Стјепан Месић за БУКУ: Окружује нас бедем лажи

То ваља понављати увијек изнова "јер само тако имамо шансу макар почети нагризати бедем лажи којима нас националисти и клеро-националисти, па – зашто не рећи – и данашњи фашисти настоје окружити".

Zlatko Dizdarević / 29. јун 2020

Foto: Wikipedia

 

У Београду је минуле суботе обиљежена 20-та годишњица оснивања Игманске иницијативе – удружења невладиних организација из БиХ, Црне Горе, Хрватске и Србије. Скупу се обратио и бивши предсједник Републике Хрватске, Стјепан Месић, који је након истека мандата постао члан Игманске иницијативе. Његово обраћање обиловало је низом, за политичара овог профила, атипичних констатација и оцјена, казаних директно, без увијања и на трагу великог искуства из периода распада Југославије и година непосредно након тога. У Београду је посебно инсистирао како многе ствари које се на скуповима попут Игманске иницијативе могу чути више и чешће него на многим "државничким" окупљањима ваља понављати увијек изнова "јер само тако имамо шансу макар почети нагризати бедем лажи којима нас националисти и клеро-националисти, па – зашто не рећи – и данашњи фашисти настоје окружити".

Ова мисао и сугестија Стјепана Месића, као и наши разговори тим поводом током боравка у Београду, довели су и до интервјуа за Буку. Између осталог и уз Месићеву потребу да се још једном огласи о посебном феномену ревидирања антифашистичке историје на просторима бивше Југославије. У том контексту, вратили смо се и поводима, позадини, реакцијама и контексту "блајбуршке мисе" у Сарајеву, минулог маја. 

О политичком, али и ширем аспекту тог догађаја, који је код многих доживљен у Сарајеву на фрустрирајући начин, о његовој позадини и мотивима, Месић каже: 

"Блајбург је за вријеме бивше Југославије био маргинални скуп којег је организирала мања група избјеглица профашистичких сентимената и профила. То тада није имало неког значајнијег одјека ни у Југославији ни у Аустрији. Иницијатори и организатори скупа, међутим, након распада Југославије враћају се у Хрватску и уз подршку цркве и све очигледнијег ревизионизма на терену историјских збивања и побједе над фашизмом заузимају своје мјесто и у јавности и медијима, али и у политичким круговима и структурама. Тако долази и до приједлога да Хрватски Сабор преузме покровитељство над обиљежавањем "комунистичког злочина" у Блајбургу, упркос многим  јасним чињеницама о догађањима, околностима и кривцима за тамошња и тадашња догађања.ХДЗ као већина то прихвата и Саборизгласава.Доласком СДП на власт,  захваљујући разумној политици Сабора и под предсједавањем Бориса Шпрема  покровитељство се укида али након нове промјене и повратка ХДЗ-а Сабор поново постаје, ево и до данас, покровитељ неупитно политичке манифестације са изразито профашистичком иконографијом и порукама уз истакнути вјерски аспект. Ријеч је о почасти квислиншкој војсци, Усташама, домобранима, Четницима, Черкезима и сличнима.  

Откуд онда Сарајево у том контексту ?

Одржавање мисе овим поводом у Сарајеву, и договор да је предводи тамошњи Кардинал Пуљић, а поводом догађаја под покровитељством Хрватског Сабора, нема никаквог рационалног смисла. То је била чиста политичка провокација Сарајево болних сјећања и траума из НДХ и ратног периода, али и крхке реалности и у данашњим условима. Међутим, антифашистичко Сарајево својим достојанственим мимоходом у помен свим жртвама града у Другом свјетском рату дало је јасан одговор, без икаквих провокација ни спрам учесника мисе ни Катедрале у којој је миса одржана. Штета је што политичке стуктуре, оне данас одговорне за Босну и Херцеговину, нису то разумјеле на одговарајући начин па сходно тому и реагирале на транспарентнији начин. 

Како, и у контексту ових догађања али и генерално, гледате на однос између Хрватске и БиХ, па и уз поређење са временом када сте били предсједник Хрватске?

Мора се признати како су ови данашњи односи који не користе ни Хрватској ни Босни и Херцеговини, ни  Европи и Европској унији, далеко од односа и политике какви су били онда када сам био предсједник Хрватске. Сјећате се да сам тада казао како је Хрватима у БиХ: Ваша је домовина Босна и Херцеговуина а главни град Сарајево. Своју политику креирајте са два друга народа у БиХ. А Хрватска ће у тим околностима помоћи Хрватима изван Хрватске колико буде могла. Тада сам казао и предсједнику Србије Тадићу да то може рећи Србима у БиХ. Своју срећу треба да траже у БиХ...Тадић ми је тим поводом рекао да би свако онај ко би то у њих казао изгубио изборе у Србији. Он им то није поручио али је изборе ипак изгубио. Ја јесам, али многи Хрвати нису то ни чули ни послушали. Данас је овако како је и са њима и са нама али понајвише – и са Босном и Херцеговином.    

У Сарајеву, али и даље од БиХ, у овој провокацији није могла бити непрепозната улога центара политичког Загреба. Тамошње све отвореније "отклизавање" према политикама, снагама и актерима поражене профашистичке прошлости уочавају и шире, у Европи. Одакле то, да ли је довољно правдање "предизборним калкулацијама" и "ловом на бираче"?

Неоусташких, антисрпских и расистичких инцидената има у Хрватској све више. То је чињеница. Морамо то признати и морамо се с тиме суочити. Када кажем суочити, мислим и на санкционирање, али још више на превентивно дјеловање. Ми морамо истјерати на чистац тко нам и како одгаја младе генерације, јер видимо да су починитељи тих инцидената у правилу млади људи па и малољетници. Мислим и на образовни сустав, али и на Цркву. Онда ту долази публицистика, па медији. И није никакво оправдање и никакво образложење да живимо у демокрацији и да сватко има право рећи што мисли. Ако позивате на убијање, ако пријетите, ако проповиједате дискриминацију и нетолеранцију на било којој основи, то није слобода говора. То је казнено дјело и као такво мора бити санкционирано.

Откуд оволико "неразумијевања" и изједначавања у новој реалности Усташа и партизана, а поготово упорног понављање и употребе поздрава "за дом – спремни" ?

Та формула “доста нам је прича о усташама и партизанима” врло је успјешно наметнута јавности, наводно као израз жеље да се престанемо бавити прошлошћу и да се окренемо будућности. Није, нажалост, препознато како је то перфидан начин да се спријечи свака расправа о прошлости, да се спријечи историјски ревизионизам који није пузајући, него галопирајући. А поздрав “за дом – сремни” усташки је поздрав, дакле поздрав једног злочиначког фашистичког покрета који је вољом нациста и фашиста дошао на власт у Хрватској и четири године проводио невиђени терор и страховладу. Да бих то знао, не треба ми ни Уставни суд, мада је он јасно рекао своје мишљење. А још ми мање треба Високи прекршајни суд који затвара очи пред чињеницама попут оне да су оснивачи ХОС-а, илегалне страначке пара-војске, сами рекли како су свиме, и поздравима, и знаковљем, и одорама, хтјели нагласити повезаност с усташком тзв. Независном Државом Хрватском. Како се може ријешити проблем постојања усташког поздрава у статуту удруге ХОС-а, сто пута сам рекао. Немам воље то више понављати. Сваки студент права то би знао ријешити.

Сличних редефинисања историјских збивања на свим је странама много у државама сљедбеницама Југославије. Помињали сте ових дана и криве интерпретације спрам изворних одредница Хрватске демократске странке. И позиције Туђмана у томе. О чему се ради ? 

Туђман никада није рекао да је ХДЗ демокршћанска странка. На једном давном састанку врха ХДЗ-а истакнути је функционер странке, силно глорифицирајући Туђмана као "генија" у дефинирању смисла и величине странке помињао његове заслуге: "ХДЗ баштини државотворство по Старчевићу, миротворство по Радићу а социјални елеменат по хрватској љевици." И потом се усудио предложити још нешто јер, како је рекао, "знате, људи то траже – да уведемо још и демокршћанство..." Туђман је на то скочио љутито реагирајући: "Никад ми то немојте више спомињати, демокршћанство никада у Хрватској није имало никаквог реалног ослонца. Историјски већински припадници ХСС-а били су антиклерикалци, Стјепан Радић је био против клерикализма..."

Како је и када дошло до очигледне промјене?

У вријеме распада Југославије уздижу се нове структуре, посебно уз утјецај дијаспоре и цркве. Нове снаге рјешавале су се антифашиста око Туђмана. И Јоже Манолића, и Јоже Бољковца и Шиме Балена, тајника ЗАВНОХ-а...Туђман одлази у Норвал у Канаду гдје су међу Хрватима веома јаки проусташки клерикали, добија од њих и прве новце. Помиње се да је од Бруне Бушића прихватио идеју о опћехрватском помирењу, то му се свидјело.Тако је почело отклизавање. Реакционарима је Туђман попуштао. Тако је било и након формирања Збора народне гарде који је био полицијска формација, попут жандармерије или карабињера у Италији, као својеврсна замјена за војску. Али  Хрватска Странка Права коју су финансирали из иностранства формира ХОС који је за вријеме Другог свјетског рата био војна формација. Њихов циљ нису биле границе дефиниране ЗАВНОХ-ом, већ оне за Хрватску планиране до Дрине!

Колико је познато Туђман је дао налог својевремено министру Бољковцу да се ХОС расформира. Између осталог и у страху од реалних могућности њиховог наоружавања. Како је дошло до тога да се сјена ХОС-а регистрованиог као "бранитељске удруге" и данас толико надвија над Хрватску ? 

Свуд у свијету кад рат заврши  удруге бранитеља постају удруге ветерана. Само код нас те стотине и стотине организација настављају бити удруге бранитеља! Једна од тиг удруга својевремено регистрована као таква био је и ХОС. Бирокрација и администрација су то тада прогутале. Али, власт им као таквима уз постојећа образложења о неправилности увијек може укинути регистрацију. А регистрације не може бити док је у њој легализирано "за дом спремни" из усташких времена. Туђман није допуштао овај поздрав у хрватској војсци али је поступно попуштао па су умјесто бригада дошле бојне итд. 

Хрватска је данас у Европској унији, отишла је формално испред других земаља Западног Балкана, па и оних изван бивше Југославије. Премијер Пленковић, тврди се, веома добро котира у круговима Уније. Ипак, његово "попуштање" пред ретроградним снагама и идејама све је уочљивије. Како то тумачите ?     

Пленковић јесте образован, рачуна са својом благоглагољивошћу, има пристојан изглед али, он је калкулант. Постао је заробљеник своје жеље да под сваку цијену задржи и позицију челника ХДЗ-а и положај предсједника владе.Све што ради је из чисте рачунице  да не изгуби власт. Због тога прави уступке крајњој десници унутар своје странке, не схваћајући да сваким уступком постаје све слабији. Ако га је опио успјех на унутарстраначким изборима, онда је лош политичар. Они које је поразио и даље су присутни и не мирују. Ако он мисли да су се помирили с поразом, вара се и иде у сусрет неугодним изненађењима. Пропустио је прилику која му се пружала када је стао на чело ХДЗ-а да ту странку-покрет претвори у нормалну конзервативну странку, не демокршћанску, него напросто конзервативну. Умјесто тога он, заједно са странком, полако али сигурно тоне у муљ ултрадесног радикализма у спрези с клерикализмом. Осим тога, устрајно бранећи “до посљедњег даха” компромитиране министре, изгубио је сваку вјеродостојност као борац против корупције.

Како се све ово одражава на позицију Хрватске у свијету. Није ли та позиција објективно подалеко од све упорнијих медијских увјерења о Хрватској као веома успјешној европскох држави у сваком погледу?

Успркос ономе што би нам влада хтјела сугерирати, ми смо у свијету потпуно безначајан фактор. Не зато што то објективно јесмо, него зато што смо сами себе таквим створили. Послушност према Вашингтону и Бриселу, беспоговорно судјеловање у свим санкцијама против Русије, млитаво или никакво реагирање на провокације попут оних Орбанових, све нас то претвара у државицу с којом мало ко озбиљно рачуна – осим када је негдје потребан наш глас, а онда се зна да ћемо слушати што нам се суфлира са стране. Вјерујем да има доста доказа да тако није било када сам био Предсједник, али сада – јест.

Многе промјене на овим просторима, укључујући и у Хрватској, посљедица су и текстонских поремећаја и промјена у цијелом свијету. Међународни поредак је драстично потчињен сили и својевољном понашању моћи капитала, пуким себичним интересима "либералног капитализма". Како на то гледате из позиције предсједника државе из ипак другачијих времена, мада су се промјене већ тада наслућивале?

Стање у свијету данас је лошије но икада у посљедњих неколико десетљећа. Трамп је успио разорити систем међународних односа, мултилатерализма, погазити основна начала на којима су се ти односи заснивали. Претворио је Америку из лучоноше демокрације у необузданог хегемона којега се остатак свијета с правом боји. Истина, он није започео ниједан нови рат, али је ушао у такву конфронтацију с Кином и Русијом, да то не угрожава само америчко-кинеске и америчко-руске односе, него и цјелокупну свјетску ситуацију. Ако је то још уопће могуће, треба реафирмирати улогу Уједињених народа, треба престати с политиком једностраних потеза и нарушавања темеља међународних односа. При томе свакако мислим и на однос према Међународном казненом суду.

Овдје бих поновио и оно казано у обраћању члановима Игманске иницијативе: Будућност није у прошлости, најмање у наци-фашистичкој прошлости. С том и таквом прошлошћу треба раскрстити, једном за свагда. Треба се вратити истини. Будућност се, међутим, не може градити без познавања прошлости. И ту долазимо до још једнога од зала а то је повијесни ревизионизам. Волим рећи како се у повијести догодило само оно што се догодило, ни више, ни мање од тога.
Постоје, дакле, чињенице и оне су непорециве, необориве. Њих се може различито интерпретирати, то је ствар приступа и перспективе, али чињенице се не смију ни прешућивати, ни прекрајати, јер то онда, наравно, више нису чињенице. На жалост, данас живимо у свијету у којему се и на разини високе политике управо бесрамно оперира с лажима и полуистинама, па је такво шире окружење само дало вјетар у леђа протагонистима повијесног ревизионизма и у нашем дијелу свијета.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.