Страигхт Јацкин: Данас нема ко да диже револуцију

Иако су деведесете биле међу најтежим годинама у историји балканских народа и народости, у то вријеме се на овим просторима развила и одлична алтернативна музичка сцена.

Ernest Bučinski / 10. децембар 2019

Foto: Straight Jackin

 

 

У исто вријеме, владао је и највећи кич и шунд, а огледао се у турбо-фолк култури и “дизелашима”. С друге стране, оформљени су и одлични бендови, који су фантастично свирали и избацивали антологијске албуме. Један од тих бендова је и Страигхт Јацкин, који је током студирања у Русији основао аутор и пјевач Југослав Петровић у Санкт Петербургу. Њихов први хит ”Син мафије” је и снимљен на руском језику. Након повратка у Србију, Југослав је окупио нову екипу у Београду и снимио сјајне албуме. Њихове пјесме су окренуте социјалним питањима и јакој критици према властодршцима и свему оном негативном што се збивало тих година. Страигхт Јацкин је бенд који је одлично прихваћен и ван Београда, а Бањалука је један од градова у којем овај бенд има највише фанова. Зато и није ријеткост да на клупским кавер свиркама неки од овдашњих бендова засвира и понеки хит Страигхт Јацкин-а.  Југослав и екипа ће 14. децембра обрадовати Бањалучане својим концертом у КСБ-у (Клуб студената Бања Лука), а тим поводом  разговарали смо с фронтменом бенда.  

БУКА: У децембру свирате у Бањалуци. Колико вам значе концерти у овом граду, обзиром да овдје имате доста фанова?

С.Ј.: После Београда, у Бањалуци имамо највисе фанова, и другара, и за 25 година свирки у Бањалуци, увек буде одлично. 

БУКА: Дуго нисте избацили нови материјал. Да ли радите на новом албуму?

С.Ј.: Снимили смо албум 2008. године. Неке песме је неко избацио на YоуТубе, не знам ко. Има их још и надам се да ће изаћи. 

БУКА: Ваши почеци везани су за Русију, а један међу првим хитовима пјеван је на руском језику. Каква вас сјећања вежу за тај перод?

С.Ј.: Почео сам да пишем почетком деведесетих у школи у Русији. Зезао смо се са два другара и настао је назив групе. Али професор музике је провалио да ја то озбиљно радим и да имам воље, па ме је упознао са бившим ученицима који су имали бенд. То се десило у клубу Тамтам и тамо је настао први албум и прве свирке. То је као да сам одрастао са шеснаест година у клубу Академија у Београду почетком осамдесетих.

БУКА: Имају ли Руси квалитетну рок сцену или је бивша Југа по том питању далеко исред њих?

С.Ј.: Имају. Ундергроунд бендови с којима сам почињао су мејнстрим, реп је мејнстрим, и неки по Форбсу зарађују по неколико милиона долара годишње. А кад смо почињали, свирали смо за гајбу пива. Тамо постоји гомила младих бендова, продукција је јача, стихови су јачи, више их је од нас. Међутим, све је то тешко поредити.

БУКА: Страигхт Јацкин је бенд који је рокенрол повезао с хип-хопом много прије других бендова. Данас имамо десетине бендова који раде сличну музику. Да ли сте ви претеча тог стила?

С.Ј.: Једноставно, десило се да сам од петнаесте године имао бенд. Никад нисам свирао на матрице. Прво сам писао поезију у реп маниру, па су излазили стихови који су за певање. Још у Тамтаму су почела интересовања за реге, афро-цубан варијанте, и много још чега и мислим да смо једини бенд који има овакав репертоар. Свака песма је жанровски различита. Не знам да ли у свету неко тако ради. А занимљиво је да наша публика воли све наШе песме, независно у ком су фазону.

 

 

БУКА: Ваши почеци су везани за деведесете. Чини ли вам се да је тада сцена била богатија бендовима?

С.Ј.: За Русију сам рекао, тамо има милионера, па је сигурно богатије. А деведесетих код нас је било још много бендова који су почели осамдесетих, а многи од њих и до дан данас раде. Што се тиче Србије, до друге половине деведесетих се створила гомила култних бендова од којих већина до дан данас свира. Данас је све ријалити и друга су времена и правила игре. Данашња и некадашње времена се не могу поредити.

БУКА: Шта је данас с рокенролом у Србији и региону? Стагнира ли или има наде да млади засвирају мало жешће него што чине сад?

С.Ј.: Дел арно бенд и Којот кажу да још увек има наде, а ја мислим да нема. Постоје само појединци, глобално све је то слабо.

БУКА: Данас готово и да нема бендова млађе генерације који раде ангажоване текстове. Ваше мишљење о томе?

С.Ј.: Ма има их, ал' је све бесмислено. Старији су разочарани покушајима, а млади немају снаге и воље. Раније се знало ко је ко. Не можеш да изађес, слушаш мало рок, па неки денс, па кад си већ припит народњаке. Или, или. А данас нема ко да диже револуцију. На крају крајева, данашња деца су деца оне деце одраслих деведесетих који су их васпитали. А већински знамо шта је тад културом владало. Данас је само друга форма некултуре, али то је глобална појава.

БУКА: Свирате већ скоро три деценије. Шта вас држи још увијек на сцени?

С.Ј.: Држи нас публика која је одрасла на тим песмама, која се упознавала и заљубљивала на нашим концертима, која је правила децу уз наше песме, а сад њихова деца. Држи нас љубав према музици и умјетности и, наравно, паре. (смијех)

БУКА: Да ли сте задовољни својом каријером? Мислите ли да сте могли више?

С.Ј.: Јесмо, али увек може више.

БУКА: Да ли је данас уопште могуће да музичари који свирају у алтернативним бендовима живе само од музике?

С.Ј.: Овде не. Само ретки појединци. Младима је то углавном хоби. Публика би хтела да је карта две км, а за осталих осам, што су добили од бабине пензије, да се истале за пакет и купе дволитарку и да уђу у клуб кад тек почне свирка. Али не младог бенда, предгрупе, већ тог на кога су дошли. Нема ту пара.

 

Разговарао Ернест Бучински


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.