Светлана Слапшак: Бодљикава жица нема никакве везе с избјеглицама

Жица је само дио програма који свједочи о приличном одсуству разума у овој влади – то је хистеризација и покушај да се покрије прилична неспособност владе у свему чега се дотакла. У повијести су такве политике водиле директно у катастрофу

Tatjana Gromača Vadanjel / 27. децембар 2015

Д р. сц. Светлана Слапшак  дуго је година била запослена на Институту за књижевност и умјетност у Београду, била је предсједница Одбора за слободу изражавања Удружења књижевника Србије. У Лјубљану је преселила 1991. године, гдје је, исте године, организирала акцију »Ћутање убија, говоримо за мир«. За вријеме рата, заједно са супругом, пружила је гостопримство босанским и хрватским избјеглицама, организирала љетну школу за босанске избјеглице тинејџере, саставила књигу о дјечјим правима која је подијељена свим основним школама и центрима за избјеглице у Словенији…

Проф. Слапшак предавала је на бројним свеучилиштима у Еуропи и САД-у. Радила је као редовна професорица за антропологију античких свјетова, студије рода и балканологију. Донедавно је била координаторица студијских програма постдипломског факултета за хуманистику у Лјубљани и деканица. Директорица је Српског културног центра »Данило Киш« у Лјубљани, директорица Института за балканске и средоземне студије и културу у Лјубљани.

Објавила је преко 40 књига и зборника, многобројне студије и есеје, један роман и пријеводе са бројних језика. Године 2005. била је предложена за Нобелову награду за мир. У мариборском дневнику »Вечер« пише редовну рубрику, а њени су актуални и увијек ангажирани есеји врло читани и на еб порталу »Пешчаник«. За књигу есеја »Летећи пилав« проф. Слапшак ове је јесени примила награду »Мирко Ковач« у Ровињу. Проф. Слапшак захвална је суговорница за разговор о најновијим догађањима у сусједној Словенији.

 

Влада на танком концу Вијест о постављању бодљикаве жице на словенско хрватској граници донијела је у овдашњи јавни простор нелагоду и забринутост. Пишући о тој теми, ви сте казали за словенске државне медије да безобзирно спроводе цензуру. У ком смислу се та цензура спроводи, што се прешућује, какве су интерпретације тога догађаја и вала усељеника повезаног са тиме, присутне у том, службеном медијском простору Словеније? – Бодљикава жица нема никакве везе с избјеглицама: за разлику од Мађарске, гдје је извјестан број избјеглица успјешно прешао и ту препреку, у Словенији још није било таквог случаја, и врло су мали изгледи да било који избјеглица то покуша – посебно у правцу Италије. Хрватска, уосталом, сада усмјерава токове по точно опредјељеним коридорима. Што се медија тиче, не обазиримо се на комерцијалне, којима се објективност, дакле одсуство прорачунатости у улагивању највећем броју корисника, дешава углавном случајно, већ помислимо на државни медиј, прије свега РТС: Јанша је још за вријеме своје владе законски уредио медије, провео чистку новинара и у управна и савјетодавна тијела убацио своје апаратчике, тако да је данашња оријентација само завршна фаза процеса. Јанши заиста није потребна властита телевизија, коју додуше управо изграђује помоћу донација, јер државна ради за њега, већ и тиме што повлађује глупости, што такозваним уравнотежењем даје прилику потпуним будалама да воде »дијалог« с ријетким паметнима, и што цијели информативни програм, осим уграђеног шовинизма, као што је то био случај с избацивањем »несловенске« одличне новинарке Јелене Ашчич, иде јасно према хистеризацији и снижавању нивоа. Што се тиче избјеглица, први вал био је сервиран с изјавама с терена типа »ја сам мајка, па сам уплашена« и неких чудних добровољаца који су примјећивали како избјеглице за собом остављају неред кад их полиција потјера, и некако се завршио чланком у дневнику Дневник, који је иначе поуздан, са сасвим озбиљним питањем да ли су тјелесне излучевине избјеглица опасне за словенску пољопривреду, сточарство и становнике. Но и у таквом систему с малим бројем медија, посебно тисканих, може доћи до пуцања. Након што се јавило и неколико бијесних пограничних жупана, чули смо коначно и људе који би, ако угледају избјеглицу, трактором уклонили жицу да човјек прође, и ловце који се ужасавају над ужасном смрћу животиња у жици... Медији нису непробојни – још не!

 

Да се вратим на само постављање жице – то је само дио програма, који, ако није смишљен, свједочи о приличном одсуству разума у овој влади – то је дуготрајна хистеризација и дизање тлака свим грађанима, да би прихватили мјере строгости које више не би смјеле вриједити, и да се покрије прилична неспособност те владе у свему чега се дотакла. У повијести су такве политике водиле директно у катастрофу. Та се влада сада држи на танком концу противљења Јанши, но ријеч је о борби за власт, не за интересе грађана. Да је Јанша на власти и спроводи овакве мјере, већ би био смијењен у уличном парламенту... И немојте се заваравати, Белокрањци нису мање бијесни и гласни од Примораца око жице, већ су само били медијски утишавани, а сада је ствар пукла.

 

Кришом помагали За усељенике који долазе из Сирије, Ирака, Афганистана, кажете да су будућност Еуропе. Ако сте негдје у близини, дођите код мене, написали сте, а и позвали друге Еуропљане да учине исто. Упозоравате да је квалитета људског живота – онога који нам је најближи, нешто чему се требамо посветити. То сте, са вашим супругом, чинили и тијеком рата у бившој Југославији, када сте у својему стану у Лјубљани удомили људе без дома. Помисао на такве гесте код човјека доносе забринутост због каотичности коју живот може попримити, но ситуације нас приморавају да мијењамо своје погледе и »угрожавамо« комодитете… – Само сам се одазвала на многе акције у Аустрији и Нјемачкој, па и у Италији и Мађарској, гдје су људи кришом помагали избјеглицама, превозили их и удомљавали – касније се то претворило у праву грађанску акцију, постојале су и још постоје интернетске стране са савјетима како превозити избјеглице без ризика контроле, чак и ГПС водичи. Није дакле само наша балканска родовска солидарност у питању... У обитељи у којој сам одрастала увијек је било неких, углавном жена у невољи, које су неко вријеме живјеле код нас. Дио Београда зове се Бежанија – то је падина пуна рупа, пећина и заклона камо се бјежало кад  се је пуцало, бомбардирало и слично. Мој муж и ја, па и моја мајка која је остала у Београду нисмо радили баш ништа необично – десетине хиљада људи су тако за вријеме рата ујединили своје животе и успјешно преживљавали. Главни покретачи ратне мобилности, дезертерства, спашавања живота и хуманог шверцања биле су за вријеме рата жене. И та повијест бит ће једном исписана, кад хероји рата исцрпе све што могу добити. За вријеме рата смо усред Лјубљане, са само једном плаћом, тијеком сезоне помало крали по пољима да преживимо, а дан-данас ми је мука кад помислим на резанце с крушним мрвицама, зимски специјалитет мога мужа... Али то угрожавање комодитета нам је донијело најдрагоцјеније учење, невјеројатан заједнички рад, коначно опредјељење према »неуносном« дјеловању. Данас се јефтини и ниски медији труде оцрнити сиромаштво и тако избезумити, дезоријентирати и понизити сиротињу, тако да већина размишља о томе што све може купити, умјесто да мисли како се може побунити – треба само помислити ко из тога вуче корист! Да, и данас бих с радошћу живјела с људима из неке од колијевки цивилизације, чије понашање, гесте, одјећу, кухињу и музику волим, чије бих језике радо учила. Но како сам одмах на почетку кризе с тијеком избјеглица на Балкану рекла, ти се људи неће задржавати овдје, већ иду тамо гдје су замислили свој нови живот. Прије неколико дана у Лјубљани су организиране демонстрације од стране оних који се противе бодљикавој жици, судјеловању у рату, односу спрам избјеглица, референдуму на којему се одлучује да ли свим паровима и обитељима без обзира на спол треба омогућити исте увјете започињања брачне везе. Да ли се велик број људи придружио овим демонстрацијама, јесу ли оне добиле своје мјесто у медијском простору? Ви примјећујете да је мањкало представника генерације људи између 30 и 40 године. Што је ваше мишљење, због чега? – Ових демонстраната било је бар два пута више него полицајаца, који су демонстрирали истог дана пријеподне, с добрим разлозима, али су покварили умјетнички дојам присуством и говором  нафталинског паранацисте Јелинчича. Послије подне се појавила нова лутка, од бодљикаве жице, тако да знамо што ћемо пратити у будућим демонстрацијама… Одсуство средње генерације одражава социјалну ситуацију Словеније – старци су они који се напросто не могу престати ангажирати – говорим о јасно дефинираној групи, која се сад други или трећи пут бори за оно што смо сматрали да је некако договорено крајем 18. стољећа. Младима су укинуте све шансе и сва нада – на бесплатно школовање, сталан посао, несметану каријеру, креативност ослобођену свакодневне борбе за преживљавање, здравствену и другу социјалну заштиту, пензију. И још треба да им конзервативни морони одређују у каквој ће породици живјети? Па они и кад праве дјецу, морају мислити о томе у каквој ће несигурности тек та дјеца живјети! С онима између 30-40 ситуација је другачија, јер су се понеки још ухватили за опције деведесетих и предкризног доба, комбиниране са словенским опћим непотизмом, сексизмом и патријархатом на власти. При томе, доста их је већ отишло из земље на боље пашњаке. Луди старци и мудра дјеца – то уопће није лоша комбинација  за сурадњу и промјене...

 

Страх и покорност Пишете такођер да је Јанез Јанша недавно дао приједлог о закону који би забранио ношење фереџе и њој сличних покривала у Словенији, да је влада нагло донијела закон о повећању изванредних ингеренција војсци, и додајете да се појавило утемељено мишљење да се у Словенији спроводи пуч, који је полаган и спроводи се неактивности грађана. Што би то по вама требало значити за скору будућност земље? – Тај Јаншин приједлог нема никаквог смисла ни основе у стварности, његов једини циљ је опет дизање температуре: допуна закона о војсци, бодљикава жица, референдум који доводи у питање људска права – све су то знаци постепеног смањивања простора грађанских слобода и манипулације фрустрацијама да би грађани сами дјеловали као милитаризирано тијело, у којем год правцу политичари желе да га усмјере, дакле да мање питају о томе имају ли што да једу, што се догађа с просвјетом, културом, науком и здравством, то јест пуч, који омогућава потпуну власт некој групи, страх и покорност. Јаншин приједлог је толико суманут да само показује колико је он опсједнут изванредним стањем и »могућностима« које то отвара. У Словенији је иначе било већ неколико петиција о укидању војске – то би за малу земљу и још чланицу НАТО пакта било разумно – када би НАТО пакт постао разумнији, но у супротном излазак из НАТО пакта је вјеројатно најбоље што би се могло учинити. Смислена дебата о ношењу фереџе је у овоме случају у далекој, далекој галаксији... Има ли, по вама, тренутно у Словенији довољно јасног, свјесног, активног отпора према присутним хомофобији, неинформираности, незнању…? Словенски писци дигли су свој глас, уз опомену да ће будуће генерације памтити Словенију ограђену бодљикавом жицом. Сигурно је да таква слика Словеније не прија многим њеним грађанима. – Судећи по електронским медијима, Фацебооку, моме кругу пријатеља, организација и иницијатива с којима комуницирам, има много таквог свијета – питање је да ли довољно. Сматра се, на основу прелиминарних испитивања, да су за закон образовани, млађи и старији, урбани, а против њега рурални, мање образовани, клерикално опредјељени грађани Словеније. Превагнути ће врло мали број, и ја се, искрено, бојим резултата. Ако превагне она гора Словенија, није искључено да то некима постане капља преко руба, и да оду из земље. Но референдум има толику растезљивост, да ће то можда ускоро учинити и неки од оних који су гласали против... Референдум је сигурно срамота за Словенију. Довољно је само помислити што је све забрањено у јавном комуницирању на дан шутње прије референдума, и што може бити пророчанство о будућим цензурама: сполност, сексуалност, љубав, еротика, другачије обитељи, цјелокупна ЛБГТ популација, алтернативна култура, Пасолини, Сапфо, Гертруде Стеин... Чајковски? То је, нажалост, слика свијета будућности. Глава у смећу Писали сте о томе како статус »економског избјеглице«, а тај је термин присутан и у Хрватској, не постоји, истичући да се ту ради о дрском и лажљивом еуфемизму, јер се ради о борби за преживљавање. – УНХЦР, који је организација УН за избјеглице, разликује између избјеглица и миграната, но у заједничком документу са Савјетом Еуропе од 10. просинца 2015., на дан људских права, захтијева поштовање људских права подједнако за обје групе. Проблем је наравно третирање двије групе на најразличитије начине у међународном праву, и једини исправан став УН јесте да прави што мање разлике, посебно данас, када се те категорије не могу прецизно раздвојити. Нека ме неко убиједи да постоји разлика између сиротиње из неког планинског села и фине грађанске обитељи која је са собом понијела и мацу! И једни и други желе преживјети и кренути од нуле у бољи живот. Праксе скривања државног идентитета само показују сналажљивост људи који бјеже. Нашли су и пут преко Мурманска, авионом и са руском визом, па бициклом преко пограничног дијела преко којег се не смије пјешке... Друга бесмислица су »илегалне« избјеглице: гдје да изваде пасош, кога да питају за дозволу, тко им може забранити да побјегну од смрти или биједе? Искуства ових људи била би драгоцјена за заваљене и заглупљене Еуропљане.  Ваш је став да нити једно пљување по другима, ни једна, па и најтупавија теорија завјере, ниједно незнање, ниједно сујевјерје није недостојно да се о њему разговара, да се разобличи и покуша промијенити. Чак је и увјерење да је човјек неизљечива звијер вриједно пољуљати, кажете. Међутим, људи се најчешће препуштају да други мисле и разговарају умјесто њих, политике и медији најчешће злорабе и раде у своме интересу, имамо криве интерпретације и све што слиједи из тога – жртве људске, животињске, природне… – Да, то је била моја идеја за вријеме рата у Југославији: умјесто самогетоизације и презира, требало је завући главу у канту за смеће – рецимо у текстове Добрице Ћосића. Због критике »оца нације« моји бивши другови из Удружења књижевника Србије су ме избацили из удружења 1996. Десетак или више година касније, нападају ме и даље бивши ћосићевци који су се у међувремену предомислили или мало сакрили за неко вријеме. Но шалу на страну, анализа говора мржње и глупости је неопходна, моја изучавања су показала да је српски надреализам дао кључне обрасце како узнесеног и поетизираног комунистичког говора – приредбе, тако и примитивног бунцања национализма. То ништа не умањује вриједност надреализма, само показује како се било што може провући кроз рупе у знању, реторици, у одсуству укуса и елеганције, у превласти неписмене руље. Зашто се људи препуштају? Код старијих превладава социјалистичка навика слушања без рискирања, дакле лицемјерје, које због страха може покопати остатке знања; код млађих, потпуна игноранција, са залуђивањем од стране цркве, најниже поп-културе и ментално провинцијски конструиране власти на цијелом подручју некадашње државе. Поновно учење је тешко, али сам код младих, док сам предавала, виђала често неуништиву радозналост. Нјихов одгој нема смисла ако није критичан, ако не користи аналитички потенцијал, ако није стално под напетости ширења граница знања, а не налажења истине. Истина је артикл који се продаје у цркви, изволите, а ширење знања је нешто сасвим друго – нема ни станице ни крајњег циља. А истраживање мржње и глупости, осим што је добра вјежба, може бити и забавно! БОЛОЊСКИ ПРОЦЕС УНИШТАВА ХУМАНИСТИКУ Цијели је ваш живот борба против национализама, стереотипа. Просвјећеност, између осталога, видите као прави пут да се глава дигне изнад површине, и да се ствари покушају разумјети у њиховој свеукупности и многоликости. Истицали сте да људи који мисле требају у руке узети античку литературу и науку, да је кроз то могуће просвјећење, могућност виђења како се треба радити, образовати, поставити питање људских права и слобода. – Нема радикалне, луде, изузетне, јединствене идеје о ... било чему, а која се не може наћи у античким текстовима, нема субверзије која није у њима разрађена. Ми смо млади, ту мислим на човјечанство, и можда ћемо нестати млади – савршено је неодговорно и неморално презирати »прошлост«, јер је заправо и нема, антика је била јучер. Дакако, другачије читана, изван еуроцентричне парадигме, јер и то је знање које шири границе. Старогрчки и латински омогућавају младоме мозгу да установи структуру у коју се смјештају и лако уче сви језици, не само индоеуропски. Граматика обликује грађанина. Када би Еуропа мислила на будућност, уводила би класичне гимназије, а не Болоњски процес, који има добар резултат с мобилности, али уништава хуманистику и не остварује свој првобитни циљ – да сви еуропски грађани имају бесплатно образовање, закључно с докторатом... Мој особни програм садржан је у Платоновој Одбрани Сократа, у фигури обада, који подбада демокрацију – и лијеног коња. Неко то мора радити, премда добро зна како се то плаћа... Али мој омиљени писац је Аристофан!

 

Извор Нови лист

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.