Сумњиво лице

<п>Бит ће да вам није драго што се то опет спомиње, али чешки је филмски режисер, оскаровац, хедонист и по властитоме признању - ноторна лијенчина, те успут и гениј, Јири Мензел добио батине усред Дубровника, док је противно својој стварној нарави - радио. Сјећате се сигурно тога: снимао је документарни филм у којему је самоме себи и свима који ће његов филм гледати - а таквих је сигурно букадар, како Чеха и Словака тако и других Еуропљана, настојао објаснити због чега тако и толико воли Дубровник и Хрватску.</п>

Miljenko Jergović / 22. октобар 2009

Натукло га је, дакле, на правди Бога, у часовима креативног исказивања љубави. Наш свијет је, иначе, према тој ствари вазда био јако строг: млатило се педере, лезбијке, курве и којекакву трансродну чељад, јер је њихова љубав доживљавана и с црквених олтара означавана као настрана. И тако, у дугој колони злосретника што их у својој повијести отпутисмо у пакао њихових болесних душа, након што им одрезасмо ухо, ошишасмо косу или им разрезасмо нос, нашао се и такав који је, премда Чех и премда успјешан и силно даровит човјек, волио Дубровник и Хрватску.

Нас Хрвате иначе зна тронути љубав сваке вуцибатине, пропалог ногометаша, францускога ултрадесничара, аустралске ништарије и сликарскога преваранта, рускога мафијаша или каквога незнаног бешчасника, према нама и нашој домовини. Дирнуо би нас и Мензел, да није својом стражњицом, исказујући нам љубав, заклонио фирму некакве залогајнице. Власник је интервенирао, Мензелу је ушао у ауру и у простор приватности, ударио га је и на такав начин експресно одаслао у његову Чешку. На то је крајње непримјерено реагирало чешко министарство вањских послова, позивајући чешке туристе да не посјећују земљу у којој би могли добити батине. Непримјереност се, наравно, огледа у томе што власници дубровачких залогајница, и сличних објеката на остатку Јадрана, неће млатити Чеха који Хрватску не воли, него само долази на најближе море, и који није бесмртник филмске умјетности и прворазредна еуропска културна чињеница. Таквога, обичног, Чеха евентуално ћемо преварити на рачуну, али га нећемо млатити, јер он неће снимати филм о Хрватској. Чешко је министарство уствари требало позвати Јирија Мензела, а не чешке туристе, да више не посјећује Хрватску, него нека нађе неку другу земљу коју ће вољети. Рецимо, Турску. У Турској би, наиме, у тој посве незамисливој ситуацији за ту претјерано, да не кажемо настрано, гостољубиву цивилизацију, власника хана или механе који би физички насрнуо на угледнога - па чак и на било којег госта - намах пребацили на вишемјесечна исљеђивања у Андрићевој проклетој авлији, а локал би му остао затворен све док се сваки Турчин поименично и написмено не исприча Јирију Мензелу и цијеломе чешкоме народу.

Неколико тједана касније непознат је нетко, прије него што ће донијети јесен у сјеверну собу, избушио гуме на аутомобилу доајена хрватскога телевизијског новинарства Силвија Хума, паркираног тамо гдје се наречени Хум паркира још од посљедње велике трешње, с Ускрса 1979, или још прије тога. Ваља напоменути да је ријеч о одвајкадашњем Хумовом паркирном мјесту, будући да смо ми Хрвати, у Дубровнику као, рецимо, и у Загребу, веома осјетљиви на ту врсту узурпације повијесних хрватских земаља, па ћемо пробушити гуму, дићи ауто у зрак или просути цријева свакоме тко дирне у мјесто гдје смо, са сва своја четири котача, своји на своме. Хум у тај табу није у Дубровнику дирнуо, али су му гуме свеједно пробушене, па је доброхотно закључио да се то догодило због његових загребачких регистарских плочица. То је, невољо грдна, изјавио и новинарима.

Сутрадан на Страдуну људи су били љути, јер да он инсинуацијом о регистарским плочицама гади град Дубровник. Неки баш и нису били пристојни према Хуму, који осим што је Хрватима измишљао телевизију, снимио је и десетине филмова, репортажа и сликописних прича о Дубровнику. Он је тај град заволио по жени и та му је љубав остала до дана данашњега, необјашњива као и свака друга допуштена или недопуштена љубав. Увијек су докучивији и разумљивији разлози за мржњу: Силвије Хум одабрао је најдоброхотнији - загребачке регистрације. И то су му замјерили. А није се сјетио онога страшнијег: да су му гуме бушили због онога што сам он јест и што је у животу радио.

Мензелу, као и Хуму, остаје могућност да оду. Као и свима који у Дубровнику и у Хрватској нешто значе. Но, без њих таквих остат ће зидине које више нитко неће вољети. Националисти не воле своју земљу, или је воле мржњом према онима који су друкчији, бољи, паметнији, у својим љубавима настранији.

Текст преузет са .јутарњи.хр

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.