Што је Југославија дуже мртва, то је страх од ње све већи

Да су имали храбрости, требали су за директорицу пројекта ЕПК одабрати Ружу Томашић или барем Маријану Петир, ако не и обје, на пола радног времена, а режију свечаног отворења повјерити Ивану Пенав

Emir Imamović Pirke / 12. фебруар 2020

 

Ех какав би то спектакл био, само да су Војко Оберснел и Иван Шарар имали више храбрости, па за директорицу пројекта Ријека Еуропска пријестолница културе одабрали Ружу Томашић или, барем, Маријану Петир, ако не и обје – на по пола радног времена, онако, труднички – а режију свечаног отворења повјерили равничарском мултимедијском умјетнику Ивану Пенави. Одјекивале би, у том случају, ријечи покојног Младена Делића и Кварнером и Хрватском и Еуропом: “Људи моји, је ли то могуће?!”, чуло би се од Белог Манастира до Умага и од Вараждина до Дубровника.

И ми би се, сви по реду, онолико колико нас има, поносили тисућљетном културом умјесто што смо храбре бранитеље националне културе натјерали да голоруки јуришају на непријатељска упоришта, пробијајући се преко врлети Фацебоока и Тwиттера. Било би то, поновимо, чудо невиђено: Ријечане би пробудили војни оркестри изводећи буднице, с јазз верзијом “Бојне Чавоглаве” за крај, инсталацију названу “Ријека, кораци и вријеме” чиниле би заставе гардијских бригада и велики грб ХОС-а на врху небодера који доминира Корзом, отворење би у ХНК Ивана племенитог Зајца водио Бранко Уводић, а оно у луци Велимир Бујанец.

Градом би марширали црвени мундири – ако се уопће тако зову средовјечни мушкарци што у одорама из стрипа о Загору изводе роботизиране покрете на Пантовчаку. Фолклорна друштва из цијеле Лијепе Наше, плус Љубушки, изводила би народне игре од зоре до сумрака, након чега би услиједило континентално надметање у ганги и ревијално извођење рера на свим језицима Уније. Холограм првог, ренесансног предсједника Републике, Фрање Туђмана особно, би на крају, у пет до поноћ, течно како је само он то знао, изрецитирао стихове пјесме “Бити или мнити свемирополисно” па обзнанио да је Ријека, ето, Еуропска пријестолница културе за 2020. годину.

Умјесто да се покажемо у најбољем свјетлу, Оберснел, Шарар, Емина Вишнић и Дадо Матанић су учинили све да Ријека изгледа као да није у Хрватској него у тамо некој Шведској, Финској, Њемачкој и сличним духовним пустињама у којима се одвратно и тоталитарно укидају филмске награде јер се испоставља да носе име по сљедбенику нацизма, баш као да човјек не може у исто вријеме бити, рецимо, њежни завичајни пјесник и вишепозиционирани усташа. Због тога што ништа у “Луци различитости” није како би требало бити, наш се хрватски човјек, као и исте такве жене, сада пате с распоредом слова на типковници и глупавим повијесним чињеницама које су им толико сузиле фокус да не виде даље од југославенске заставе на Корзу, оне иза које се подмукло крије стијег Трећег Реицха.

Страну на шалу, а може и обрнуто: реакције на отворење ЕПК, те све оно што му је претходило, показују како је, прво, кичма разлика између тихе, пристојне већине и бучне, истина незанемариве мањине, она културолошка и готово па цивилизацијска. Прије неких годину и пол дана, у Лексикографском заводу “Мирослав Крлежа” одржан је перформанс под називом “Крлежа или што су нама заставе а што смо ми заставама, да тако за њима плачемо”, београдског режисера Златка Паковића. Управо одговор на то питање - што су нама заставе, а што смо ми заставама? – демаскира све те силне јуришнике на Ријеку, као људе којима је свако објашњавање узалудно. Не зато што не могу, већ зато што неће да разумију да су, уз остало, сви симболи – национални, државни, повијесни, овакви и онакви – реквизита умјетности коју се, зашто не, може тумачити и у идеолошком кључу, али тек након онога у естетском и ако уопће остане та потреба.

А она је, потреба, увијек прва жртва естетски неупитног. Принчеви површности претварају се, па тако годинама, у краљеве острашћености и масовне убојице разума, увијек спремне за дом и троскок у властита уста из којих олако излазе тлапње о једном, југославенском тоталитаризму, али се ни шум не чује о неким другим, чије су заставе такођер на ријечком меетинг поинту. Што је Југославија дуже мртва, то је страх од ње све већи, а симболи су ту тек као подсјећање на загробни живот творевине која је капитулирала и преминула, само што њени противници никако да прихвате властиту побједу.

Нема ту ничега новог и оригиналног. Фасцинантна је тек упорност у ономе што је ријечки градоначелник Војко Оберснел назвао “активним неразумијевањем” како прошлости, е тако и садашњости друштва чија би се зрелост, да је среће, уз остало мјерила и вексилолошком равнодушношћу или, друкчије речено, доживљајима потрошених застава као предмета изучавања. Око Ријеке као културне пријестолнице сукобљавају се двије непомирљиве Хрватске: једна, она боља, сувремена, артистички релевантна и естетски бескомпромисна, еуропска и овостољетна, те друга - неписмена, заостала и милитантна, духовно скучена и логички осакаћена, вођена перманентном потребом за непријатељем којег, у недостатку стварног, треба измислити.

Између те двије заједнице дијалога нема, јер га не може бити. О аксиомима се, што разуман свијет зна, не расправља, а и опћенито нема неког смисла покушавати разговарати с онима који религијски фанатично вјерују да су њихове интерпретације заправо нове чињенице. Ријека ће, ма што томе имали за рећи ХВИДРА, Пенава и Петир, Ружа Томашић и пратећи ансамбл, цијеле ове године бити центар свијета, а тамо, како је говорио Пабло Пицассо, заслужују живјети само они који ту и спадају. Остали, без обзира на адресу уписану у особна документа, станују врло далеко, на самом рубу памети. И то, најчешће, с оне, друге стране.


Извор: еxпресс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.