Теофил Панчић: Тиранија "правих вредности"

Избор Доналда Трампа био је идеалан тајминг за, по мишљењу многих, најбољу ТВ серију у 2017, а обновио је и занимање за сјајан роман Маргарет Атвуд

Teofil Pančić / 21. фебруар 2018

 Мислим на јавне перионице. О ономе што сам тамо носила: шортсевима, фармеркама, тренеркама. О ономе што сам стављала у машине: сопственој одећи, сопственом прашку, сопственом новцу, новцу који сам сама зарађивала. Мислим о таквом владању сопственим животом. Сада ходамо истом улицом, у црвеним паровима, и ниједан мушкарац не добацује скаредности, не обраћа нам се, не додирује нас. Нико не звижди. Слободне можете бити на више начина, рече Тетка Лидија. Слободне да и слободне од. У време анархије, имале сте слободу да. Сада имате слободу од. Не потцењујте је.




Напољу је текла година 1984, сви су паметовали и есејизирали о Орвелу и упоређивали оно што виде кроз прозор (или преко телекрана) с оним што пише у роману, а Маргарет Атвуд је седела у Берлину и на писаћој машини чукала Слушкињину причу (Хандмаид’с Тале), своју романескну антиутопију, не мање страшну од Орвелове, мада сасвим другачију, то јест, другачије засновану, с посве другим искошењем у односу на оне које су се бавиле класичним тоталитаризмима 20. века, било да су с левим или десним премазом.

 У чему је та суштинска разлика? Сасвим недавно, преко три деценије након изласка романа, Атвуд ће о томе рећи за "Тајм": "И ако би Америка била тоталитарна земља, која врста тоталитаризма би то била? То свакако не би био комунизам. То би морала да буде нека врста теократије, попут америчког 17. века" (в. превод на Пешчанику).

Америка и тоталитаризам? Згодно за литературу катастрофе, али некако не иде, тешко се спаја. Тако нам је бар увек деловало. Шта се променило? Можда ништа, а можда много. Једно је чињеница: избор Доналда Трампа за председника из темеља је уздрмао правила игре, ако их није и укинуо. "Укидање правила" можда звучи слободарски, али само док се не удубите у ствар. Испод површине не вреба ведра анархија из хипијевско-панкерских сањарија, него мрачни, бескрајни, патерналистички деспотизам. Одмах сутрадан након избора, организован је велелепни женски марш на којем су демонстранти носили и транспарент: "Маке Маргарет Атоод фицтион агаин". Јер је, кажу, Америка – а Америка никада није само Америка – тријумфом трампизма, као особено уврнуте варијанте ултраконзервативизма, направила велики корак ка дефикционализацији романа Атвудове (иначе Канађанке; у Слушкињиној причи, гле, у Канади је и даље све ОК, и углавном служи томе да буде база за избеглице из пропалих, похараних и варваризованих САД, које су сада Република Гилеад, нешто налик на тиранију брадатих шиитских мула у Ирану, али с еклектичким парахришћанским верским покрићем).

Овде се у ствари уплиће комедијант случај. Снимање серије Слушкињина прича, у продукцији МГМ-Хулу, у десет епизода, окончано је који месец пред Трампов избор. Серија је почела да се емитује док су Америка и свет још варили шок од ноћи 8. на 9. новембар 2016. Тако је Хандмаид’с Тале масовно (про)читана и (од)гледана као најбољи могући коментар на опасности које доноси регресирање најмоћније светске демократије у постдемократски или, што би рекао Орбан, нелиберални поредак, на конзервативно-мачистичким темељима.

Али, о чему се ради у Слушкињиној причи (роману колико и серији)? Буквалан одговор на то питање свео би се на препричавање сижеа. Ради се, поједностављено речено, о ропском животу жена, нарочито младих и способних за рађање, у поретку успостављеном насилним превратом (својеврсном оружаном конспирацијом ултраконзервативаца) којим су збрисане Сједињене државе, са свим уставним слободама, и заведена нека врста теократске тираније. Джун, нараторка, једна је од жена додељених породицама тзв. Заповедника, Фреда, као машина за рађање деце. Након слома демократског поретка, покушала је с мужем и малом кћери бекство у Канаду; није успело, и допала је ропства.

Краћи, а важнији је одговор на питање: шта је суштински проблем који поставља Слушкињина прича? То је проблем људске слободе, а унутар ње – женске слободе. Када је женска слобода најугроженија? Управо онда када јој се негира онај универзални, људски аспект – јер равноправност мушкарца и жене извире управо из свести да се ради о биолошки унеколико различитим, али једнакоправним и једнаковредним људским бићима. У свету Слушкињине приче, чијем настанку припомаже нека мистериозна еколошка катастрофа због које велики број жена (и мушкараца, али то је табу, јер – мушкарац је увек у реду...) остаје стерилан, жена бива изнова сведена на тело, а тело на своју репродуктивну, романтичније речено мајчинску функцију: то је њена једина биолошка задатост, то је заправо једино важно, а све остало... ако буде. Можда је боље да не буде. Остало је вишак. Образовање је најсувишнији од свих вишкова јер жени даје којекакве беспотребне и штетне идеје. У свету Републике Гилеад, жене не смеју чак ни да читају. Не смеју ни било шта друго осим да биолошки постоје као материјал за репродукцију, или пак да извршавају своје базичне функције унутар патријархалног поретка (кућна служавка, украсна супруга етц.). Чак ни привилеговане, Заповедничке жене не смеју да излазе из стриктних оквира "традиционалних супруга", а о осталима да се и не говори. Свака мора да има своју улогу унутар једног малограђанског грангињола, тог тријумфа кичерозне имагинације "породичне среће". Младе и фертилне жене власти скупљају у сабирне логоре и одатле их усмеравају у домове Заповедника као Слушкиње, а то нису оне које кувају ручак и чисте кућу (за то се брину тзв. Марте), него су ходајуће матернице које имају бити оплођене од Заповедника, уз ритуално присуство њихових неплодних супруга. Оне, дакле, продужавају врсту, али – коју врсту? Нову, превратничку аристократију, мрачњачку елиту. Шта је срж идеологије превратника? Да је све што називамо модернитетом, рецимо све од Француске, Америчке и осталих грађанских револуција наовамо, све са идејама и праксом људских и женских права, секуларности, сексуалне пермисивности и сличног, аномалија која је довела до разузданости, декаденције и несреће. Па сада треба све то – милом или силом; дакле: силом – вратити на старо, у "природни поредак ствари". То је бољитак; е сад, јебига, бољитак – каже Заповедник у филозофском моменту – никада није бољитак баш за све...

Роман Атвудове (српско издање превео Горан Капетановић; Лагуна, Београд 2006) прворазредна је књижевност, и три деценије касније није ништа изгубио на снази и језовитој уверљивости, што говори добро о њему, а много мање добро о свету у којем живимо. Заправо, могло би се рећи да су свакојаки конзервативизми и фундаментализми данас глобално моћнији, масовнији и дубље укорењени него у време настанка ове књиге. Нјена је књижевна имагинација импресивна, али осим нараторског умећа, без даха оставља и ауторкина вештина у представљању фундаменталних извора и корена неоконзервативних идеологија, које увек полазе од нековрсне тираније добрих намера. Но, ни та тиранија д. н. не долази нужно само здесна: оно што је можда особито занимљиво, читано у светлу данашњих догађања и трендова унутар управо оног прогресивнијег дела друштва, не само у Америци, јесте и то што Атвудова не испушта из вида тврд факат да друштво слободе увек подразумева и извесне ризике (јер су људи проклето несавршена бића, и у слободном међусобном општењу лако и често повређују једно друго); у реду је покушати на известан начин "култивисати" те ризике, али ако настојите да их превентивно укинете, шта ћете добити? Са мање симпатичним нуспојавама слободе, изгубићете и слободу саму. Добра и мудра опомена за оне који умеју да читају сигнале времена.

Серија није прва екранизација Слушкињине приче. Постоји филм из 1990, снимио га је чувени Фолкер Шлендорф, а сценариста је нико други до Харолд Пинтер! Звучи као комбинација у којој нема шта да омане, али филм, тја, напросто није добар, кастинг је доста... чудан (изузимам Роберта Дувала, којем улога Заповедника стоји као саливена), и мада је начелно "све ту", филм оставља килав и траљав утисак, као да је рађен "с пола херца" (или већ нечега), не верујемо му ни једног тренутка, нарочито ако смо читали књигу. А ако сте претходно одгледали и серију – онда боље ни не завирујте!

Серија је, наиме, телевизијско ремек-дело и с разлогом је проглашена за серију године 2017, не само у САД. Визуелно је раскошна, али нипошто пренацифрана и каћиперна, сваки сегмент реализације је промишљен до најситнијег детаља, Елизабет Мос (Мад Мен) је опасна, дивна и страшна као нараторка, "слушкиња" Джун, Джозеф Фајнс (рођени брат извесног српског држављанина) савршен као притупи љигавац и гмаз од Заповедника, Аустралка Ивон Страховски беспрекорна као хладна кучка од госпоџе супруге Серене Джој, Ен Дауд величанствено грозна као Тетка Лидија, биће које је у поретку Гилеада еквивалент мешавини строге учитељице и чуварке у концлагеру. Раскошну Хулу-МГМ продукцију, како то већ бива с данашњим серијама, потписују различити редитељи и сценаристи, али идејни творац и водећи дух серије је Брус Милер. Десет епизода од по 45-50 минута довољно је простора и времена да се роман Атвудове у потпуности представи у сваком аспекту који је са телевизијског становишта иоле употребљив и продуктиван (ту су Шлендорф и Пинтер били хендикепирани форматом биоскопског филма, толико се може рећи у њихову одбрану) и тај је посао урађен без важније грешке, а при томе се, како епизоде одмичу, постепено убацује све више битних наративних момената и токова којих у роману нема, јер ваља припремити све за другу сезону, која с романом више неће имати непосредне везе, пошто је он у ових десет епизода (не рачунајући вероватне флешбекове и слично) заправо исцрпљен. Рецимо, у серији Джунин муж Лук успева да преживи неуспело бекство и да ипак утекне у Канаду, а бекство у северну земљу полази напослетку за руком и њеној најбољој пријатељици Мојри, која је и у серији лезбејка ("издајница рода", по критеријумима Гилеада), али је овде и – тамнопута. Баш као и Лук. Просто, три и по деценије касније, неке су друштвене датости другачије у односу на осамдесете, и то се у серији види. Као што се, наравно, виде и технолошке промене. И ко сад да дочека ту другу сезону...

У неком бољем свету, Слушкињина прича би можда била мање запажена, свим инхерентним квалитетима упркос; у овом који смо сами себи креирали па му се сада чудимо, добро је док још можемо да гледамо нешто овакво и да цокћемо... Јер, Гилеад се не дешава (само) негде другде и неком другом.

 

 

Извор Време

 

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.