СТАНОВАЊЕ УЗ ПОДРШКУ Особе са интелектуалним потешкоћама не смију бити затворене у установама

Најбоља пракса која обезбјеђује потпуну инклузивност особа са интелектуалним потешкоћама јесте становање уз подршку.

Milica Plavšić / 21. новембар 2019

Foto: Buka

 

"У нашој земљи још увијек преовладава институционални облик збрињавања особа са инвалидитетом. Још увијек се доста у пракси примјењује одузимање пословне способности. На тај начин долази до грубог кршења људских права и треба да се што више одмичемо од ових облика и да успостављамо хуманије, инклузивније облике збрињавања, као што је живот у заједници уз подршку или одлучивање уз подршку“, казала је Сања Лепић, менаджерица пројекта Наши гласови - Заговарање за права особа са менталним инвалидитетом у БиХ, који проводи хуманитарна и развојна организација Пеопле ин Неед. 

У сриједу је на Тргу Крајине у Бањалуци, у склопу овог пројекта, проведена кампања којом се скреће пажња јавности на тежак положај особа са инвалидитетом, првенствено особа са интелектуалним и психосоцијалним потешкоћама. 

Поруке кампање "Моја одлука с ким и кад пијем кафу", "Моја одлука гдје и с ким живим" указују на то да је особама са интелектуалним потешкоћама у већини случајева ускраћено право да саме за себе доносе важне одлуке у животу.

Кампања је проведена у сарадњи са студентима Одсјека за социјални рад из Бањалуке, те самозаступницима из Удружења "Заједно".

Организација Пеопле ин Неед тренутно преговара и са Центром за социјални рад и са Градском управом у Бањалуци, те са надлежним министарством, да се започне процес деинституционализације у Републици Српској, обзиром да је 2019. година, а да у Републици Српској још увијек нема стамбених јединица за живот уз подршку. 

„У Федерацији су четири кантона почела примјењивати ове праксе, Сарајевски кантон, Зеничко-добојски, Средњобосански, Подрињски, али и то је јако мало. Од потписивања конвенције о правима особа са инвалидитетом 2010. године, свега 100-тињак особа је деинституционализовано или је спријечен њихов улазак у институције, а још увијек имамо 3000 особа које су на овај начин смјештене“, казала је Сања.

Најбоља пракса која обезбјеђује потпуну инклузивност особа са интелектуалним потешкоћама, јесте становање уз подршку.

„То су стамбене јединице у локалним заједницима, гдје особе са инвалидитетом заједно живе. Обично се ради о становима за 4-5 особа, гдје они заједно станују уз подршку асистента. У зависности од њихових потешкоћа, асистенти су им на располагању од 8 до 24 сата дневно“, објашњава наша саговорница. 

Наводи примјер Савеза Сумеро у Сарајеву, који у оквиру своје организације има и програм адаптације за особе које су дуги низ година боравиле у институцијама. Прије самосталног живота уз подршку, ове особе прво науче неке уобичајене, свакодневне ствари, како да користе градски превоз или обаве куповину. 
 

Фото: Сања Лепић

 

На питање које су препреке за провођење деинституционализације у БиХ, Сања каже:

„Препреке су у нашим главама, зато што ми сматрамо да је то још увијек најбољи начин збрињавања. Шира јавност још увијек није довољно информисана о томе да постоје бољи, хуманији начини збрињавања. Чак и родитељи, из најбоље намјере да заштите своју дјецу, пристају на одузимање пословне способности.“

У регији, Европи, па и код нас, ради се на томе да се ове штетне праксе замијене, али је потребно да доносиоци одлука имплементирају активности које су предвиђене у усвојеним стратешким документима, као што је Програм развоја социјалне заштите за град Бањалуку или План деинституционализације и трансформације установа социјалне заштите.

"Имамо стратешке документе, али врло слабо и врло споро се имплементирају“, каже она.

Прати ситуацију у Заводу Пазарићи и каже да је ужаснута праксама које се користе у овој институцији. 

„Људи треба да знају да постоје алтернативни начини смјештаја, само што је код нас присутан страх од затварања ових институција, али све особље које ради у институцији ће такође проћи трансформацију. Социјални радник ће умјесто да ради у институцији радити у центру, па ће посјећивати те стамбене јединице, пружати им подршку. То је мултидисциплинаран приступ, гдје се увезују центри за ментално здравље, центри за социјални рад и друге установе, како би дале подршку људима који станују у тим стамбеним јединицама уз подршку, а уз то имају и помоћ асистената", каже Лепић.

Анђелија Поповић, апсолвентица на Одсјеку за социјални рад, Факултета политичких наука из Бањалуке, укључена је у пројекат Наши гласови – заговарање за права особа са инвлидитетом. 

Факултет политичких наука из Бањалуке један је од факултета са којим чешкоа невладина организација Пеопле ин Неед има потписан споразум о сарадњи, па су студенти овог факултета укључени у активности које проводи ова организација, а које ће им користити као будућим социјалним радницима.

 

Фото: Анђелија Поповић

 

"Особе са менталним инвалидитетом су запостављена у нашем друштву, налазе се на маргинама је друштва, а ми млади људи можемо допринијети да се мијења свијест о значају укључености особа са инвалидитетом у друштво", каже Анђелија.

Објашњава да су особе са инвалидитетом равноправни чланови друштва према свим конвенцијама и законима.

"О томе се не говори довољно и наше друштво нема довољно развијену свијест, али драго ми је да, кад се поведе разговор на ту тему, људи препознају да особе са интелектуалним потешкоћама имају право да раде и да имају друштвени живот, а не да буду изоловане", каже Анђелија. 

Она захваљује на подршци коју им је у провођењу јучерашње кампање пружила Унија студената социјалног рада, Центар за социјални рад, Удружење социјалних радника РС, професори са Студијског програма социјални рад, те Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним особама.
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.