Тарик Хаверић, политолог за БУКУ: Грађанска опозиција не може, у будућности, преузети власт док се сама не профилира

У вјечном слалому кроз егзистенцијалне проблеме и проблеме који нам политички представници делегирају као важне да се не бисмо бавили суштином, срођени с површношћу и немаром, вјечно фокусирани на форму, одавно смо изгубили критерије.

Kristina Ljevak / 11. април 2019

У вјечном слалому кроз егзистенцијалне проблеме и проблеме који нам политички представници делегирају као важне да се не бисмо бавили суштином, срођени с површношћу и немаром, вјечно фокусирани на форму, одавно смо изгубили критерије. У таквим околностима, без критерија, личне одговорности, професионалне посвећености и етике, све је могуће. Дио онога што се легитимирало као пракса може се пронаћи у „Критици босанског ума“, дјелу Тарика Хаверића за које је Ивица Ђикић с разлогом рекао да би било прворазредни културни догађај да живимо у иоле културним земљама. Како нам земље нису такве и како свједочимо деградацији свих видова знања, с професором Хаверићем разговарали смо управо о томе, у жељи да сазнамо да ли је поље знања постало искључиво тржишна категорија, при чему не мислимо искључиво на трговину дипломама.

Ако кренемо од тужне и реалне претпоставке да ће просјечни грађанин или грађанка Босне и Херцеговине због доступности прије прочитати „текст“ у којем неко Вас оптужује за (ауто)шовинизам него што ће прочитати неку од Ваших књига, чак и кад је ријеч о идеолошки неоптерећеним особама без обзира на то којем националном корпусу припадају, како да до тих истих грађана и грађанки стигну информације о ономе што Ви пишете (осим да наравно прочитају књиге, али немају времена јер су на друштвеним мрежама), а тиче се напримјер плагирања или фалсифицирања научних података, које је некада у служби идеологије, а најчешће у служби ситносопственичких интереса?

Налазим се у парадоксалној ситуацији. Као аутору, стало ми је да што више људи прочита оно што пишем, напримјер „Критику босанског ума“. Али ми је стало, исто тако, и да је оно што пишем „тачно“. Е сад, ако је тачно оно што у Критици тврдим о деградацији свих видова знања у Босни и Херцеговини након рата, или о етнизацији друштвених наука, или о научним радницима који су се ставили у службу националне самодокументације – онда не треба да изненади што људи више читају коментаре „Критике босанског ума“ него саму књигу. Да је обратно, то би оповргло моје тезе, што ми не би било пријатно.

С друге стране, иако су обје појаве штетне, постоји велика разлика између плагијата и фалсификата. Можете плагирати изврсну студију, која остаје висок научни домет, дакле „тачна“, само што није ваша: плагијат је крађа добре ствари, која не престаје бити добра зато што је украдена. И то је индивидуалан (кажњив) чин. Студија испуњена фалсификатима јест ваша, само што није добра. И то је колективни (и у нашим увјетима некажњив) чин, јер у њему судјелује и аудиториј који воли да му се повлађује причама о краљевима, бановима, пашама и султанима, и „хисторијским доказима“ о нашој племенитости и храбрости и туђој нискости и кукавичлуку.

Забрињавајуће је што су се фалсификати односно измишљотине одомаћили и у публицистици, гдје их је начелно најлакше детектирати јер је читаност већа. Но аутори им прибјегавају без страха, јер знају да санкције заправо не постоје. Напримјер, недавно сам прочитао један аподиктичан политолошки суд о неуспјеху Социјалдемократске партије БиХ на изборима 2014. За разлику од неких посматрача који тај неуспјех приписују коалирању ове странке с СДА, један коментатор енергично тврди да је то „лукаво, али потпуно неутемељено објашњење! Нису бирачи 2014. године казнили СДП што је био у власти са СДА, већ зато што су Лагумджија, његови асистенти (Елведин Грабовица, Дамир Хаджић, Марин Иванишевић, Хамдија Липовача…) и његови адлатуси (Нермин Никшић, Светозар Пударић, Мирза Кушљугић…) доживљени од јавности и бирача као већи и пуно бахатији криминалци, само модернији, од њихових колега из СДА“. Но како се то може знати? Само на основу анкете с прецизним упитником у којој би, рецимо, 1000 људи који су 2010. гласали за СДП одговорило зашто то 2014. нису учинили. Па ако би њихови одговори допустили генерализацију о Лагумджији, асистентима и адлатусима, онда би наведени став био нешто више од пуког израза политолошко-социолошког импресионизма какви нас свакодневно затрпавају. Нажалост, таквих анкета нема, и аутор је ове „узроке“ исисао из прста, па ова нимало лукава и сасвим прозирна повика на неутемељеност свих других објашњења осим оних која он сам нуди указује на његову политичку заинтересираност.

Уз те индивидуалне политичке интересе постоје и други, материјални, на које ви алудирате, али они нису само ситносопственички већ и крупноегзистенцијални: када би у нормалним академским околностима, рецимо на Западу, морали зарађивати за живот својим знањем и способностима, многи наши научници, публицисти или аналитичари не би имали ни за кафу – да и не спомињем да би њихова каријера била готова када би их ухватили у измишљању социолошких података нпр. о понашању бирачког тијела. За њих је, дакле, одржање стања у којем друштвене науке служе политичким циљевима, јединог стања у којем су њихове услуге потребне, питање опстанка.

Један од изговора за сваку врсту нечињења је недостатак времена, који прати недостатак интересовања. У тој општој незаинтересованости улога научних радника и радница се не преиспитује, јер су им супротстављени ови који тврде да је земља равна плоча и који мисле да се повећаним уносом Ц витамина лијечи карцином. У коначници, супротстављени су им и они што купују и продају дипломе, па се знање верификовано формално валидним дипломама такође не преиспитује. Можемо ли претпоставити колика се дугорочно штета прави академским напредовањем које се постиже захваљујући фабрицирању научних радова ирелевантних у било којој области ван граница града, кантона или ентитета? Да ли је поље знања постало искључиво тржишна категорија?

И овдје ћу инсистирати на једном разликовању. Тржиште знања није исто што и тржиште диплома. Купопродаја диплома је деликт, и има два вида од којих је први лако доказати. То су лажне дипломе: на једном комаду папира пише да је Тарик Х. завршио факултет у чијој евиденцији никада није био заведен као студент, а печат установе и потпис одговорног лица су фалсифицирани. Други вид је теже доказати. То су „праве лажне дипломе“:  Тарик Х. био је заиста уписан на дотични факултет, семестри овјерени и сви испити уредно пријављени, а индекс испуњен одличним оцјенама. Једино што ти испити никада нису заиста одржани. Како ћете доказати да Тарик Х. прије седам или десет година заправо није ни полагао Психологију неметала ИИ, већ је професора одвео на бурек а овај му уписао „деветку“ (за „десетку“ се тражи и јогурт!)?

Опасност пријети, по мом мишљењу, од диплома које су праве јер су печати и потписи аутентични, али су лажне јер особе којима су издате никада нису стекле захтијевана знања и искуства.

Што се тиче знања које је заиста стечено, и санкционирано валидним дипломама, његова подвргнутост тржишту не може с избјећи. Животна је истина да ће просјечан информатичар увијек лакше наћи посао и бити боље плаћен него просјечан социјални радник. У паметним друштвима, гдје се зна да су музиколози и археолози нужно потребни иако се „не исплате“, држава је та која уноси корекције и поштеђује такве профиле сурове тржишне утакмице, но ми смо од тога још далеко.

Раније се путем кафанских консензуса могао неко преко ноћи промовисати у умјетничку величину. И ако се одмакнемо од неких општих естетских критерија можемо то покушати оправдати чињеницом да доживљај умјетности може зависити и од личног укуса и афинитета. Са науком ствари ипак стоје другачије, или би требало да стоје. На примјерима које наводите у „Критици босанског ума“ видимо да у босанскохерцеговачкој пракси и не мора тако да буде. Како је могуће да особу која у научним радовима неисправно пише имена градова и држава било ко може постхумно прогласити научним ауторитетом, посебно што имам дојам да ни та особа није претендовала на такву позицију (у супротном би се ваљда више позабавила властитим опусом). Када ово питам мислим, на професора који није практицирао вјеру, барем не по општеприхваћеним прописима, али је сахрањен уз вјерске почасти.

Потрудио сам се, на довољно мјеста, да истакнем како то није никаква босанскохерцеговачка (нити хрватска, српска, бошњачка…) посебност. Иствáн Бибó, у „Биједи малих држава на истоку Европе“, говори на примјеру Пољака, Чеха и Мађара о тој потреби националиста да омасовљују своје редове, и медиокритете проглашавају генијима за потребе своје нарације, само ако с њима пушу у исту тикву. Па чак и ако не пушу, нити су икада пухали: довољно је да су мртви, и да не могу да се успротиве злоупотребама својих дјела. На тај начин осредњи компилатори, успут и атеисти, постају значајни научници, наравно и вјерници.

Та крађа идентитета још више упада у очи када је ријеч о стварним великанима. Мислите ли, заиста, да би се Скендер Куленовић сложио с оцјеном да је он „о 'своме' исламу, и из нутрине 'свога' ислама, писао на босанском језику“, што се данас може прочитати? Да би та нарација била увјерљивија, фалсифицирана је његова дирљива поема „На прави пут сам ти, мајко, изишо“, па нове генерације одрастају у увјерењу да је комунист и атеист Скендер Куленовић у неко доба дошао тобе па написао пјесму, и да је тај прави пут „Аллахов пут“… А управо супротно, тај прави пут је – барем за аутора – шумски пут којим су корачали партизани! Састављачи читанки и антологија бескрупулозно су окљаштрили једно језичко умјетничко дјело (о чему је недавно писао Амер Тиквеша), и избацили стихове који су раисон д'êтре Куленовићеве поеме – наиме да тим правим, партизанским путем руку под руку корачају беговски син Скендер и кметски син Јован.

Неко маштовит, а на позицији моћи, након читања „Критике босанског ума“ могао би на основу примјера које наводите и чињеница којим примјере поткрепљујете, добити инспирацију за писање неке папазјаније, која ће уз обиље фус-нота и два нагодна рецензента постати релевантна научна литература. По Вашем мишљењу, шта било кога спрјечава да то и уради, осим властита одговорност?

Оцјене које износим у „Критици босанског ума“ не тичу се природних, техничких или биомедицинских наука, у којима немам никаквих компетенција. У друштвеним наукама, на описани начин никакав спис не може постати научно дјело, али га таквим могу прогласити у једном уском (и надасве затвореном) кругу. А то је најважније за наставника који жели да напредује: да комисија састављена од његових колега (којима ће он сутра вратити услугу) оцијени да је његов интервју у дневним новинама научни допринос (примјер није измишљен). Одговарајући на ваше питање: то нико не може спријечити. На томе ће пасти свака реформа високог образовања, јер нико неће имати храбрости да укине „доживотност“ наставничких звања, и да оцјењивање кандидата одузме факултетима и повјери држави. То би се одмах у хору прогласило нарушавањем аутономије универзитета, бирократизацијом итд. А ствар стоји управо супротно: када сам у Француској конкурирао за звање доцента (које не јамчи запослење, али без којег посао предавача не можете добити), дало ми га је министарство образовања. То не значи да је о мојим квалификацијама одлучивао неки службеник министарства, већ да је министарство нашло двојицу политолога које ја не познајем (нити они знају мене) и доставило им материјале: текст моје дисертације, оцјене рецензената које претходе заказивању одбране, извјештај с одбране, независно објављене радове... Та двојица послала су министарству своја мишљења с којима мене, наравно, нису упознали а која су очито била позитивна, јер сам електронском поштом добио обавијест о избору у звање доцента у дисциплини „04. Сциенце политиqуе“. Добио сам и идентификациони број који се може наћи и на web-страници министарства, па се свака установа на чији се натјечај јавим може увјерити да моја диплома није купљена или фалсифицирана. Избор у звање није доживотан: вриједи четири године, и да бисте га обновили морате доставити списак радова које сте у међувремену објавили. Ја то нисам учинио јер сам се вратио у Босну и Херцеговину, гдје ми тај избор нису признали, па сам морао кренути испочетка...

Осим научницима који у редовним академским околностима не би имали ни за кафу, одржање постојећег стања у бх. друштву погодује бројним политичарима/кама без биографије и професионалних вјештина. Да се не селе са позиције на позицију, многи би завршили на бироу рада, као што је то био случај између два мандата са лидером СДА. На посљедњим изборима имали смо најмање двојицу изнимно образованих предсједничких кандидата без мрља у личној и професионалној прошлости, и сумњу да као такви нису адекватни за постојеће бирачко тијело. Као да постоји страх од оних који су, како би то наш народ рекао, „преучили“ и као да су им ближи ови који се уз популистичке методе служе националистичком реториком и који на перпетуирању страха од другог трајно остају на властитим позицијама које им опет искључиво служе за лично богаћење, под изговором очувања националних интереса. Свједочимо и изостанку санкција међународне заједнице. Може ли се уопште промијенити матрица по којој овај народ омогућује постојање овакве власти? Је ли заиста „од фалсификата до убиства све постало свето и неповредиво, ако је учињено у име нације или у интересу нације“, како у „Беди малих источноевропских држава“ пише Иштван Бибо, којег цитирате у Критици босанског ума.

Било би ми лако да се извучем досјетком да „сваки народ има власт какву заслужује“. И то је, у основи, тачно. Но ја ћу се овдје задржати на вашој констатацији да изостају санкције међународне заједнице. Искрено признајем да бих ја, да сам на мјесту западних доносилаца одлука, поступао на исти начин: био бих инертан, организирао којекакве сусрете и посјете, писао тромјесечне извјештаје и упозоравао локалне актере да своје проблеме морају рјешавати сами. То је, напросто, у логици великих система, и ограниченост капацитета и ресурса је довољно оправдање за такво понашање. Присјетите се: рат у Сирији, у Јемену, ускоро и у Либији, криза у Венецуели, па исток Украјине… А у Босни се не пуца (иако стално неко тиме пријети!), и не умиру стотине хиљада људи од глади. Дакле, међународна заједница ће се бавити другим жариштима, а одавде ће писати извјештаје о „позитивним помацима“, и то може потрајати још неколико десетљећа, као ситуација на Кипру. Ситуацију могу промијенити – и нас поново довести у средиште пажње Запада – само догађаји који ће се недвосмислено перципирати као „гаме цхангерс“, као што би било стварно (а не само реторичко) приближавање господина Додика Русији (и у том смислу, ја га охрабрујем да настави тим путем).

Иза нас је 6. април, прилика да се присјетимо борбе „против антифашизма“ која нам свакако добро иде.
Како је могуће да се до мјере каква је присутна одричемо антифашистичких тековина? Како је могуће да се због неслагања са претходним режимом негирају кључни цивилизацијски принципи? Који се ставови, и са каквим циљем, покушавају легитимирати ревизионизмом?

И овдје наглашавам: босанскохерцеговачко друштво није никакав изузетак. Ревизионизам јача у цијелој Европи. Он је природна реакција на судар с модерношћу која није испунила очекивања. Та су очекивања, наравно, била нереална, но сада се за тај неуспјех рачун испоставља либералној демократији као политичком моделу. Нагло добијају на цијени покрети и личности који су се, у прошлости, залагали за традицију, породицу, религију, рад и ред, иако су те вриједности остваривали ауторитарним или тоталитарним средствима. Но нови ревизионисти, који су неријетко етнонационалисти, суверенисти и антиглобалисти, имају само деструктивни, али не и конструктивни потенцијал: за разлику од грађанских снага у европским земљама, они не могу склапати транснационалне савезе и дугорочно сарађивати, нити могу ишта изградити – никакву „алтернативну Европу“. Напримјер, у нашим околностима, клеронационалисти  у Хрватској, Србији и Босни и Херцеговини могу захтијевати па можда чак и постићи рехабилитацију свако својих фашиста, али какву практичну сарадњу они могу остварити? Јер, они који захтијевају рехабилитацију Мустафе Бусуладжића истовремено оштро осуђују захтјеве за рехабилитацијом Драже Михаиловића – иако је обојици, као и стотинама других, судио исти „партизански суд“. И, наравно, треба ли понављати – трибунал у Хагу изриче правду кад суди „њиховим“ злочинцима, а подлеже политичком утјецају кад суди „нашима“! Немојте мислити да је у Европи друкчије: хипотетичка румунска и мађарска крајња десница могу имати исте антиевропске и ревизионистичке циљеве, али ће бити у међусобном сукобу око територија, положаја мађарске мањине у Румунији и сл.

Формирање БХ блока након посљедњих избора дочекано је с одобрењем оних који сада и више деценија очекују промјене на босанскохерцеговачкој политичкој сцени. Искуство нас је ипак научило да размишљања о коалирању са националним странкама неких од чланица БХ блока није ни ново ни необично, осим што је непринципијелно и штетно. Подсјећали сте коалиционе партнере на њихова искуства са претходним коалирањем са националним странкама. Због чега се понашају као да имају амнезију? И како у друштву без критике и моралне одговорности очекивати принципијелност оних који су показали да је жеља за влашћу а не друштвеним промјенама кључни мотив за бављење политиком?

Ово питање, очито, није више упућено Тарику Хаверићу аутору, већ Тарику Хаверићу члану Предсједништва Наше странке. Утолико су и моје могућности одговарања сужене: не могу говорити уиме БХ блока. Када је ријеч о Нашој странци, немам да кажем много тога што већ није садржано у Вашем питању, као тачна констатација. Ритуал је познат: принципијелност у предизборној кампањи, и ситне калкулације након избора, уз оправдања која смо стопут чули: улазе у власт јер им није до власти… И још: пристају да буду дио бошњачког блока, јер им је стало да сачувају мултиетничност странке! Нажалост, увијек се нађе честитих људи који у то повјерују, иако их искуство сваки пута демантира. Но тај процес не може се избјећи: грађанска опозиција не може, у будућности, преузети власт док се сама не профилира. А то се догађа управо сада: све више се сужава простор за освајање гласова помоћу пуке патриотске реторике која прикрива темељњу политичку хипокризију. Што се тиче Наше странке, њен главни организациони задатак у наредном периоду јест да настави ширење у ФБиХ и оствари присуство у Републици Српској и Брчко дистрикту. И, наравно, да се с кредибилним партнерима, по могућности унутар БХ блока, припреми за локалне изборе 2020.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.