Тања Топић за БУКУ: Увођење ванредног стања није разлог да престанемо мислити и критиковати

Грађанима се послала порука као да се ми налазимо „у рату“, опет смо имали тог непријатеља, који је, истина, сада невидљив, али се на тај начин опет на „ратној реторици" мобилисало становништво.

Maja Isović Dobrijević / 30. април 2020

 

Тања Топић, политичка аналитичарка, за БУКУ коментарише тренутно стање у којем се налазимо, како се пандемија одразила на друштвено-политички живот и на који начин су у оваквом ванредном стању угрожена људска права и демократија.

Већ смо преко 40 дана у ванредној ситуацији, ванредном стању. Како у овим околностима коментаришете понашање власти у РС и да ли су неким њиховим одлукама угрожена људска права?

Без обзира на озбиљност ситуације, сматрам да није требало уводити ванредно стање. На почетку је било неколико проблематичних одлука, односно уредби које су задирале у кршење људских права. При томе мислим да уредбу о изазивању и ширењу панике, која је била проблематична, али, на срећу, кратко је трајала и повучена је највише усљед притиска међународних организација. У том тренутку, на мети су се нашли они људи који су покушали да критикују и да јавно искажу своје мишљење. По мени, проблем лежи у чињеници што не знамо који је то ауторитет и на који начин би могао да измјери панику, не знамо како се то мјери паника. А имали смо и представнике власти који су појединим изјавама такође ширили панику. Ту смо дошли до онога што зовемо двоструки стандарди, односно, правила која су донесена, које је донио кризни штаб нису вриједила за све грађане, постојао је дио оних који су били привилеговани и на које се те одредбе нису односиле, за разлику од оних других који су већина и који су се морали стриктно придржавати донесених одлука. Постојала је селективност, као и сама нејасноћа и нетранспарентност у појашњењу појединих одлука, што је доводило до бројних забуна међу грађанима. Да све заокружим, према мом мишљењу, цијела та процедура била је проблематична, а мислим на процедуру око увођења ванредног стања. Нама је одлуку о увођењу ванредног стања саопштио човјек који ни на који начин није надлежан за доношење те врсте одлука на територији РС, чиме се, заправо, показала једна врста понижавања, а то је нешто што траје у континуитету, као и дезавуисања институција система.

Шта све то говори грађанима, нарочито ти двоструки стандардни које сте споменули, такав однос политичара према њима, све те репресивне мјере. Какву поруку политичари у Републици Српкој шаљу својим грађанима?

Шаљу поруку на коју смо ми, заправо, навикли и која се шаље већ дужи низ година, а то је порука која је врло ригидна, која је ауторитарна и која у себи носи заповиједни начин комуницирања. Грађанима се послала порука као да се ми налазимо „у рату“, опет смо имали тог непријатеља, који је, истина, сада невидљив, али се на тај начин опет на тој „ратној реторици“ мобилисало становништво, односно грађани да се дисциплинују и да се придржавају свих тих одлука. Са друге стране, порука самим грађанима била је стално нека врста пријетњи, она је стално у себи прожимала неку врсту страха. Вама се стално говори „ако не урадити то, ви ћете бити криви због лоших посљедица“, причало се о посљедицама, а не о узроцима. Нисмо причали о слабостима нашег система, које на неки начин изискују овакву врсту рестриктивних и радикалних мјера, јер мјере које су донесене овдје спадају у најрадикалније мјере у окружењу. У будућност гледамо са порукама које су набијене страхом. Послије почетне солидарности међу политичким актерима у БиХ, опет су почеле провејавати њихове тензије, анимозитети међу политичким актерима, па се слала порука „сачекајмо да прође ова пандемија, па ћемо пропитати наш останак у БиХ“. Значи, и у том тренутку, када међу људима владају страх и неизвјесност због посљедица, ви грађанима сервирате тај страх шта ће бити након завршетка пандемије.

Колико је у оваквим околностима, ванредним временима која су нас снашла, важно сачувати постулате демократије. Да ли је данас код нас демократија „на апаратима“?

Ми као друштво већ деценијама исказујемо једну врту демократског дефицита. Забрињавајуће је то што је један дио грађана ово стање схватио овако: „ванредно је стање, пријети нам опасност, ћути и немој да мислиш, ту су наши политички актери који ће мислити на нас“. Само увођење ванредног стања није знак да требамо да престанемо да мислимо, размишљамо и критикујемо. То су оне ствари које су се овдје и десиле, ту је показана ментална свијест чврсте руке. Демократија је овдје увијек била слабашна, овдје се демократија подразумијевала као стопостотна подршка онима који су на власти, овдје се демократија тумачи тако што треба да будете поданик и добар слуга оних који су на власти, а не слободоуман и самосвјестан човјек који промишља ствари. У цијелој овој ситуацији, ипак је било и појединаца и новинара и медија који су ствари постављали у другачију перспективу и постављали шкакљива питања, што и јесте суштина функционисања демократије. Чини ми се да се и у овој ситуацији створило језгро, слабашно, али ипак постоје они који не допуштају да им се диктира начин на који ће посматрати и промишљати ствари.

И раније смо били свједоци како лако можемо да склизнемо у полицијску државу, имали смо прилику да видимо како се ствари одвијају са случајем Правде за Давида, сада је само број људи којима се обраћа већи. Како се можемо борити против такве полицијске репресије?

Отворено треба пропитивати и полицију, поготово у овој ситуацији када је свјесно игнорисала оне који су свјесно кршили полицијски час, нису их кажњавали и имали неку врсту прешутног споразума или договора са вјерским институцијама и, једноставно, оно правило које су увели за остале грађане, за већину која је била дисциплинована и поштовала је те мјере, они нису примијенили на вјернике који су вршили вјерске обреде за вријеме вјерских празника. Ту је ствар на појединцима, на невладиним организацијама, на медијима да указују на такве ствари. Видјели смо на примјеру Правде за Давида да се водила тешка борба, јер није било довољно указивати на кршење права и дискриминацију грађана, у једном тренутку три члана групе нису смјели да се окупљају иако нисмо имали ванредно стање, иако нисмо имали полицијски час. Они су били прогањани, за разлику од ситуације када имамо врло јасна правила која забрањују окупљања више од три човјека, када вриједи полицијски час, а полиција показује двоструке аршине и непровођење онога за шта је била задужена. То је једна врло тешка борба и поставља се питање да ли је уопште могуће постићи неки резултат. Проблем је тај што се ми не можемо означити као правна држава, постоје они који су повлаштени, којима је допуштено да крше одређена правила, за разлику од оних који су на неки начин дискриминисани и којима се не допушта оно што се другима допушта.

Можемо ли то на неки начин повезати са изборном годином у којој се налазимо, а позната нам је свима веза између религије и политике на нашим просторима?

Политика настоји имати добре односе са религијским заједницама и религијским вођама, јер она сматра да им је то добар извор који им омогаћава подршку гласачке машинерије и гласачке масе. На свим странама видимо да политика кокетира са религијом да не би изгубила подршку стада и гласове које им на неки начин може гарантовати религијска заједница којој припадају и због тога имамо ту врсту попустљивости. Ми имамо политику која ће учинити све да добије подршку религијских заједница, а код нас су религијске вође јавно и отворено позивале грађане да гласају за одређене политике и одређене политичаре. Ове године слиједе нам локални избори и због тога имамо ту врсту кокетирања од стране политике са религијским заједницама на све три стране доминантних етничких група у БиХ.

Пандемија је утицала на рад невладиног сектора, на који начин се може њихов рад организовати у овим околностима, имајући у виду да се цивилни сектор бави важним темама које су занемарене у нашем друштву, а то су људска права, демократија, активизам и слично, а кроз њихов рад одржаване су радионице, скупови, јавни догађаји? Како организовати рад у новонасталим ситуацијама?

Рад невладиних организација у овом тренутку веома је сужен, поготово кад говоримо о дјеловању оних активистичких организација које своје догађаје организују кроз различите акције, протесте, на којима је присутан већи број грађана. Они сада своје активности морају пренијети из јавног у вируелни свијет, то је једини простор у којем сада могу дјеловати невладине организације, али са друге стране много је оних који су своје дјеловање пребацили у тај виртуелни простор, па је и он загушен и врло је тешко пробити се и наћи мјесто гдје ћете допријети до већег броја људи и да се чује ваш глас. То не значи да те организације треба да престану са радом или дјеловањем. Ја ћу навести примјер да је приликом засједања Народне скупштине у Србији дио грађана, углавном младих људи, организовало протесте као акцију, при чему су поштовали све епидемиолошке мјере које су захтијеване, размак од два метра, сви су носили маске и рукавице и та порука је ипак дошла у јавност и заживјела. Са друге стране, видимо једну другу врсту парадокса, наиме, ми смо видјели један број јавних догађаја које власт организује, као што је свечани дочек хуманитарне помоћи, а велики је број људи који је присутан и могли смо видјети да се не поштује размак који је препоручен. Једноставно, опет имамо ту селективност, гдје је једнима допуштено нешто што другима није. Власт ову ситуацију користи за своје акције и за неку врсту, рекла бих, политичке кампање да се позиционирају и да се на неки начин промовишу, што је ускраћено онима другима који се морају придржавати свих рестриктивних мјера. Врло је тешко пробити се у тој виртуелној шуми, етаблирати се, али то не значи да живот треба да стане и да у овим временима дигнете руке од добрих ствари и акција које се раде, из простог разлога што нам онда много ствари промиче испод радара. Мислим да и даље постоји добар дио мјера које доносе власти на које се може реаговати и које се могу критиковати. Имамо на примјер увоз респиратора у ФБиХ од фирме која се бави производњом малина, а читав тај процес је, заправо, илустрација јавашлука и лоповлука који владају у БиХ.

Дан слободе медија одржава се 3. маја. Фондација Фриедрицх-Еберт-Стифтунг већ традицонално ради извјештај на ову тему, а и поред пандемије успјели сте завршити овај извјештај. Који су неки подаци на које бисте овом приликом скренули пажњу?

Оно што је охрабрујуће јесте да међу грађанима, испитаницима, расте повјерење у медије. На другој страни, то је условљено и овом ситуацијом, јер смо истраживање проводили управо у вријеме ове пандемије, тако да је и то можда позадина тога, јер се вјероватно највећи број грађана информише захваљујући медијима и тако добија најважније информације које им живот значе. Поражавајуће је да највећи број грађана у цијелој БиХ сматра да постоји тек дјелимична, или да је нема, слобода медија и да они који угрожавају или уништавају ту слободу медија јесу политичке организације. Један податак који такође није охрабрући, али који се показује као константа у истраживањима о слободи медија задњих неколико година, јесте да и даље сваки четврти испитаник у Републици Српкој нападе на новинаре и медије сматра оправданим. То је илустрација једне свијести која сматра нормалним да ви новинара можете вријеђати и физички нападати, што је само резултат политичке реторике која бомбардује и напада новинаре свакодневно зато што раде свој посао на начин који њима није прихватљив. Значајно је споменути да је порастао број грађана у БиХ који се све више информишу путем интернета, до сада је то доминантно била телевизија. Телевизија је и даље остала тај доминантни медиј, али све више расте број оних који интернет сматрају значајним и квалитетним извором информација.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.