Светлана Слапшак: Нотр Дам-дама која је преживела

Данашња иживљавања на интернету, која спомињу гладну децу по свету и друге споменике уништене у ужасним околностима (шта нас брига за Нотр Дам), имају свог угледног претка: светог Бернара.

Svetlana Slapšak / 20. април 2019

Данашња иживљавања на интернету, која спомињу гладну децу по свету и друге споменике, уништене у ужасним околностима (шта нас брига за Нотр Дам), имају свог угледног претка: светог Бернара, зачетника цистерцијанског реда, противника Абелара и неуспелог вођу другог крсташког рата. Бернар је наиме опоменуо париског бискупа Мориса д Сили, опседнутог идејом да Паризу да катедралу достојну великог града, да нема смисла градити катедралу кад сиротиња толико пати… Д Сили је ипак започео градњу цркве. Анегдота можда није савршено тачна, али показује вечно становиште оних који би да се споменици не граде, да се уметничка дела не производе и не купују, да се улични пси и мачке не хране. Што се сиротиње тиче, такви људи најчешће не дају ништа просјацима у пролазу, или их још гњаве поукама о раду и штедњи. Признајем да сам у тој ствари потпуно на д Силијевој страни.

Нотр Дам извесно није најлепша готска црква: њена два звоника и данас делују недовршено, имала је мало фантастичне додатке, као што је био торањ који је изгорео као шибица. У самом Паризу много су лепше позноготске цркве Сен-Жермен из Оксера и Сен-Северен. У овој цркви сам видела најлепшу сцену исповести – млади црнац у белом је исповедао старијег белца у отвореној капелици, и на пар је падао зрак сунца. Нотр Дам у Паризу не може да издржи поређења ни са прелепим готским црквама у Шартру и Ремсу. Но истина је и то да је Нотр Дам остала централна париска црква чак и када је била запуштена, ограђена високим зидом и многим кућама, кад је до ње водила улица а пред њом био само мали трг. О таквој цркви је писао Виктор Иго, замишљајући њен средњевековни значај и живот народа око ње. Његов роман је у великој мери допринео државном покрету да се црква очисти и обнови, а сам Иго био је у комисији која је надзирала пројекат. Обнову је извео Ежен Виоле л Дик, сасвим у духу романтичне визије готике, која је за романтизам иначе била један од главних извора слика и атмосфере. Он је додао и онај сада спаљени торањ, за који се надамо да га неће обновити. Л Дикове идеје су многи нападали, али су остале реализоване.

Нотр Дам је, као и већина светих места, имала своју разнолику свету историју. Почетком 18. века су, копајући у цркви, нашли неколико римских рељефа. Били су из првог века наше ере, помињали су цара Тиберија, а на њима је приказано много римских богова и богиња, и неколико галских богова: мешавина веровања је очита. Коначно се закључило да су то делови великог споменика Јупитеру. Међу онима који су допринели градњи споменика, помињу се „париски сплавари“, што је очигледно била моћна друштвена група. Рељефи се данас могу видети у Музеју Клини, а део ископина у крипти катедрале – надати се да није много страдала у пожару. Око хришћанских реликвија плете се безброј укрштених прича, у којима важно место има трговина са реликвијама, надметање цркава и њиховог престижа, папски дарови и позајмице.

Што се ђавола тиче, и он је имао своју улогу – и то браварску. Бравар код кога су наручена врата са стране, неки Бикорне, није се осећао дорастао таквом делу, па је у помоћ позвао ђавола. Израдио је право браварско ремек-дело, али су га на дан постављања нашли онесвешћеног у радионици, са израђеним бравама. Када су затворили врата, више нису могли да их поново отворе, све док се нису сетили да их прво попрскају светом водицом. Бикорне је пао у тешку депресију и ускоро умро. А све до 16. века, одржавао се „празник лудих“ (тачан календарски датум није утврђен), који је организовала црква и који је одобравао сам краљ. За свештеницима је у процесији ишла гомила лудих, пуштених из разних азила и затвора, у кошуљама или голих, који су се кајали тако што су себи наносили повреде. У самој катедрали Нотр Дам изабрали би свог бискупа, који би у женској одећи одржао „обрнуту“ мису са страшном маском на глави и опсценостима, а уместо тамјана горело је ђубриво. После мисе би „свештеници“ кружили градом у колима из којих су вређали публику и гађали је блатом и ђубретом. Поворка се заустављала пред крчмама и борделима, много се пило. Четвртог дана празник је бивао окончан комедијом на отвореном у којој су лажни свештеници нападали лажне часне сестре и говорили углавном безобразлуке. Затим су лудаке враћали у њихова тужна боравишта.

Као престоничка црква Нотр Дам је доживела посебно занимање за време француске револуције: сем пљачке и уништавања скулптура, многе реликвије претопљене су у метке, а исту судбину доживели су и неки гробови у којима су били оловни сандуци. Извесни Шомет, чије име је вредно запамтити, захтевао је да се катедрала очува у име филозофије и уметности, и Конвент је 1793. донео одлуку о претварању катедрале у Храм Разума, после извештаја комисије за споменике. Исте године одржана је церемонија посвећења, са хоровима састављеним од девица, инсталацијом са бистама великих филозофа (Волтер, Русо, Монтескје, Френклин) и бившом балерином из опере која је представљала Разум, са фригијском капом и у туници. Само две године касније, катедрала је после неуспешних покушаја продаје поново препуштена хришчанском култу.

Ученост, понекад заједно са веровањима, оставља и необичне трагове: чак је и Виктор Иго веровао да је катедрала најпотпунији уджбеник херметике, древног симболичког тумачења у којем се уметничка дела, слова, магијске формуле, математика и ексцентричне аналогије повезују у систем. Масони су такође на свој начин тумачили катедралу и њено грађење, а онда је дошло и астролошко тумачење, посебно слика на витражима. Тако је примећено да зодијак на витражној розети у катедрали не почиње знаком Овна, већ знаком Риба, што одговара хинду традицији. Боје хаљине Богородице су исто тако другачије – она носи зелену хаљину и црвени огртач, уместо канонизованог плавог. Традицији тумачења катедрале придружила се са појавом штампе огромна количина литературе, затим филма и стрипова, у којима катедрала, њени украси, а нарочито гаргојли, играју важну улогу. Катедрала је истовремено гроб за неколико стотина углавном црквених лица.

Иза катедрале налазила се прва велика болница у Паризу, Отел-Дие („Божија кућа“). Ту је било и прво прихватилиште за напуштену новорођенчад. У пожару који је ту избио крајем 70-их година 18. века, изгорело је много од болнице, а болесници су привремено пребачени у катедралу. Пожар се није дотакао катедрале.

После обнове у 19. веку простор на острву око катедрале коначно је постао отворен, јер су уклоњени зидови и куће, и са много смисла постао је једно од места великих државних церемонија и славља. Стварање митова око Нотр Дам није никада престало; шта ће се све смислити после пожара и догађаја после њега, моћи ће да тумаче наши веома удаљени потомци, ако их буде…

У многим годинама и месецима у Паризу, навикли смо се да при доласку и одласку поздравимо катедралу са „Ћао стара!“. Пре тачно месец дана, тако сам је поздравила са удаљеног моста који води на источни излаз из Париза. Смислићу нешто достојније за следећи улазак.

Пешчаник.нет, 18.04.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.