Танталовска жеђ

Мит о Танталу је својеврсна духовна биографија готово сваког од нас. Али прво да се подсјетимо ове древне приче.

Slavica Malić / 19. мај 2020

Foto: Ilustracija

 

Богови су изузетну почаст указивали Танталу, владару земље Лидије. Често је позиван на Олимп гдје је радо дочекиван, али је убрзо почео људима говорити о тајнама богова, крао им је амброзију и нектар и њима чашћавао пријатеље. Танталпво знање о моћима и слабостима богова било је велико, али са њим је расла и његова охола смјелост.

Једном је дошао на замисао да знање богова стави на испит, и то на језив начин. Убио је свог сина Пелопса, исјекао га на комаде и испекао, а онда је његовим тијелом понудио богове. Богови су схватили у чему је ствар, брзо су дјечакове дијелове ставили у котао, а Парка Клотона, која одлучује кад ко треба да умре, вратила га је у живот. Када је одрастао, постао је велики владар по коме највеће грчко полуострво,  Пелопонез, добило име. Увријеђени богови Тантала су бацили у подземни свијет и осудили да вјечно пати. Наиме, у подзеном свијету он стоји насед језера, мучен страшном жеђи, али, кад год би се сагнуо да се напије, вода би се повукла. Мучила га је и огромна глад, али, кад би пружио руку да дохвати воће са гране која се надвијала над њим, грана би се помакла.

Откад сам почела да радим са ученицима, често ми је долазила мисао да иза чињеничног знања, које им  најчешће преносимо, мора постојати и другачије, које би нас учило да лавиринте живота лакше примамо и савладавамо, које цјеловитије обухвата душу човјека. Постоји, сада сам сигурна, али га је тешко преносити из два кључна разлога. Први разлог је дораслост самих предавача таквом знању, а друго дораслост прималаца.

Ми најчешће током живота танталовски тражимо од знања да нам искључиво послужи да лагодније живимо и да се нашој лагодности други диве. У непредвидљивим ситуацијама, какве су и сада,  оно је немоћно да сузбије или ограничи појављивање незрелости, егоистичности, инфериорности, и неке сталне напете борбе и доказивања. Ако нам се и појави могућност да откривамо другачије истине, најчешће помислимо: нека се тиме бави неко други.

Знање се јављају као резултат и учења и зрења, уско су испреплетени премда су различити. Неријетко заборављамо битну чињеницу да је количина знања које примамо ограничена бићем. Многи су у стању да огромне количине чињеница меморишу, али их не разумију, нити од њих имају користи. Развој знања није довољан, али је неопходан, да би омогућио човјеку додир са љепшим и кориснијим истинама које се налазе унатар  и изван њега. Знање у одређеном тренутку стаје, па умјесто да нас води напријед, оно нас враћа до тачке гдје се знању губи смисао јер истовремено није праћено промјеном бића. Можда нам је најтеже да видимо те нивое бића и разлике између бића.

Промјена бића и његов раст је најтежи и најсуптилнији. У свакоме од нас има нешто што може да се промијени, а та мала промјена у једној особини води бар дјелимичним промјенама и у осталим.

Као у овом миту, Тантал зна много више од обичног смртника, али му то знање уназађује живот. Његово биће није дорасло разумијевању истине о боговима, а жуди  да се поистовијети са њима.

Кључ је и код човјека у поистовјећењима; то је најтеже бреме испод којег су мале шансе да се биће мијења. Из поистовјећења, и код релативно млада човјека, произилазе већине негативних осјећања, као што су бијес, љутња, завист. Моћ да се оне често не испољавају је лагано разбијање тог бремена и проналажење начина да се биће развија.  Промјена бића је способност да се промијени тачка гледишта, и када се она промијени, а да то није ново упадање у замку поистовјећења, појављује се власти став о стварима и појавама. Тој моћи многи не дорасту.  Данас нам је омогућено да лако и брзо дођемо до знања о конкретним чињеницама и на таквој основи стварамо теорије, које су почесто лажи и полулажи;  уљуљкујемо се, танталовски, да имамо своју теорију која је једина тачна.

Опасна позиција са становишта развоја бића. Знање и биће морају расти упоредо ако се жели постићи разумијевање, па макар и најмање стварчице (да, лијеп плеоназам!) овог свијета. Оно је процес раста -  и знања и бића. Суштински су мале разлике мећу људима у професијама, у боји коже, менталитету,  праве су разлике у нивоима бића. Односно, праве разлике бића су разлике у стањима свјесности.
 Велика већина живи не учећи из минулог, не дожививљавајући свијет око себе као огромну могућност за раст, и свијет као чудесну тајну која до звијезда може да нас вине. Углавном су нам покретачи, хесеовски речено, нагони степског вука, нагони као једина реалност. Нема учитеља  нити школе која нам у овој танталовској позицији може помоћи. Остаје зебња у мучној слутњи да се кроз овај живот пролази и гладан и жедан, а од нас се једино тражи, како каже дивна алинеја: ваља вам (нам) се поново родити.

Славица Малић, професорица у Гимназији Бањалука

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.