Тхе Боокс Оф Књиге за БУКУ: Демократија нема алтернативу, али демократија коју ми упражњавамо је фалш!

За Бука магазин, ексклузивно, интервју је дао Зоњо, који је, осим што је радио режију, фантастично одглумио и неке од ликова који се појављују у серијалу.

Ernest Bučinski / 18. јул 2019

 

Након сјајног црнохумористичког филма "Случајеви правде", са којим су биоскопској публици широм региона доказали да су озбиљне филмаджије, популарни Бооксовци из старе престонице Црне Горе Цетиња снимили су и серијал "Сви ћемо се једног дана копат' у Европу". Овим серијалом су на шаљив начин приказали менталитет народа и народности са простора бивше Југославије, који већ деценијама никако да "упливају" у токове Европске уније, како би њихове новонастале државе постале пуноправне чланице те заједнице. Скечеве за овај серијал писао је Александар Радуновић Попај, док је за режију био задужен Зоран Марковић Зоњо. Пројекат би, наравно, био немогућ без Горана Вујовића и Веселина Гајевића Гаје, који су фантастичном глумом зачинили овај серијал, а у реализацији пројекта су им помогли још неки сарадници који су тумачили ликове и у њиховим ранијим радовима. За Бука магазин, ексклузивно, интервју је дао Зоњо, који је осим што је радио режију, фантастично одглумио и неке од ликова који се појављују у серијалу.  

Како сте дошли на идеју да направите овај серијал?

ЗОЊО: Одавно имамо идеју за снимање неког путописно-играног серијала и сад су се коначно стекли услови да се то реализује. Да би се све догодило онако како смо замислили, помогла нам је једна страна организација чије је сједиште у Сарајеву. Мало смо тужни што финансије за своје пројекте морамо тражити изван Црне Горе, јер овако испада да нас више цијене у региону него кући, али смо, са друге стране, задовољни што је наш рад одавно изгубио епитет „локалног“, иако се и даље бавимо менталитетским питањима своје средине.

Ко је писао скечеве и да ли си ти опет радио режију?

ЗОЊО: Одавно се наметнуло да се Попај понајвише бави сценаристичким рјешењима, а ја реализацијом. Тако је било и овог пута, с тим што смо имали само кроки причу ,без иједне написане реченице текста. Овај пут је све што се изговарало била чиста импровизација, из једноставног разлога што нисмо могли предвидјети ништа што нас је касније дочекало на путу.

 

 

Колико вам је требало времена да снимите серијал?

ЗОЊО: Четрнаест дана смо били по Европи и додатни дан смо узели за снимање „професора“ у једном малом мјесту поред Подгорице које се зове Барутана. Наравно, нису свих четрнаест дана били потрошени на снимање. Рецимо, хтјели смо да у њемачком граду Билифилду одемо у свингерски клуб и побратимимо тај клуб са неким сwингерским клубом са Балкана. Замишљали смо себе голе, само обмотане пешкирима, како позирамо са осталим члановима клуба, али нам се изјаловио план јер смо налећели на затворена врата због неког њиховог државног празника.

Серијал сте снимали у Паризу, Бриселу, Берлину, Познању и Барутани, што би се рекло међу "обичним свијетом". Да ли је приликом снимања било занимљивих анегдота?

ЗОЊО: Дан кад смо напустили Париз планула је катедрала Нотр-Дам. Дошло нам је много порука од људи који су знали што радимо по Паризу: „Да нисте можда ви случајно запалили катедралу?“.  Па она, у зграду Европског парламента успјели смо унијети печено прасе, а да то није био раније најављено. Иако је обезбјеђење на улазу било шокирано, печено прасе је на крају одрадило свој задатак. Било је ту још свега и свачега.

Неке републике еx-Yу су ушле у ЕУ, али већина њих нису. Мислите ли да ишта добијамо  или губимо чином уласка или неуласка у ту заједницу?

ЗОЊО: На слично питање једном швајцарском новинару сам одговорио сљедеће: Проблеми земаља Западног Балкана су сигурно много већи него проблеми Европске уније. Наше економије су слабе, политичари су енормно богати, корупција је краљица. У то име сада ћу измислити једну пословицу: “Тамо гдје је духовни пад, идеали умиру пјевајући”. Ова пословица скоро ништа не значи па ћу  посегнути за другом пословицом: “Лошем пенису и длака смета”. Ову другу пословицу нисам измислио, она стварно постоји и прилично је добра. Суштина је да сви желимо бољи живот и да никад нисмо задовољни оним што имамо. Стално се жалимо и увијек мислимо да је негдје друго боље и љепше. Серијал који смо снимили говори да прије свега морамо радити на себи. Сигурно да нам у том науму треба помоћ са стране, од система који су давно преболовали те дјечје болести, али се суштински ипак морамо ослонити на сопствене снаге.  Ипак, има једна занимљива чињеница. Можда је из наше перспективе живот у Западној Европи бољи али  је невјероватно чудно да сви странци уживају кад дођу на Балкан, чак толико да многи желе трајно да се преселе овамо.

У међувремену, Црна Гора је ушла у НАТО-о. Живе ли грађани Црне Горе ишта боље због тога и да ли је препоручљиво и да ове републике које нису у НАТО-у приступе истом?

ЗОЊО: Моји пријатељи из Београда су увијек имали велико разумијевање за жељу Црне Горе да постане независна, али увијек је било додатно питање: “Добро, али што ћете радити за пар година кад Албанија крене да вас поклопи?“  Послије уласка Црне Горе у НАТО, више ниједном нисам чуо такво питање. Оно што се наметнуло као основни разлог зашто не би требало ући у НАТО је бомбардовање Косова, Србије и Црне Горе 1999. године и жртве које су се тада десиле. Но, како одвојити НАТО од Влада држава које га финансирају, а којима се сви балкански политичари константно умиљавају? Како раздвојити Европску унију којој сви тежимо од одбрамбеног система који чува њену политику? Очигледно је то исти пакет. Што се мене тиче, ја сам увијек више волио америчке од руских филмова.

 

 

 

На овим просторима је устаљена шема владавине која се може описати зачкољицом која каже: "Ко се овдје власти дочепа, влада док не крепа". Ко је томе крив - да ли медији, политичке партије, или непросвијећени народ тј. грађанство?

ЗОЊО: Има једна добра причица из Рима. Кад је водич туристе довео до Мусолинијевог споменика, неко је питао: „Како то да га нисте уклонили. Ипак је Мусолини инспиратор фашистичког покрета?“ А водич му је одговорио: „Да смо уклањали сваки споменик који нам се не свиђа, Рим не би био вјечни град.“ Код нас, нажалост, свако ко дође на власт потре све што се до тада радило. Зато људи не воле промјене, јер оне увијек буду нагоре. Увијек се систем ресетује на почетак, а то је јако стресно.
 
Вјерујеш ли у демократију?

Вјерујем, јер не видим другу алтернативу. Само ова демократија коју ми упражњавамо је фалш демократија. За почетнике. Левел између нуле и један.

И на крају питање, хоћемо ли се сви једнога дана копат' у Европи?

Нећемо се баш сви копати у Европи. Неки ће бити кремирани.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.