Тек када се будемо срамили што је неко у наше име починио злочин, имамо шансе за боље сутра

“Прво имамо вријеме чињења зла, потом вријеме отрежњења и спознаје злочина, а сљедећа фаза је фаза срама, када ћемо се срамити што је неко у наше име направио зло. Ако ова трећа фаза буде успјешна, онда имамо шансе.”

Tatjana Čalić / 29. мај 2018

Не бих да звучим превише драматично или пророчки, али у свим нашим друштвима , у свим нашим покретима, постоје политичке партије, људи или интелектуалци који сањају о чишћењу своје територије и прочишћавању своје историје. А рат у Босни и Херцеговини је показао како се то може спровести у дјело, као и да је то могуће извести”.

Ово су ријечи Цолина Каисера, експерта УНЕСЦО-а за културно насљеђе, којима се завршава десетоминутни  интерактивни наратив 'Затирање историје и сјећања' о уништавању културне и вјерске баштине у Босни и Херцеговини, аутора Мирка Кларин.

У наративу који је презентован на истоименој трибини у Бањалуци, говоре и свједоци рушења вјерских објеката- џамија и цркви у Брчком, Приједору, Бањалуци, Доњем Вакуфу, Мостару.

Напади на сакралне и историјске објекте, који су се догодили у већини земље, у предметима пред МКСЈ-ом обухваћени су у јако  малом обиму, а и географски су ограничени на само неколико босанских општина.

Тако је  разарање културне и вјерске баштине укључено у 16 оптужница, уз убиства, противправна затварања, депортацију и друге злочине. Оптужени су политички, војни или полицијски званичници босанских Срба и босанских Хрвата, један заповједник Армије БиХ и један директни извршилац, који је признао да је лично минирао џамију у Ахмићима.

С друге стране, злочини као што су уништење свих 16 џамија и шест католичких цркава и самостана у Бањој Луци или уништење баштине свих трију заједница у Јајцу никад нису споменути у пресудама Хашкога трибунала. До сада је у врло малом броју предмета пред судовима у БиХ било ријечи о ратним злочинима над културном баштином.

“Рушење вјерског, културног и историјског насљеђа је врло важан елемент политичких, вјерских прогона и дискриминације, што је јако битно за осуду за злочин против човјечности. Узмите пресуду Караџићу или Младићу и наћи ћете да је свугдје присутно рушење сакралних објеката, те историјских и културних споменика. Само је једна осуда која се искључиво односи на рушење историјских споменика, а то је осуда за Дубровник”, рекао је Кларин, иначе водитељ СЕНСЕ - Центра за транзицијску правду из Пуле, у којем је похрањена комплетна архивска грађа произашла са суђења за ратне злочине на простору бивше Југославије. Кларин је и бивши новинар те оснивач новинске агенције СЕНСЕ, која је од 1998. извјештавала и пратила сва суђења пред Хашким трибуналом.

'Затирање историје и сјећања' представља шест великих цјелина: разарање Дубровника, сарајевске вијећнице и Старог моста у Мостару као појединачне случајеве, БиХ и Косово као посебне цјелине, те цијели низ некажњених разарања културних споменика у посљедњему, шестом поглављу, названом »непроцесуирано«. Свака од цјелина је представљена кратким уводом, видео филмом те избором десетак разноврсних докумената изведених пред Хашким судом, укључујући и пресуде, гдје их је било.

Разарање мостарскога Старог моста описано је кроз наредбе генерала Миливоја Петковића о нападу на Мостар 8. новембра  1993.; извјештајем шпанског батаљона УНПРОФОР-а од 9. новембра 1993.; реакцијама на рушење моста; транскриптима из канцеларије предсједника Туђмана, налогом ХВО-а за истрагом рушења моста, педесетоминутним документарцем »Незавршени посао« познатог  ББЦ-јева ратног репортера Јеремја Боена…

Фокус трибине у Бањалуци био је на сегменту који се односи на овај град- рушење џамија и католичких вјерских објеката, а говорили су инг. Сеад-Лала Пашић, директор обнове Ферхадије, др. Миле Аничић, директор Царитаса Бањалучке бискупије, те Слободан Рашић Бобара, новинар и фотограф и Срђан Шушница, културолог.

Како смо још увијек нормални, како још увијек можемо контактирати, када видимо колика се количина зла у једном тренутку испољила на овом малом простору, једно је од питања које се наметнуло током трибуне.

 “У хашким архивима налази се документована  истина о свима нама са простора бивше Југославије. Замислите ситуацију да није било Хашког суда.  Злочинци који нису процесуирани постају угледни грађани, постају особе које се нешто питају, а по мени то није ништа друго него даље тровање јавности и самих грађана. Зато када видимо шта раде млади из свих крајева региона мени је јасно да они бјеже из овог друштвеног оквира, не желе више да их трују”, истакао је на трибини др. Миле Аничић.

Упутио је присутнима и питање шта подузети након свега овога  и уједно изнио своје мишљење: “Прво имамо вријеме чињења зла, потом вријеме отрежњења и спознаје злочина, а сљедећа фаза је фаза срама када ћемо се срамити што је неко у наше име направио зло. Ако ова трећа фаза буде успјешна, онда имамо шансе”.

Трибина и презентација наратива 'Затирање историје и сјећања' протеклих годину дана је представљена и у Београду, Загребу, Сарајеву, Подгорици, Приштини, манастиру Дечани, Пули, Дубровнику, Мостару и Ахмићима, а на основу њега је приређена изложба “Споменици на нишану”, која је обишла Београд, Загреб, Сарајево, Пулу и Хаг.

 


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.