СВЕТИСЛАВ БАСАРА: Иде Миле Грделичким путем

Је ли, море, људи, зна ли неко – иде ли Миле Додик икад у Бања Луку, „врши“ ли тамо дужности које формално обнаша, свраћа ли уопште у БиХ или се преселио у Србију и ступио на дужност изванредног и опуномоћеног заносача Врховних Муда.

BUKA portal / 23. мај 2019

Ономад, у Патријаршији, Миле „о деснују“ Врховног Бића, прексиноћ, пригодом пуштања у рад Коридора (који оно беше број) Миле тик поред Њега Врховног, руку, по лакташком обичају, скрштених на дупету, али пред камерама „позициониран “ тако да шира јавност не може видети чеше ли се по гузичетини или јок.

 

За разлику од постсинодалне депресије у коју су га бацили архијереји и пратећих ламентација над зачараношћу митолошког круга у коме се деценијама вртимо, Врховни је био упадљиво очаран, одлично расположен, напросто је зрачио оптимизмом са екрана свих расположивих телевизора. А како и не би. Видећете разлог. У ствари већ сте га видели. Осим ако нисте гледали други програм на коме сте видели полицаја који млатара пендреком и говори: „Је ли, мангупи, не гледате отварања Коридора, а?“

 

„Како да не будем срећан“ – благоизјавио је Врховни гледајући низ трасу аутопута – „За 100 година, када дневно политичке страсти замру, моја деца и унуци ће да кажу – наш тата и деда је учествовао у овоме, као и сви радници који су се борили. Шта ћете више…“

 

Ваистину ко би могао пожелети више него да му деца поживе 120 (дај Боже и више) година – што деци, у име редакције, од срца желим – али са друге стране ко не би турио прст на чело и запитао се – 1. да ли ће, ваистину, бити потребно да прође целих 100 година да би дневнополитичке страсти „замрле“ и 2. да ли ће аутопут моћи да поживи толико дуго. Ја чисто сумњам. И то „по оба питања“. Нарочито по првом.

 

Ако је већ приспео у Београд, раскошно осветљену престоницу ноћног провода, најлепших жена, најбоље хране и бла бла бла, ако је гледао директан пренос пуштања у рад па још ако је слушао народнофронтовске говоранције Зораннах Михајловићеве и Ане Брнабићеве, онај би наш Марсовац зацело дошао у напаст да помисли да је у Грделичкој клисури изграђено једно од седам чуда модерног света, деоница од 26 зарез нешто км ауто пута.

 

Далеко сам од примисли да омаловажим градитељске напоре – ма које боје они били – али ми се некако учинило да величина подухвата није у сразмери са огромношћу и помпезношћу митинга који је уприличен у Владичином Хану, на ћуприји осветљеној бојама српске заставе.

 

Упркос негодовању и строгим погледима ТВ полицаја, у неко доба притиснух спасоносно офф на даљинцу и запитах се да ли се Врховно Биће понекад запита није ли зачарани круг о коме је ономад говорио зачаран због тога што се у његовом центру налази управо он. То би било све за данас, одох ја данас у Македонију – авионом, јок аутопутем – чисто да се мало одморим од од падежа.

 

Светислав Басара, колумна за дневни лист ''Данас''


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.