Тамо гдје су дјеца, хаос је нормално стање

Газимо по стварима, скупљамо, склањамо, премештамо – то је наша реалност. Ко се усуди да тврди да може боље – чикам га да докаже!

BUKA portal / 16. јун 2019

Foto: Pixabay, ilustracija

Време спада међу моје највеће непријатеље. Дан започињем раним устајањем и унезвереним спремањем. Затим наизменично молим и претим: хајде, молим те, пожури, пишки, обуци се, не не не прво гаћице а онда панталоне… обула си две различите чарапе… искључићу телевизор ако не пожуриш… молим те, очешљај се… немој ја да морам да те чешљам…

Следи уобичајено лудило нормалног радног дана, а онда позитивно лудило нормалног викенда.

А времена никада довољно.

Али – најзад је дошао тај дан. Одлучила сам да у госте позовем пријатељицу са дететом.
И скупила храброст.
Јер – морам да признам да је код мене хаос.

Обично је у свакој кући бар дневна соба сређена, да се не брукамо ако дођу гости. Обично је и код мене тако. Или можда није, јер тренутно ми је тамо:

Даска за пеглање
Веш који чека на ред, по систему, ко чека тај дочека
Ћеркине играчке које су ту остале јер није схватила да “склони своје играчке из ходника” не значи – одложи их у дневну собу
Јакне за које на чивилуку нема места (да, чак и зимске, па шта?)
Новогодишњи украси који из мени непознатог разлога нису нашли пут до плакара, па сада ту вребају наредну прилику
Полу испијена шоља јогурта (а, ту је, свуда сам је тражила!)
Комадићи јабуке у пластичном тањиру, на поду иза фотеље (да, мама, све сам појела)
Кад смо већ код даске, пегле нигде нема, не могу да се сетим где сам је спустила…

Нема везе, седећемо на тераси. Али прво морам да:

Померим бицикл и тротинет (још само да смислим где)
Избацим ђубре (тераса је резервна позиција, кад у канти нема више места)
Покупим веш који се суши (и додам га гомили из дневне собе)
Срећом, ту је трпезарија, за опуштену атмосферу у стилу “наши смо”, ту ћемо нас две да седимо. Једино не знам где да спустим две шоље кафе и пројице. Мислите да је то једноставно? Сто је прекривен цртежима мог детета, све сама ремек дела. Страшно се љути кад их померим, не смем да их дотакнем.

Никако не смем да дозволим да ми гошћа провири у кухињу:

Судопера је пуна
Шпорет сам рибала… кад оно беше…?
Добро, макар је под чист, и то је нешто.

А можда ће хтети да опере руке?

Купатило је ок, изузмемо ли да је лавабо уметнички “ишаран” траговима креме за тело (али мама, само сам хтела да ми руке буду мекане и лепе), течни сапун при крају (али мама, само сам хтела да ми руке буду чисте) а када пуна обезглављених “лалалупси” играчка (али мама, рекла си да њих смем да купам).

Дечију собу нећу ни да коментаришем.

Да, време спада у моје највеће непријатеље. Једноставно, не постизавам.

Ипак, скупила сам храброст да позовем госте, па шта буде. Јер ово је нормално (ратно) стање у свим домовима где има деце. Газимо по стварима, скупљамо, склањамо, премештамо – то је наша реалност. Ко се усуди да тврди да може боље – чикам га да докаже!

Ауторка: Владана С.

Извор: Сачекај мало – Дневник супермаме


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.