Светлана Слапшак: Победа клијентелизма

У прилог младом Ципрасу са лицем симпатичног кучета додајем и то да је успео да повеже посвађане левице, да за њим не остаје ниједна афера, корупцијски скандал или сенка личног богаћења.

Svetlana Slapšak / 12. јул 2019

 

На изборима у Грчкој победио је Киријакос Мицотакис, жалосни изданак политичке династије Мицотакиса и представник политике „оджака” (о чему сам давно писала на Пешчанику), смењивања политичких породица на власти: Караманлисови, најстарија, Папандреуови, мало млађа, и коначно Мицотакисови, који су најближи… Сопрановима. У читавој модерној грчкој историји политичке династије превладавале су на изборима, захваљујући новцу и утицају, клијентелистичким односима и околностима (рецимо војна хунта) које су их чиниле заступницима демократије. Када је, рецимо, Караманлис у избеглиштву у Енглеској прекинуо партију голфа и вратио парламентарну демократију у лето 1974 (уз још један омањи грчки пуч и катастрофални Кисинджеров пуч који је уназадио Кипар за бар столеће), започело је седам година најстрашније десне (парламентарне) репресије и корупције, са извођачима – некажњеним злочинцима из редова хунте. Већини је тако прекипело да је на изборима следећи пут дала власт Андреасу Папандреу, сину Георгоса Папандреу, који је умро у кућном затвору под хунтом 1968. Георгос је био увелико одговоран за покољ на тргу Синтагма децембра 1944, који је довео до грађанског рата. Њега су у Грчку довели Енглези, као председника владе у изгнанству. Окупљање на његовом гробу октобра 1973. довело је до инцидената којима је започела студентска побуна против хунте. После пада хунте, и Андреас Папандреу је дошао из изгнанства (САД) и упустио се у политичку борбу. Папандреу млађи био је социјалиста неке врсте, и неко време је доба изгледало као златно. А онда су се пароле исцрпле – а било их је на почетку чак и о словенско-македонском и албанском идентитету у Грчкој – социјалне услуге нису биле успостављене, корупција је постала општа. Папандреу је за то нашао најјефтиније средство, и увео националистички јавни говор, сличан српскоме тога времена. Завршио је као потпуна срамота, цмиздрећи у камере када га Милошевић у пролазу кроз Атину није посетио. Мицотакис старији, тада на власти, био је успешнији у улагивању творцима геноцида, чак се појавио и у неуспелој мировној посети српским ратним великанима.

За време владе Папандреуовог ПАСОК-а Грчка је на крилима европске митологије и без икаквих критеријума ушла у ЕУ и добила могућност да корупцију оснажи европским средствима. Папандреу је успела капиларизација ПАСОК-а по целој Грчкој, и средњи слој је цветао, потпомогнут многим кредитима и привилегијама за земљораднике и градњу, што је променило изглед провинције. Цветала је и култура. Све то не треба заборавити, али је нажалост вечито наслеђе династичке политике, корупција са клијентелизмом, увелико превладало и у ПАСОК-у. Син млађег Папандреуа, Георгос, душеван и паметан човек („Здраво, Зоране!” на погребу могућне Србије), али неспособан да се окружи добрим сарадницима, довео је ПАСОК до политичке смрти.

Оргија Мицотакисових разоткривена је у пуној мери у економској кризи 2008: скривали су крађу и корупцију тако пацерски да се пробудио бес великог европског заштитника против сопствених штићеника, малих и непослушних наследника грчке прошле величине, и на Грчку је послана тројка под немачком контролом. Један од најсуманутијих, и по свим одликама колонијални поступак засновао се на неколико тачака: потпуна заштита најбогатијих лађара на свету, присилно уваљивање Грчкој непотребног немачког оружја са убијајућим каматама, уништавање средњег слоја и пауперизација најсиромашнијих, са економским геноцидом пензионера и омладине. У земљи која никада није била социјално заснована, без институција заштите и бриге, појавила се чак и стара европска авет – глад. А на рубовима, наравно, неонацизам.

Шест година агоније поучило је већину, и визија малог клијентелистичког раја се изгубила: на изборима је, по први пут у савременој Грчкој, победио неко ко је био политички наход, сироче без породице, без „оджака”, из Кипселија, атинског предграђа нижег средњег слоја. Дечко је остао у свом стану, у невенчаном браку, није се заклео на Библији. Супротставио се тројки, и после много буботака делимично и не много брзо успео. Омогућио је свој деци избеглица да добију грчко држављанство, увео минимални лични доходак од 650 евра и коначно решио најбесмисленији политички проблем Балкана и шире – име суседне државе. Идентитарни дрекавци на обе стране су полудели, македонска разумна политика добила је нову самосвест и доста политичког кредита, Ципрас је тачно знао да потписује свој пораз на наредним изборима, и рука му није задрхтала. У прилог младом политичару са лицем симпатичног кучета додајем још и то да је успео да повеже посвађане левице и прогура их кроз изборе (да би се затим опет посвађале), да за њим не остаје ниједна афера, корупцијски скандал или сенка личног богаћења. Најмлађи Мицотакис није се усудио да се са њим јавно суочи на ТВ, јер би изгубио изборе. Не шалим се: Мицотакиса су изабрали људи са дубоким клијентелистичким навикама, старци и старице са рентом, који нису умрли за време кризе, и баш их брига за оне који јесу; омладина која је изгласала Ципраса добрим делом се иселила; 35% становника испод границе сиромаштва више не мисли о изборима.

Са друге стране, комунисти и разочарано-осветнички Варуфакис ушли су у парламент, а Златна зора није. Ципрас још пред собом има многе повратке. Ако сам не направи породицу-оджаке – а у кључном периоду на власти није – проричем му, рецимо, једноставно и ингениозно решење за избеглице: да остану, поново постану људи и преузму своје животе уз помоћ добре владе.

Пешчаник.нет, 09.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.