Veći deo šume živi u senci džinova koji čine najviše krošnje. To je najstarije drveće koje ima na stotine dece i na hiljade unučadi. Posećuju svoje komšije, deleći hranu, zalihe i mudrost stečenu tokom svojih dugih života.
Sve ovo postižu ukorenjeni u mestu, nesposobni da govore, protegnu se ili da se kreću. Tajna njihovog uspeha počiva ispod šumskog tla, gde ogromni sistemi korenja podržavaju visoka stabla nad zemljom. U partnerstvu sa korenjem su simbiotske gljive nazvane mikorize.
Ove gljive imaju bezbroj razgranatih hifa u vidu niti koje zajedno sačinjavaju miceliju. Micelije se prostiru duž znatno većeg prostora od ovih sistema korenja i povezuju korenje različitog drveća. Ove veze obrazuju mikorizalne mreže. Putem mikorizalnih mreža, gljive mogu da prenose resurse i signalne molekule između drveća.
Znamo da najstarije drveće ima najveće mikorizalne mreže sa najviše veza sa drugim drvećem, ali ove veze je izuzetno teško pratiti. Razlog tome je što postoji oko stotinu vrsta mikorizalnih gljiva - a pojedinačno drvo može da bude u koloniji sa desetinama različitih vrsta gljiva, od kojih svaka stvara veze sa određenim skupom drugog drveća, a koji opet imaju sopstvene jedinstvene skupove društava gljiva. Kako bismo imali uvid u to kako materija kruži ovom mrežom, posmatrajmo izbliže šećer dok putuje od zrelog drveta do komšijske mladice.
Putovanje šećera započinje visoko nad tlom, u lišću najvišeg drveća iznad šumske kupole. Lišće koristi obilje sunca kako bi proizvelo šećer putem fotosinteze. Ovo esencijalno gorivo potom putuje kroz drvo do podnožja stabla u vidu gustog biljnog soka.
Odatle, šećer se spušta do korenja. Mikorizalne gljive pronalaze vrhove korenja i opkoljavaju ga ili prodiru kroz spoljne ćelije korenja, u zavisnosti od vrste gljive. Gljive ne mogu da proizvode šećer, iako im je potreban baš kao i drveću. Mogu, pak, da sakupljaju hranljive materije iz tla mnogo efikasnije od korenja drveća - i prebacuju te hranljive materije u korenje drveća. Uglavnom, supstance teku s mesta gde ih ima više do mesta gde su oskudnije, ili od izvora do ušća. To znači da šećeri putuju od korenja drveća do hifa gljiva. Kada šećer dospe u gljive, putuje duž hifa kroz pore između ćelija ili kroz naročite šuplje transporterske hife. Gljive apsorbuju deo šećera, ali ostatak putuje dalje i dolazi do korenja susednog drveta, do mladice koja raste u senci i ima manje šanse da stvara šećer fotosintezom.
Međutim, zašto gljive prebacuju materije od drveta do drveta? Radi se o jednoj od misterija mikorizalnih mreža. Za gljivu ima smisla da razmenjuje hranu i šećer iz tla sa drvetom - obe strane imaju korist. Gljive najverovatnije imaju manje očitu korist od toga što su deo mreže između drveća, ali tačno kako nije baš najjasnije. Možda gljive imaju koristi od veza sa raznim različitim drvećem koje postoji i pojačavaju svoje veze tako što prebacuju molekule između drveća. Ili, pak, biljke umanjuju svoj doprinos gljivama ako gljive ne olakšaju razmene među drvećem.
Šta god da je razlog, ove gljive prenose neverovatne količine informacija među drvećem. Kroz mikorize, drveće zna da li hrana ili molekuli signalizatori stižu od člana njihove sopstvene vrste ili ne. Mogu čak da znaju kada informacija stiže od bliskog rođaka, brata ili roditelja. Kroz svoje mreže gljiva, drveće može i da deli informacije o događajima poput suše ili o napadima insekata, navodeći tako svoje komšije da pojačaju proizvodnju zaštitnih enzima u iščekivanju pretnji.
Zdravlje šume počiva na ovim zapetljanim komunikacijama i razmenama. Kada je sve tako duboko isprepletano, ono što utiče na jednu vrstu mora da utiče i na druge.
