Тешка депресивна епизода уживо

Фебруар је најдепресивнији 'дан' у години. Сваки фебруар ми је тежак, али последњи пут сам заиста желела да умрем за време доделе Оскара 2014. године.

Marija Ratković / 13. октобар 2015

Сећам се да је била додела, јер су ми црвени тепих и свечаност (сећам се да ми је неко у поруци послао Фарела са неким нокшир шеширом) само појачавао осећај општег бесмисла. За конкретно тај одвратни дан кривим Клер Дени и њен последњи филм у ком се у првих десет минута неки лик убије. Са неким пријатељима сам гледала тај филм, они су се весело кикотали у недељном пост-парти расположењу, а ја сам осетила плиму саосећања са споредним ликом из филма који се убио.

После те слике, ма колико се трудила да мислим о лепим стварима, само ми је смрт била у фокусу и све остало је одједном било толико огавно, да сам се неспретно извинила и у недостатку идеја изашла на улицу да разбистрим мозак. Киша је падала, ја сам киснула и сваки призор који сам видела на улици, постало је толико застрашујуће тужан и гадан, да сам добила напад панике. Ходала сам брзо у адреналинском рашу и буквално желела само да умрем. Желела сам да се бацим под кола, да пролетим кроз стакло, да ме нешто удари, згази, да учини да не постојим. Било ми је превише свега, превише сиромаштва, ружноће, беде, туге, превише безизлаза, превише промашаја, сада и у будућности, превише лажи и неразумевања.

Како сам се уплашила тих одвратних мисли и прогресивно галопирајуће мисли о смрти као избављењу, покушавала сам да мислим на лепе ствари као што су пријатељи, секс, родитељи, брат, сва даља родбина, све бебе на свету, рођендански поклони и приморски заласци сунца. Наравно да није ишло, јер је половина мозга говорила "боли ме курац" за ликове свих драгих особа који су ми се смењивали у глави као дијапозитиви на часу биологије. Руке су ми се тресле док сам имала неодољиву жељу да пуцам себи у главу (или још боље да неко други пуца), да се убодем ножем у стомак и детаљно замишљала све најгоре болне смрти овога света, узбуђено као да планирам летовање. Они драги људи су се и даље појављивали.

Нисам гледала куда идем и презнојавала сам се иако је напољу било ужасно хладно. Помислила сам да сигурно тако изгледа нервни слом. Цео мој мозак је горео у мислима које су се сударале, а као једина јасна могућност чинила ми се идеја да извучем из зида кабл тог сјебаног тевеа.

Улазак у кућу је био још гори. Схватила сам да сам сама и да сам заборавила цигарете и села сам на под тако смрзнута, покисла и каљава и почела да плачем од муке. Наравно да је на ивици смешног то да одрасла особа безразложно рида на поду и та ме је поражавајућа чињеница још више закопавала у очај. Наравно да сам могла да позовем било кога, али просто нисам знала шта бих рекла. Осећала сам као да немам снаге нити воље да чујем било чији глас преко телефона и да би ме било које људско осећање (или не дај боже загрљај) гурнуло још дубље у осећај кривице и мизерије. У том тренутку нисам осећала буквално ништа. Ни према коме.

Прочитајте и : Живот са најбољом другарицом која прети самоубиством

Помисао на људе који бесмислено живе и бесмислено умиру, бесмислено једу или слушају музику тровала је било који покушај да се заинтересујем за нешто осим смрти. Била сам у страху од огледала у коме ћу видети како сам ужасно ружна од те кише и одсуства осећања и мимике лица, била сам у страху да ћу посустати и успети да се повредим. Прозор је био на свега пар корака од мене, али ме је асоцирао само на то да желим да скочим, и та ми се идеја у мору бесмислености чинила чак занимљивом. Добро сам знала тај "шта ако" покварени самоубилачки хинт и лажни налет снаге и префриганости који води у излаз, ка смрти.

На брзину сам испремотавала све доступне и лаке идеје да се сама убијем, и те су ме мисли држале у колко-толко присебном стању. Два корака до прозора, три корака до купатила, просто ме је забављала идеја хајпа око смрти и чињенице да ме "боли курац" за краткотрајни бол или хаос која би моја изненадна и безразложна смрт изазвала у најближем окружењу. Добра ствар је што сам и даље само седела на поду, тако умазана, уморна, прљава и мокра.

Не знам колико сам тако седела, кад су неки другари ушли и пуни иритантног весеља донели ми цигарете и остатке вечере са које сам збрисала. Нешто сам збрзала и практично их избацила из куће, као да имам да радим нешто веома озбиљно. И за њих ме је исто болео курац. Размишљала сам о могућности да се наљуте на мене и да их више никада не видим, што ми у том тренутку уопште није представљало проблем. Уверила сам се да је депра достигла патолошки ниво и да више нисам у стању да процењујем људске односе на уобичајен начин, то ме је мало (али ништа значајно) забринуло и постидело.


Фото виа Флицкр корисник Мартин де ла Иглесиа

Погледала сам на календар и видела који је датум - недеља, 2. март и замислила сам га као последњи дан свог живота и ништа. Нисам имала никакву жељу да неког чујем последњи пут, да напишем неко писмо или слично, није ми чак било стало ни до уобичајеног самосажаљења пред извесношћу. Гледала сам у календар једно пола сата сигурно, и одједном - као да гледам у јапански јеловник, сви бројеви и слова су ми били апсолутно неразумљиви и бесмислени. Разматрала сам потом чак и идеју да погледам неки филм, али сам се сетила да ће ме било чија смрт на филму асоцирати на сопствену, па ћу опет улетети у вортекс. Како сам седела и даље на поду, дупе ми је већ мало утрнуло па сам одлучила да легнем у кревет. Тако обучена, неспособна да поднесем било какву даљу нелагоду у виду хладноће или влаге, легла сам и покрила се до грла. Мало ми је било одвратно што лежим у прљавој одећи испод јоргана, али рачунала сам да је то боље од размрљане мене на тротоару испред. Прва позитивна мисао тог дана.

Што сам дуже лежала, све сам била лења да се имало померим. Мржња према себи и свету није јењавала, као ни осећај општег бесмисла, али сам се полако опуштала услед топлоте и мрака, као под дејством неких седатива. Убрзо сам већ осећала да је прва криза прошла, али нисам могла да одем до купатила или до прозора, јер сам се плашила мисли о смрти, те сам остала у непромењеном положају. Постало ми је јасно да све што треба да урадим јесте да останем тако мирна до јутра, али није још било ни 10 сати и људи су тек улазили на доделу Оскара.

Да бих окупирала мозак, бацила сам се у замишљање одвратно скупих и неудобних свечаних хаљина које дефилују црвеним тепихом у холивудском стилу, док ја потпуно мизерна лежим у својој соби, у неком заборављеном кутку света, до малопре одлучна да се убијем. Наравно они дијапозитиви вољених лица, били су ту али иако доста блеђи, на зачуђујућ начин су добили на важности, јер је емпатија изгледа почела да ми се враћа. Наравно, то је олако могло да се промени да ме је ико од њих позвао и тражио да урадим или кажем било шта, па сам зато искључила телефон, нотификације на фејзбуку и последним атомима љубазности замолила најупорније да ме оставе на миру. Још увек нисам била способна за учествовање у нормалним друштвеним односима и свака назнака нечијих очекивања (у виду одговора на поруку, например) или уопште концепта будућности ме је избезумљивала.

Тешко је речима пренети досаду коју сам осећала тако лежећи, јер мислим да је само беба у раним месецима осуђена на тако непомични закукуљени положај, а стварно не могу да се сетим колико је времена прошло, неколико сати сигурно. Била сам апсолутно одлучна у томе да издржим да не радим апсолутно ништа док ми се емоционални и мождани импулси не врате на нормалу, јер је свака потенцијална акција могла бити аутодеструктивна. У неком тренутку ми се чак пушило, али била сам истрајна у томе да се не померим, па је и та жеља прошла. Почела сам да се успављујем мислима о смрти. Убедила сам себе да смрт (која ми се и даље чинила лепушкасто) управо тако изгледа – топло ти је, ништа те не боли, ништа те не мучи и све ће бити океј.

Уљуљкивала сам саму себе у нади да ћу евентуално заспати и заборавити на целу ову епизоду, а први мали циљ ми је био да заспим пре четири или пет како знам и умем, јер су ти сати најкритичнији, а ја сам мождано пражњење имала већ у осам или девет. Склонила сам сат, како ме не би оптерећивао, мислила сам о смрти коју ми нико не брани, од које ме нико не одговара и после које ме нико не жали и осетила благо олакшање, полако је опадао тонус беса, бесмисла и мотивације за смрт, а све то је сменила растућа досада.

Досадила ми је сва та смрт и приспавало ми се, што је било одлично.

 

 

У наредним данима проживела сам најгору депресивну епизоду у последњих десет година, која се састојала из слабог или никаквог обављања животних функција. Само сам лежала у кревету, нисам јела, нити прала косу и плакала сам док не бих дехидрирала. Живела сам повучено и тихо, тихо и безвољно. Мало сам се крила док сам плакала, мало сам плакала измишљајући разлоге за плакање, истина је била да је плакање био једини смислен начин да изразим осећања. Плакала сам што некога волим, плакала сам што се селим, плакала сам што се плашим или што ми недостаје омиљена шоља за кафу, плакала сам у гостима, плакала сам улицом и по продавницама пуним светла и веселе музике. И даље ми сопствене емоције нису биле јасне, и даље је било жао свега, тачније - истовремено ми је истим интензитетом било жао и исфлекане сукње и гладне деце у Африци, осећала сам ужасну празнину која ме је гушила по цео дан и као хипнотисана сам ишла за људима које волим, да би ме њихово присуство смирило.

Фото виа Флицкр корисник Кнар Бедиан

После неког времена живота на сноозу, постало ми је јасно да се нећу убити, да сам доста била на одсуству и да имам снаге и воље да се вратим животним активностима. Али постала сам сигурна у једно: Никада се нећу убити. Нећу се убити, јуху! Нећу се убити толико, да и ако вам јаве да сам се убила - нисам, него су ме вероватно убиле тајне службе или мафијаши и наместили да то тако изгледа. Самоубиство које се увек шуњало око мене, победила сам те ноћи кад је Дженифер Лоренс други пут пала на црвеном тепиху (кад сам то чула сутрадан, исто сам плакала).

Можда грешим, али на основу свог последњег налета смрти, сви конвенционални методи превентиве жеље за смрћу, попут разговора са лекаром или оних телефона за помоћ заправо не раде. Чак и да сам била у недоумици да ли заиста желим смрт, идеја да позовем број на који се јавља потпуно непозната прељубазна и препрофесионална особа ми је помало страна. Да не кажем идиотска. Имам осећај да би ме толико изнервирала емпатија и разумевање неког чији је посао да хендла самоубице, да би ме гурнула преко ивице. Пре бих звала да наручим пицу. Та идеја је чак рабљена у једној Ник Хорнбијевој књизи, и вероватно ради, поготово што сам сигурна да угљени хидрати и прости шећери делују смирујуће и вероватно са светске беде и бесмисла враћају фокус на телесне функције као што су варење и жеђ.

Ако занемаримо теле-помоћ сумњиве ефикасности и хоспитализацију која из тога произилази, сва моја накнадна памет, може се сажети у само једну реч самопомоћи: Немој.

__________________________________________________________________

Погледајте наш документарац "Шума за самоубиства у Јапану" : 

__________________________________________________________________

То "немој" се не односи на суштинско излечење разлога депресије и магичну поправку свих покварених механизама у мозгу који су довели до мисли о смрти, већ је више као нека практична алатка, која помаже да се дође до краткорочног циља – не убити се одмах. А не убити се данас, је ново живети срећно до краја живота. "Немој" је кад се односиш према себи као према малом детету, због кога је потребно ставити штитнике на оштре углове стола. "Немој" је краљица демотивација, а сви депресивни људи су већ обрнули игрицу демотивације. "Немој" у пар лаких корака одгађа смрт, са нула труда, јер је довољно ништа не урадити и спонтано ћеш остати жив. Еас ас тхат.

 

вице.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.