Талијанска жена и данас живи у дискриминисаном положају

Немам ништа против идеје о бијегу од стварности, али увијек сам била оштро против визије свијета коју рекламирају одређени медији, особито кад је ријеч о женама. То се особито односи на идеју о томе да треба бити видљив под сваку цијену, да није битан садржај и да се све то постиже без муке и труда, идеје да је довољно ићи пречацем и да је важно појављивати се. Предуго је пролазила порука: 'учење је бескорисно', 'бескорисни су напор и кретање од нуле', 'живот је забава'. Али живот уопће није забава.

Gordan Duhaček / 02. март 2013

Талијанска књижевница Силвиа Аваллоне доживјела је свјетску славу захваљујући роману 'Челична младост', а у интервјуу говори о утицају телевизијскога програма на талијански менталитет, уништавању индустрије у провинцији те због чега је одлучила написати роман социјалне тематике.

'Челична младост' Силвије Аваллоне преведена је на двознаменкаст број свјетских језика и продала се у стотине тисућа примјерака. У питању је увјерљив неореалистични билдунгсроман, посвећен раноадолесцентским искуствима двију протагонистица, Анне и Францесце, најбољих пријатељица које живе у умирућем провинцијском граду у миљеу радничке класе и ситног криминала. Анна и Францесца живе у Стаљинградској улици, а њихов је живот далеко од бајке – рана сексуализација, насиље у обитељи, сиромаштво, немогућност образовања итд. Аваллоне потпуно искрено засијеца у живот губитника неолибералне политике која уништава талијанску индустрију и перспективу младих, претварајући живахне средине у градове духова и криминала.

Силвиа Аваллоне рођена је 1984. године, а дипломирала је филозофију у Бологни, гдје и живи. У реализацији овог интервјуа нарочито је помогла Ана Бадурина, преводитељица која је одговоре госпођице Аваллоне превела с талијанског језика.

Написали сте врло моћан роман. Можете ли се присјетити његова настанка, односно процеса писања? Колико сте били сигурни у себе, с обзиром да је ријеч о првијенцу? Јесте ли осјећали или знали да је добро оно што пишете?
Требало ми је неколико година да конципирам 'Челичну младост'. Роман сам више пута провртјела у глави попут каквог филма. Десеци страница завршили су кошу прије неголи сам пронашла прави почетак, прије неголи сам схватила на који начин оживјети ликове и учинити их самосталнима. Рађање сваке приче, свакога свијета изискује велик труд. Много сам радила прије него што сам скицирала причу о одрастању и спознаји боли. Али одмах сам знала о чему желим причати: о великој творници која је са својим димњацима и својом импозантношћу оставила снажан дојам на мене још док сам била дијете, о причама младих радника које сам упознала и који су ми испричали што значи радити крај пећи осам сати дневно, али и како се одраста у талијанској провинцији у доба кризе, који се снови, који планови рађају у главама тринаестогодишњих дјевојчица које живе међу зградуринама на периферији. Управо то је лице Италије до којег ми је највише стало. Било ми је стало до тога да се поновно почне причати о послу: болној теми за моју генерацију која га пречесто безуспјешно тражи. Лјутио ме начин на који су се медији бавили индустријом прије неколико година, прије него што се криза разбуктала, односно како су шутјели о њој и пуштали да падне у заборав. Лјутила ме моја генерација која је након студија морала одлучити хоће ли остати или отићи. Истовремено сам осјећала велику љубав према једном стварном мјесту, према рту на којем се смјестио Пиомбино, мјесту на којем сам провела многа љета и на којем сам се прије три године и настанила. Мјесту које се по мом мишљењу могло претворити у универзалну метафору. Контраст између напорног рада (челичане) и жеље (отока Елбе, популарног одредишта за одмор) већ је био утиснут у крајолик.

Добили сте јако добре критике диљем свијета. Колико вам то значи? Како се носите с критикама и јесу ли вас засметале неке негативније?
Нисам ни сањала да ће 'Челична младост' изазвати толике расправе и побудити толико занимање, особито изван Италије. Читајући често веома позитивне критике о мојем роману у страним тисковинама, не само оним талијанским, имала сам осјећај да ми је поклоњено нешто збиља велико. Тим више што су теме до којих ми је стало и моји ликови тако пронашли нов живот, нове читатеље који ће се бринути о њима. А то је најважније. Што се негативних критика тиче, оне које су се односиле на сам текст никада ми нису сметале, штовише. Једна књига није довољна да би нетко постао писац. Кад сам писала овај роман, била сам тек на почетку својега пута и требала сам (и још данас требам) поправити своје писање, порадити на изградњи приче, укратко ићи напријед и продубити однос с ријечима. Конструктивне критике су потребне, колико год биле жестоке.

Социјална тематика има дугу и славну повијест у талијанској књижевности, но чини се да је та врста писања донекле замрла. Колико сте били упознати с дјелима ваших литерарних претходника, попут примјерице Пасолинија, који су тематизирали живот сиромашних, живот предграђа, радничке класе, па и села и провинције?
Пиер Паоло Пасолини један је од мени најдражих талијанских аутора. Опћенито се снажно вежем за ону књижевност која увијек копа по властитоме времену, ону која настоји разумјети и изразити механизме властитога друштва и која се не боји истраживати његова мрачна, болна мјеста. Поражени су увијек имали главну улогу у цјелокупној књижевности. Мислим на роман 'Повијест' Елсе Моранте, на Вергу, али и на Достојевског и Трумана Цапотеа. Онај тко не пронађе своје мјесто у великој повијести постаје главни лик у 'маленој' повијести књижевности. То је можда неки облик моралне задовољштине или се пак потреба да се то исприча рађа због наде да ће се на тај начин мало поправити стварност у којој живимо, па макар то било само на разини свијести и спознаје. Сматрам да се у протеклих неколико година у Италији јавила велика потреба за причама које своје коријење полажу у друштвене проблеме, а не само за причама о бијегу од стварности. Уз жељу да нас књижевност одведе на неко друго мјесто, постоји и велика жеља да нас доведе управо ту гдје смо сада: да схватимо своје вријеме, свој териториј, проблеме који се тичу управо нас и које не можемо прешутјети.

Пропадање индустрије је у позадини ваше приче. То заправо није никаква фикција, него горка реалност еуропског југа, укључујући Италију. Но чини сте да сте размјере актуалне кризе наслутили у вашем роману много прије него што је она потпуно експлодирала. Колико је ваш роман политички и на који начин?
То је један од најпривлачнијих мистерија књижевности: предвидјети тајновит смјер којим се креће властито вријеме. То је нека врста нагона, нешто попут радара. Док сам писала овај роман, 2009, нисам могла ни сањати размјере кризе која је букнула након неколико година, као ни да ће та криза драматично, ако не и трагично, погодити челичну индустрију (притом не мислим само на Луццхини-Северстал из Пиомбина, него и на Илву из Таранта). Но већ се тада у зраку осјећало нешто што је наговијештало тај крах. До високих пећи довели су ме моје особно искуство, моји интереси. И то је такођер велика метафора. Челик је играо главну улогу у прошлом стољећу: био је материјал свјетских ратова, бродова, оружја. У овом новом стољећу челик је и даље присутан у многим предметима који нас окружју. Па ипак, све се промијенило. Који је прави, дугорочни смјер те промјене? Романи, па тако ни овај мој, у правилу не нуде рјешења, већ постављају питања. Нека од питања из 'Челичне младости', понајприје оно о будућности млађих генерација, несумњиво су политичка. Али политичка у књижевном смислу, у широком смислу: изражавају забринутост за заједницу, за колективитет, за заједнички живот.

У средишту приче је пријатељство двију дјевојчица које се показује као одређено контекстом много више него што би оне жељеле. Тко су Анна и Францесца, како сте их створили?

Пријатељство Анне и Францесце побједа је људских односа над сваком друштвеном, господарском и политичком одредбом. Оно представља слободу, снагу веза које једно 'ја' повезују с другим и претварају га у 'ми'. Анна и Францесца двије су међу тисућама дјевојчица које настањују Италију и које се у тринаестој години живота суочавају са свијетом заваравајући се да га могу освојити. Довољно је осврнути се тијеком било које шетње: свугдје се могу видјети младе дјевојке које се држе за руку и које повезује тјелесна присност могућа само у тој доби. То је тајна женског пријатељства у раздобљу адолесценције: то је апсолутно пријатељство, искључиво, двозначно, моћно, пријатељство које често потраје неколико љета, а затим се расточи или се промијени јер је присиљено на промјену. Адолесценција је потенцијално раздобље, вријеме преобразбе, а такво је и пријатељство које се тада рађа: велико врело промјена. Анна и Францесца су двије дјевојчице које имају веома мало ослонаца у свом животу - њихове обитељи и четврти у којима живе засигурно им не пружају заштиту - па стога уточиште проналазе једна у другој. Гласно захтијевају будућност која им с правом припада, премда је не држе у својим рукама.

Која је позиција родитеља у тим сиромашним срединама, заборављеним од свијета? У 'Челичној младости' родитељи се чине као пуно више изгубљени од своје дјеце...

Управо тако: поједностављено говорећи, родитељи из 'Челичне младости' не знају бити родитељи. То се особито односи на очеве: неодговорни су, насилни или одсутни. Мајке настоје изнаћи начин да обитељ успије гурати напријед, али углавном су жртве својих мужева, затворенице у подчињеном положају. У таквим увјетима дјеца неријетко расту без правог ослонца или чак уз негативне утјецаје... У Аннину случају очинску улогу преузео је њезин брат Алессио, али он је и сам млад и не може се очекивати да ће знати одиграти улогу главе обитељи. Вјечно присутни економски проблеми, ограничени хоризонти на које гледају мрачни прозори засигурно не помажу обитељима да постану исходишта среће, као ни одраслима да буду задовољни сами собом. Разочарана одрасла особа - која властити живот сматра неуспјехом - тешко ће постати добар родитељ. Али ту је и један мање економско-друштвени и више, назовимо га тако, генерацијски проблем. Родитељи из 'Челичне младости' рођени су у раздобљу између господарског бума и кризе те често немају јасно одређен идентитет, као ни снажан карактер. Стога се од мене не може тражити да будем немилосрдна према својим ликовима. Ја могу видјети позитивност у Сандри, одређену афективну великодушност у Артуру. Па чак и Енрицо, који без даљњега јест чудовиште, посједује мушки сензибилитет који не можемо у потпуности осудити.

Тешко је не уписивати дубље значење у чињеницу да дјевојчице живе у Стаљинградској улици. Зашто баш улица тог назива? Што је Стаљинград био за некадашњу Италију, значи ли ишта данас?

Не постоји Стаљинградска улица у Пиомбину. То је потпуно измишљена, метафоричка, а истовремено и универзална четврт. Стаљинград је постао дио повијести због велике битке која се у њему водила у прошлом стољећу. Сада, у овом роману, Стаљинград представља само назив улице за чије значење нитко не мари. То је остатак из прошлости, заборављена ропотарија. За мене је он био само средство, начин да одредим која све различита значења одређена ријеч може попримити кроз вријеме. Усто, управо стога што је повезан с ратом, Стаљинград је повезан и с челиком те призива суровост повијести која нам је претходила и која нас је довела довде: у ову садашњост из које је тешко изићи.

Сексуалност дјевојчица, које улазе у пубертет, данас је сама по себи контроверзна тема, но ви сте одлучили не игнорирати тај аспект одрастања, и још важније – његов утјецај на друштвени положај жена. Тијелима Анне и Францесце се на овај или онај начин баве многи други мање или више важни мушки ликови у књизи. Зашто сте инзистирали на томе?

Немир, знатижеља, повремено и опијеност које су Анна и Францесца осјећале док су постепено откривале своју сексуалност, своје тијело које се мијења и развија, као и његову моћ, дио су суочавања са свијетом и стјецања искуства. То је универзална и привлачна тема повезана с раздобљем адолесценције. С тим у вези, сјећам се да сам тај аспект продубила поновно читајући Набокову 'Лолиту' и три изванредна талијанска романа: 'Артуров оток' Елсе Моранте, 'Агостино' Алберта Моравије и 'Ернесто' Умберта Сабе. Културални мачизам који је у Италији и даље често присутан, а очитује се у перверзном и аберантном понашању, сасвим је друга прича, али прича које сам се морала дотаћи. У Италији смо сковали термин 'феминицид' како бисмо изразили озбиљност чињенице да мужеви, партнери, садашњи или бивши дечки континуирано убијају своје жене. Насиље над женама ових је година попримило ново, нечовјечно лице и поновно је узело маха. Супкултура неких медија који нуде понижавајућу слику жене као пуког предмета жеље, као туђег власништва или робе продубили су ту рану. Талијанска жена данас врло често живи у дискриминираном и подређеном положају: на послу, унутар обитељскога дома, у културном животу земље. То је неодржива ситуација која се не тиче само жена и не узрујава само њих, него и мушкарце. Устрајала сам на томе управо зато што сматрам да друштву не можемо понудити бољу будућност уколико збиља и у великој мјери не побољшамо положај жена. Како у Италији, тако и у остатку свијета.
Италија се сматра католичком земљом, но религија као да нема велику улогу у животу кључних ликова вашег романа. Оно што виде на телевизору као да има много већи утјецај на њих. Нисте први који критички опажају негативан утјецај телевизије на талијанско друштво - о чему је ту заправо ријеч?

Утјецај телевизије на талијански живот посљедњих је десетљећа голем и то је опће познато. Под тиме у првом реду мислим на утјецај одређене комерцијалне телевизије која је годинама нудила слику изобличене земље предане ужицима, земље налик непостојећем Елдораду. Та слика не само да се није подударала са стварном сликом земље, него ју је прикривала и изобличавала. Немам ништа против идеје о бијегу од стварности, али увијек сам била оштро против визије свијета коју рекламирају одређени медији, особито кад је ријеч о женама. То се особито односи на идеју о томе да треба бити видљив под сваку цијену, да није битан садржај и да се све то постиже без муке и труда, идеје да је довољно ићи пречацем и да је важно појављивати се. За жене то има мачистичке и врло опасне импликације. На оне којима је, као Францесци, у кухињи вјечно укључен телевизор једини извор снова и митова таква телевизија може дјеловати засљепљујуће, и то с драматичним посљедицама. Францесца мисли да је довољно продати мало љепоте да би побјегла из провинције. Такво кориштење женске љепоте је абнормално и перверзно. Предуго је пролазила порука: 'учење је бескорисно', 'бескорисни су напор и кретање од нуле', 'живот је забава'. Али живот уопће није забава. Радници из овог романа, а особито они стварни, уче нас да се достојанство и особна слобода изграђују захваљујући послу, знању, информираности, солидарности. То су вриједности које је одређена комерцијална телевизија замјењивала лажним иконама и пустим обећањима, а које је криза која је букнула протеклих мјесеци прегазила несмиљеном конкретношћу збиље. Сматрам да то нема никакве везе с вјером, с осјећајем за вјерско, с религиозношћу опћенито. Штовише, представља сушту супротност свему томе.
Колико је Италија, а посебице талијанска политика, обиљежена старцима? Чини се, и по ономе што пишете у 'Челичној младости', да млади немају много опција или перспективу будућности, што је мрачна оставштина пријашњих генерација...

Моја генерација је прва која са сигурношћу зна да ће будућност која је очекује бити гора у односу на будућност властитих родитеља. Драматичан је осјећај знати да не крећеш, него да стижеш на циљ у лошијем положају. Наслиједили смо свијет измучен бројним кризама: економском, друштвеном, културном. Свијет који нас тешком муком укључује у продуктивно ткиво или ткиво идеја. Млади су често присиљени ослонити се на своје родитеље јер су незапослени или немају сталан посао, а то је понижавајуће. Политика је то почела прекасно примјећивати, несумњиво јој је недостајала далековидност. Гледам како превише мојих вршњака одлази у иноземство у потрази за каквом приликом и то ме боли. Болно је гледати како из земље одлази толика креативна снага, толики потенцијали и памет. Нове талијанске генерације засигурно су већ развиле нов осјећај за одговорност, нову далековидност. Прошло је вријеме у којем се све жели одмах и сада. Али криза истовремено захтијева радикалну промјену смјера: ново поимање друштва и околиша. Оптимистична сам јер око себе видим бројне младиће и дјевојке који ће, једном кад буду имали утјецаја, знати које погрешке треба избјећи. Прилично је узалудно заметати генерацијске сукобе, није у томе ствар. Али будући да говоримо управо о његовој будућности, потребно је да цијело наше друштво почне стварати конкретне прилике за своју дјецу.

 

Текст је преузет са Т портала

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.