Тања Ступар Трифуновић за БУКУ: Све треба преиспитивати и у књижевности и мимо ње!

Све треба преиспитивати и у књижевности и мимо ње. Не зарад болесне сумњичавости него да не би живјели у неким окошталим, бескорисним и неживим формама које гуше и животну и креативну енергију.

Maja Isović Dobrijević / 02. јун 2019

Foto: Borislav Brezo

 

Наша књижевница Тања Ступар Трифуновић учествоваће на Фестивалу књижевности Императив који почиње у сриједу у Банском двору у Бањалуци. Она ће радити на радионици креативног писања Бајковница, али ће и Бањалучанима 2. јуна са почетком од 18 часова представити и свој нови роман „Откако сам купила лабуда“.

Тања је рођена у Задру 1977. Дипломирала је на Филолошком факултету, Одсјек српски језик и књижевност у Бањалуци. До сад је објавила неколико књига поезије, књигу прича и роман. Радови су јој превођени на енглески, њемачки, пољски, словеначки, македонски дански  и француски.

Са Тањом разговарамо о писању, новом роману и Императиву

Ове године радите много са младима на развоју креативног писања. Колико су млади заинтересовани за писање и уопште за књижевности?

За радионице креативног писања нису заинтересовани искључиво млади него и старији полазници који желе унаприједити своје писање било да се баве књижевношћу или им је та вјештина потребна у оквиру њиховог посла. Већина полазника ипак буду млађи људи који су заинтересовани за књижевност и писање и чини ми се да је у посљедњих неколико година интересовања за књижевност међу младима у благом порасту. Нису то велике групе али сама чињеница да постоји неколико читалачких клубова у Бањалуци, радионице кративног писања, добро посјећен фестивал књижевности „Императив“, одлична посјећеност појединих књижевних вечери указује на нешто веће интересовање за књиге и књижевност.

Може ли се писање научити или у тој области влада она: или имаш талент за писање или не?

Не бих била склона никаквим искључивим категоријама. Таленат јесте битан али је још битнији рад, читање, посвећеност и развијање тог талента. Од нас зависи да ли ћемо га развијати или запуштати. Школе креативног писања нису школе које вас уче слова па да вас могу научити писати. То већ знате. Могу вас научити да унаприједите своју реченицу, стил, да неке ствари савладате брже него што би самосталним радом и на крају крајева инспиративно је бити окружен и разговарати са људима који воле књижевност и уживају у тексту. Као што неки људи воле бескрајне полемике о политици има и оних других којима то примарно мјесто заузима књижевност, музика или филм.

Чега млади који желе да се баве књижевношћу треба да буду свјесни, које изазове не могу избјећи?

Не волим давати савјете јер сваки савјет створи једну врсту предрасуде и предубјеђења. Оно што су за мене били изазови и потешкоће можда за неког нису.  Тешко је дати неки користан савјет који неће бити замајац беспотребних пројекција у нечијој глави. Чула сам пуно глупих савјета и многима сам повјеровала и били су погрешни. Све треба преиспитивати и у књижевности и мимо ње. Не зарад болесне сумњичавости него да не би живјели у неким окошталим, бескорисним и неживим формама које гуше и животну и креативну енергију.

Послије толико година у свијету књижевности, када погледате иза себе, шта је оно најљепше што вам је књижевност донијела? Постоје ли неке лоше стране бављења књижевношћу које се лако забораве?

Донијела ми је мене. Звучи као нека реклама за књижевност али има истине у томе. Постоји пуно лоших страна и оне нису ни занемариве нити се забораве него су једноставно мање вриједне од оног доброг.

Је ли живот књижевника, књижевнице баш тако роматичан како већина замишља?

Не знам како то већина замишља. Мислим да још мало ко романтизује бављење књижевношћу. То је било некад. Данас људи који нису заинтересовани за књижевност углавном о том мисле као о нечему досадном и апстрактном и још поред тог свега ту нема ни пара па самим тим ни не размишљају пуно. Живот књижевника је као и животи свих других људи. А сви животи имају нешто посебно што их издваја и чини несводивим на општа мјеста. О том књижевност пише, о тим нијансама у драми живота које се одвијају у људима.  О оним стварима и ситуацијама које свачију причу чине посебном.

На Императиву промовишете и нови роман „Откако сам купила лабуда“. Можете ли нам рећи нешто више о вашем другом роману?

То је роман о усамљености, љубави, табуима и оном што живимо данас и овдје из перспективе двије жене; једне која је млада и покушава критички мислити стварност око себе и друге старије која се презасићена теретом свакодневице измјешта из те исте стварности у просторе својих интимних фантазија. Њихови свјетови и ставови се сударају и сучељавају да би оне једна у другој видјеле оно што су одбијале да виде у себи и свијету око себе.

Колико је Фестивал књижевности Императив значајан за културу и писану ријеч у нашем граду?

Само интересовање које је код публике изазвао прошлогодишњи „Императив“ као и интресес за овај који управо почиње показује да је Бањалуци требао овакав књижевни фестивал. Добра ствар је што ће поред садржајног и занимљивог програма публика бити у прилици да у оквиру сајамског дјела који ће се одвијати у Банском двору купи књиге одличних мањих издавача којих нема или су слабо присутни у нашим књижарама.


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.