главама и да су у потпуности бесмислене. 

“Док смо копали ровове у логору, с једне стране смо били ми, а са друге они. Сјећам се да сам тад видио друге људе тако близу, схватајући да смо ми сви заправо у истим проблемима. И да је суштина свега што радимо заиста лоша, а рат сам по себи бесмислен”, искрен је Станислав.

Био је обузет немиром рата у Мостару, вербално нападао људе, а у кафићу који је држао тада, намјерно је радио ствари за које је знао да ће испровоцирати друге. Имао је проблема са свим људима који нису припадници његовог народа. Данас му је то апсурдно, али вјерује да није касно за учење лекција. 

“Пуштао сам Тхомпсона у кафићу, држао слике Анте Павелића на зиду. Знао сам да ће то људе провоцирати. Гледао сам како реагују на то. Данас ме искрено стид за такве поступке и наравно да нисам поносан на то, али мислим да је добра ствар да сам признао да сам гријешио”, говори за БУКУ.

Додаје како никада није ударао никога, а то му је, увјерен је, срећа у несрећи. Што је све остало на ситним провокацијама и увредама. У рату је био у младости, а у својој зрелости одлучио је активно радити на помирењу и ширењу мира и позитивних вриједности. Активан је кроз пројекте ПроБудућност, али и пројекте Центра за ненасилну акцију, кроз које жели својим искуством помоћи другима. 

Да му је неко прије петнаест година рекао да ће данас бити са Српкињом, рекао би 'нема шансе', али данас је сретан управо ради тога, што зна да је то жена са којом жели остати до краја живота.

“Био сам увјерен да је немогућа мисија живјети са женом која није Хрватица, односно католкиња. Али моја Даца (Далиборка) је нешто сасвим друго. То је жена коју сам тражио“, говори Крезић.

И у томе је суштина његове приче, која је испричана у Бањалуци у оквиру “Живе библиотеке” у организацији “Хелсиншког парламента”. Крезић је представљао књигу “Живот у логору” која је сасвим сигурно још једном објаснила да не треба судити о књизи по корицама. 

А суштина је свакако врло једноставна. Ако је неко довољно спреман да отворено призна своје грешке и поручи младима да на њима уче, онда је вријеме да и сви ми урадимо исто. Признамо своје учешће у прошлости, своје грешке, пропусте, губитке, али их и прихватимо као саставни дио онога што смо данас, свјесни да можемо мијењати сутра за нове нараштаје.

Станислав Крезић је човјек који је научио лекцију на тежи начин како бисмо сви ми данас лакше учили из прошлости и спремили се за будућност.

 


 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.